Mesta gde umiru stari kaputi (deo prvi)

Mesta gde umiru stari kaputi (deo prvi) 

Autor: Jeftimije Jefta

20180113 2 28064419 29713813Sedamdeset i devete sam došao iz armije. Bio sam u Sloveniji, u Celju pa me prebacili u Maribor. Nije valjalo ni na jednom ni na drugom mestu. Ko je rekao da mu je u vojsci bilo lepo, nije tačan s glavom. To garantujem. Pogotovo ja nisam dobro prošao, bio u pešadiji. Imao sam sto dana straže. Sto dana i sto noći. I po kiši, i po snegu, i po vetru, i po svakojakim čudima, ali sam izdržao. Morao sam, ko će drugi!? Bilo kako bilo, petnaest meseci prošlo, ono što bi narod kazao - dok dlanom o dlan. Ali kada sam se skidao, nisam se radovao. Nije mi bilo do veselja. Majka mi umrla dve godine ranije a otac postao sužanj meke rakije i prepeka. Propao skroz a s njim i naša kuća. Gde da idem i kojim putem, nisam znao. A to me je plašilo. Mnogo. Zagubljen u životu a tek počeo da živim.

Inače, moj otac je bio grobar, pa mi je to, čini mi se, zadavalo pokadkad muka u životu. Valjda zbog njega nisam ni zanat redovno izučio. Začikivala me ostala deca, ja se pobunim a oni hoće da biju. Kada sam mu rekao da hoću da napustim školu, kao da sam mu nazvao - dobar dan!? Sve mu je bilo isto, išao ja ili ne išao. Kako mi je volja. E, to me je kasnije puno bolelo, to njegovo nezanimanje za pojedine stvari kada sam ja u pitanju. I džaba su pričali po selu da je bio dobar čovek, kada ja tu dobrotu i pitomost slabo osetih. A opet mi ga je bilo žao. On je moj stvoritelj, pa kakav je, takav je. Niti ja mogu da ga menjam, niti je on to hteo sam. Zato nam kasniji suživot nije bio nimalo lak.

Mojoj majci je otac drugi čovek. Bila se udala dole kod kolonije za nekog čoveka što je radio u rudniku. Sigurno je da nisu imali sreće čim su se razišli. Onako sitna i krhka, patila je od kostobolje. Bolele je i ruke i noge. I leđa. Nekada nije jadna, mogla da se očešlja. Sećam se da su dolazile žene iz sela sa melemima i nekakvim travama za obloge. Bilo bi bolje dan-dva pa opet. Kada bi je baš jako zabolelo, sela bi na mali tronožac uz šporet, povila glavu ka kolenima i njihala se polako napred i nazad. Da sam mogao makar malo njenog bola da otrpim pa da joj bude lakše. Eh... da sam mogao.

Ja sada moram ponovo da se vratim na onaj dan kada sam izašao iz armije, jer ova priča počinje upravo odatle. Tog novembra sedamdeset devete godine sam se vraćao u istom civilnom odelu u kojem sam otišao u vojsku. Sećam se kao juče da je bilo, leva cipela mi propuštala vodu. Kiša beše stala, ali ostale bare po putu. Kada levom nogom zgazim, čuje se ,,tap" a levom ,,šljap". Tap-šljap, tap-šljap i tako stigoh kući svojoj. Tata nije bio kod kuće, kopao raku. Toga dana sahranjivali jednog čoveka, da mu ne pominjem ime. Otac je imao običaj da kaže, da kada je neko baksuz dok je živ, on bude baksuz i kada umre. E, tome što neću da pominjem ime, dok je kopao raku, naišao na kamen. Niti je mogao da ga razbije, niti da ga izvadi. Na kraju je morao da proširi grobno mesto, da ode u stranu. Kada je završio, ispostavilo se da u nju mogu komotno slona da pokopaju kolika je bila široka, a ne samo tog baksuza.

Ušao sam u kuću. Moja soba je bila onakva kakvu sam je ostavio. Mali sto sa cvetnom mušemom na kojem sam ja trebao svojevremeno da pišem domaće zadatke je bio prekriven debelom prašinom. Na zidu posteri mladog glumca Voje Brajovića i isto tako mlade pevačice Nede Ukraden. Legao sam i zagledao se u tavanicu. Tako sam zaspao. Slatko. Kao dok sam bio dete. Vojska mi valjda bila teret veliki kojeg sam se rešio, pa sam zato i pored svih nenadanja sasvim brzo utonuo u san. Ko zna koliko sam tako spavao dok nisam čuo glas teta-Darinke:

,,Je li se to naš vojnik vratio?"

Teta Darinka je bila mamina najbolja prijateljica. Kažu da je nekada davno bila na robiji, a opet neko kaže da je sve to izmišljeno od reči do reči. Jedino je kod nas dolazila i išla kod Svetolika jer joj je on stric. I nigde više po selu. Ni njoj niko nije dolazio sem mene i mame dok je bila živa, i deda Svetolik. On tada više nije mogao na noge, pa sam jedini ja bio koji joj je prelazio kućni prag. Zagrlila me je poput mame, čak je nekako i mirisala na nju.

Tu prvu noć sam prespavao kod teta Darinke, pošto od mog oca nije bilo ni traga ni glasa. Spremila je proju sa kozjim sirom i skuvala kompot od jabuka pa ujutru samo da podgreje. Noći su bivale sve hladnije i sve duže. U sedam izjutra je još mrak. Pitala me je šta mislim za kroz život. Je li da ostajem u selu ili da silazim u grad. Nisam znao šta da joj kažem. Za grad trebaju pare za sobu da se stanuje i da imaš čoveka da te ubaci u neko preduzeće. Opet, za selo, treba ti makar freza ako već nemaš traktor ili kombajn. Mi doduše imamo nešto zemlje, ali nije to to. Nije se radilo, uparložilo se, zaraslo u šiblje. da ljudski povratiš tu zemlju, treba ti makar dve godine. Ko to da krči? Ja? Niti mogu sam, niti umem!

Sanjao sam mamu. Ja u vojničkoj menzi a ona mi došla na zakletvu sa ostalim roditeljima. Dozivam je ali mi je glas nekako tih, ne mogu jače da vičem. Potrčim ja tako za njom a ona sa onim ostalim ljudima krene da izlazi na vrata i ja je u jednom  momentu više ne vidim. Nastavim ja tako da trčim i nađem se na nekim stepenicama koje ne poznajem niti imaju veze sa kujnom u kasarni. Odjedared izbijem u jednu sobu koja ima bele zidove kao sneg i u njoj meni nepoznati ljudi koji ćute. Ni ja njima ne pričam ništa, niti oni meni.

Probudio sam se i dugo mi je trebalo da shvatim gde se nalazim. Teta Darinka je hrkala u drugoj sobi.

Sutradan sam video oca. Obradovao sam se. I on isto. Uzeo je džezvu i dve šoljice i otrčao do bunara da ih opere pa da pijemo kafu zajedno. Natočio je dve čašice rakije. Nazdravili smo. Za trenutak pomislih, kako ja njega ne poznajem dovoljno. Sedimo i pričamo o domaćinskim stvarima. Razgovaramo da se kuća sredi malo pa da se ja ženim, da će da vidi preko kuma da me ubaci u Šumsko gazdinstvo i tako te stvari. A onda sa svakom nanovo ispijenom čašicom on postaje onaj čovek kojeg sam ja tako dobro poznavao i ocenio. Kaže mi u jednom trenutku kako će da bude para jer je Aleksa teško bolestan a ni Krstivoje ne izgleda baš najbolje. ,,Eto, to su dve sa`rane pa ti izračunaj!" Grozio sam se. Nisam mogao da verujem, to on ranije nikada nije pričao tako sa mnom. Nikada.

Otišao sam do opštine da vadim radnu knjižicu pa da se prijavim na biro. Na šalteru bila neka mlada devojka, lepa kao anđeo. Pita me šta imam od škole a ja samo slegoh sa ramenima. ,,Osmeletku"- rekoh. Prvi put sam se postideo zbog jedne takve stvari. Još me preko toga pita - ,,Samo?" Došlo mi u zemlju da propadnem. Totalno.

Tih dana sam često išao kod teta Darinke. Išli smo i na groblje. Jedno veče iznenada nestane struje i mi uz gas-lampu opet započesmo razgovor vezan za mene i moju budućnost. ,,Nema za tebe ovde `leba uz onog tvog oca. Nego ti da poslušaš mene kao da sam ti majka. Da ideš za Beograd i da završiš večernju školu. To se tamo zovu radnički i narodni univerziteti, ja se raspitivala. Da izabereš neki zanat i da završiš, pa ćemo posle da vidimo šta i kako dalje." To mi je kazala i iz fioke u kredencu izvadila pare i stavila ispred mene na astal. ,,Ovo ti je za školu i da se javiš kod bata Ive i Miline. Oni žive u Kumodražu, to ti je odmah pored Beograda. Stanuju privatno ali nema problema, biće i za tebe mesta." Dala mi te pare, i čini mi se, koliko sam mogao uz lampu da vidim, da su joj oči zasuzile. Nisam ni hvala rekao, da li od sreće ili iznenađenja, ne bih znao. Na kraju sam i ja zaplakao što ću ponovo da napustim selo, makar na kratko. Bilo mi je žao. I teta Darinke isto.

Beograd me nije dočekao raširenih ruku. Počeo je da pada sneg a ja sam bio u onim istim cipelama. Stanovao sam u Kumodražu a praksu imao u jednoj maloj sajdžijskoj radnji u blizini Autokomande. Popodne sam trčao na časove i tako u krug od ponedeljka do petka. Ovi moji iz sela mi zavideli što sam u Beogradu a ja od njega nisam video gotovo ništa. Velika je to varoš. Gde god da ideš, moraš prevozom. A da ideš prevozom, moraš da imaš pare. Ja nisam imao i zato sedi tu gde si, jer i za gde si nisi, što bi rekla narodna izreka. Inače, bata Iva pada teta Darinki brat od strica i radio je kao moler. Kada udari ciča zima on sedi kod kuće i prima umanjenu platu od preduzeća. ,,Jak mu po`so!"- što bi rekla njegova žena Milina- ,,Pa da bar traje to što okreči, nego sledeće godine moraš ponovo. Kao da je sa metlom krečio!" Iva se diplomatski izvlačio iz diskusije izgovorom da neće da ima raspravu sa slabijim polom. Na kraju Milina htela sa njim da obara ruku a on joj rekao - ,,Marš tamo!"

Veče pre nego što sam trebao da polažem završni ispit, ja dobijem proliv. Da ne poveruješ. A što je najgore, kuća na jednom kraju dvorišta a klozet na drugom. Trčao sam kao na olimpijadi, čas tamo, čas ovamo. Milina kaže da je to od nervoze a bata Iva da je to zato što joj je o lepo rekao da stavi pasulj u frižider a ona nije htela. Samo je čekao momenat da i njega potera. Ali nije. Izgleda da je stvarno bilo zbog nervoze. I pored svih tih muka, ja ipak nekako prođem. Doduše, sa dvojkom, ali ipak položim. Kada su me pratili do stanice da idem kući, ja se opet rasplačem. Mnogo sam bre tugaljiv na te rastanke, pa to ti je. Trpim, trpim, pa se raspekmezim samo tako. Uvek me izda donja usna. Počne da drhti i gotovo, slobodno spremaj maramicu.

U autobusu se setim da nisam poslao ni jedno pismo teta Darinki. Ni ocu, ali ni njoj. Da se makar zahvalim i da joj javim da sam stigao. Ništa. Ni slova. A diplomu koju nosim kući, nosim zahvaljujući njoj. Njoj i samo njoj. Baš sramota.

Počeo sam polako da dobijam neku nadu u život. Radostan išao uveče u krevet, još radosniji zorom ripao na noge. Ništa mi nije bilo teško. Teta Darinka nagovorila oca da proda onu oranicu u Zabranu i da kupimo ovaj lokal. On je poslušao, krstio sam se i levom i desnom rukom. Ovo je u stvari sada lokal, ali je bila obična soba sa prozorom ka ulici. Ja tu izbijem zid pa napravim vrata i izlog. U ovaj kraj ulevo, tu pregradim malim zidićem i napravim klozet sa česmom i lavaboom. Morao sa tako, zbog inspekcije.

I nekako mi odmah krene dobro. Niti je meni sajdžija dole kod opštine smetao, niti ja njemu. On je imao svoje mušterije a ja svoje. Kod mene su dolazili mladi, nosili one satove ,,digitronce" kako se to tada zvalo. Bili na baterije a ja ih nabavio na veliko i samo menjao. Živeo sam od toga jedno vreme. Zgodno bilo tada, baš zgodno. I taman zaboravili da me nazivaju grobarom, kad eto ti jednom prilikom poštara iz našeg sela direktno kod mene u radnju. A ja u radnji već imam dve mušterije. ,,Gde si grobar?"- još sa vrata. Da sam znao u tom momentu da će da naiđe, ja bih zaključao lokal. Bih, boga mi. Povrati mi se nadimak samo tako. Povrati i osta do dana današnjeg.

Osamdeset četvrte kupim plac. Pet i po ari, mali a lep. Ravan. Odmah uz put, tu je struja, voda blizu a kažu da će uskoro i telefon da sprovode. Ma milina. Nekako u to vreme mene zaboli zub. Do tada nisam od njih patio, bili svi zdravi. U vojsci zubar kaže meni da svi imaju zube kao ja, on bi morao da ide u opančare. Nisam ni karijes imao, šta da vam pričam dalje. Ali, nije svako dobro zanavek. Svemu dođe kraj pa tako i mojim zdravim zubima. Zabole me usred noći, pa na uvo udario koliko bubnji. Šta ću, jutrom rano u ambulantu. prvi sam došao i prvi ušao u ordinaciju. Doktor i jedna postarija sestra piju kafu. Kada sam otvorio vrata, oni videli ono što bi mi sajdžije rekli - koliko je sati! Posade me za stolicu i da ga vade. Ja neću da otvorim usta. Nije da neću, nego ne mogu. Strah mi se uvukao u koske i to ti je. Nekako mi dadoše injekciju, ali za klešta neću da zinem. Ukočio sam se. Utom uđe u ordinaciju neka druga sestra, mlada i lepa. Pita doktora kako je, a on joj odgovara da je nikako jer je ,,ovaj buzdovan primio anesteziju a neće da otvori usta!" Ona počela da se kikoće a ja neću da ispadnem baš tolika strina pa zinem kao nilski konj. Tako sam ostao bez prvog zuba. A ta lepa sestra me dan-danas začikava u vezi tog slučaja. Može joj se, oženio sam se njome.

Nastaviće se...

One thought on “Mesta gde umiru stari kaputi (deo prvi)

  1. Odlican tekst! Neposredan, topao. Atmosfera ugodjajna od samog pocetka.
    U iscekivanju nastavka, bravo za autora!

Comments are closed.

Sledeće

Mesta gde umiru stari kaputi (deo drugi)

Tue May 22 , 2018
Mesta gde umiru stari kaputi (deo prvi)  Autor: Jeftimije Jefta Sedamdeset i devete sam došao iz armije. Bio sam u Sloveniji, u Celju pa me prebacili u Maribor. Nije valjalo ni na jednom ni na drugom mestu. Ko je rekao da mu je u vojsci bilo lepo, nije tačan s […]

Preporučujemo...