Mesta gde umiru stari kaputi (deo drugi)

Mesta gde umiru stari kaputi (deo drugi)  

Autor: Jeftimije Jefta

Juzp0mDok nisam ozidao kuću, stanovao sam tamo kada se krene ka silosu. Tu je odmah pumpa blizu, sledeći ćošak. Jedno veče se vraćam s posla a na vratima moj otac, sedi na stepeniku. Čeka me. Vidim da je pijan kao čep i još vidim da je došao sa nekim razlogom samo njemu znanim. Poznajem ga toliko. Pozdravili smo se i ušli u sobu. Namerno nisam hteo da ga pitam za rakiju, nego ga pitam za kafu da skuvam. On neće, kao što sam mogao da pretpostavim. ,,Slušaj sine"- kaže on meni - ,,ti mene ne poštuješ kao oca. Ni malo. Mene raskućuješ da bi sebe skućio! Je li tako? Ja da prodam zemlju da bi ti stekao radnju, od te radnje kupio plac i sada zidaš kuću! A to je za tebe lepo, domaćinski. Prava stvar. Ali, kada si metnuo dupe u autobus pa došao u selo da obiđeš oca? Kada? Da li sam ja go ili bos, ili možda bolestan, to se tebe izgleda ništa ne smatra. Ja mislim da ovo nisam zaslužio od tebe i treba da te bude sramota!"

To reče, ustade i ode. U noć. Ja ne stigoh reč prostu da preturim preko usta. Ni ,,a". Doduše, jednim malim delom je u pravu, ali valjda za toliko mora da razume i on mene. Tačno je da nisam skoro išao u selo, to je istina. Ali, po ceo dan se bakćem sa majstorima. Te treba cement, te fale daske, te nestalo gvožđe i tako to. A ja sve treba da uradim i namirim. da ništa ne zafali jer onda majstori stoje a dnevnice idu. Niko te ne pita. To posle neko mora da plati. A nije u pravu što kaže da raskućujem kuću. To me i dan-danas tišti. Kupio sam mu električni šporet, ubacio hidrofor u bunar i sproveo vodu u kuću, napravio malo kupatilce da ima da se umije i opere. Kupio sam mu kozu, ima mleka, svake godine proda dva ili tri jareta. Pa šta hoće više!? I pare sam mu slao, po malo ali redovno. E sad, što on to propije, to je druga stvar. Ja mu tu ništa ne mogu.

Gradimir taksista igrao loto i dobio. Sa parama ozidao vikendicu u banji i vodioženu i decu na more, u Grčku. Bili tamo petnaestinu dana. Poćeo i ja da igram. Kada upišem sedmicu, dođe osmica, ja trinaest,ono četrnaest, ja dvadeset pet a ono dvadesetšest. Batalim. Nema meni para dok ne zavrnem rukave, tako sam ocenio. Tako i bilo.

Sledećeg proleća sam kuću kompletirao do pola. Dole sve sređeno, omalterisano, postavljena stoarija, a u potkrovlje polako, kada budem imao para. Bata Iva održao obećanje. Uzeo bolovanje u preduzeću i došao iz Beograda da mi okreči. Njegova Milina za ovo kratko vreme po drugi put trudna. Bilo mi drago, dobri su to ljudi. Pomogli mi kao rod rođeni. A i on ima obaveze preko glave, zida kuću tamo negde prema Grockoj. Čini mi se da reče u Ritopeku ili Boleču, ne znam tačno. Ja njemu sa majstorijom da se odužim na kući ne mogu, pa sam hteo da platim. On se skoro naljutio. Jedva je hteo za Milinu da primi jedan sat što sam poslao. Najbolji što sam imao u radnji, Švajcarac. Tačan u desetinku a ne u sekundu.

Prošlo je od tada par meseci, mislim, kako sam sređivao kuću i tako to, kada mi jave da je teta Darinka teško pobolela. Prepolovila se, od onolike žene spala na četrdeset kila. Tada sam imao već kola, nekog belog Fiću, pa upalim i pravac selo. Direktno pred njenu kuću. Zaplakala je kada me videla. I ja sam, šta da vam pričam. Pošle suze na oči pa nikako da stanu. Zagrlio sam je... Nije više mirisala na mamu. Počela je da kopni, oči joj upale u duplje. Nije se jadna ni kupala, jedared jedva prekoračila preko kade, pa posle imala Tantalove muke da iz nje izađe. Ubacim je u kola, pa za varoš. Kući mojoj. Sa ženom sam već živeo zajedno, tako da nas je ona sačekala kada smo stigli. Kazao sam joj -,Ti svekrve nemaš, a ja teta Daru volim kao majku. Okupaj je, umij, očešljaj, pa da je vodimo kod doktora." Nije mi ništa rekla, samo me pomilovala po obrazu i klimnula glavom. Videla je koliko sam brinuo i koliko mi znači.

Sutradan smo pošli u bolnicu da je posetimo. Ja uzeo grožđe i flašu soka od jabuke. Moja Ljubica ih sve tamo zna, rekoh da radi na zubnom. Uđemo na službeni ulaz , jer smo došli van vremena za posetu. U hodniku smo sreli jednog doktora koji je znao kod koga smo se namerili u posetu, pa pozove moju Milinu u kancelariju. Ja ostah sam na hodniku i pravo da vam kažem da sam se malo uznemirio. Ne potraja dugo, vrata se otvorila i ja vidim... vidim kako moja žena plače."Umrla je teta Darinka!"- reče mi. Došlo mi da vrištim. Htelo srce da mi prepukne.

Tata je kopao raku. Odmah tu do mame. Nije baš odmah, ali tu. Blizu. Ima između mesta za još jednu i reče kako je ona njegova. "Voleo si mamu, voleo si teta Daru, pa ćeš valjda i za mnom da pustiš suzu. Bićemo ti ovde svi zajedno." Rukavom je obrisao lice i nastavio da kopa. Dan je bio lep, bez sunca ali miran i tih. Ko je poneo mantil ili kaput, prevario se. kao da nije bio kraj jeseni i početak zime.

Negde oko Nove godine rešili ja i žena da odemo do sela. Da vidimo tatu i da mu odnesemo malo zimnice. Ljubica spremala i tako to. Usput i na groblje da izađemo. Potovarili stvari na zadnje sedište, ja natočio gorivo i pravac za Kamenicu. Čistili su redovno put i mi stignemo bez problema za manje od sata. Za divno čudo, on bio kući. Podložio šporet i peče krompir u rerni. Bi mi milo. Najviše zbog žene, jer ko zna šta smo mogli sve da zateknemo. Od njega svašta možeš da očekuješ... Hoće da zakolje pevca, došla mu snaja u kuću. Jedva smo ga odvratili. Jedva. "E, onda bar da stavim za kafu i da popijemo po jednu!"- reče. "Kafa može, a što se rakije tiče, ma može i ona, ali samo po jednu. Tata, molim te!"- ja ga gotovo preklinjem. Međutim, za flašu kod njega ne vredi ni dogovora, ni obećanja, ni molbi. A znao sam kada popije neku više. Tačno sam ga znao. Setio se da kada sam došao po teta Darinku da je vodim u bolnicu, nisam hteo da svrati. Pa kako ja njega ne bih obišao da je on bio na njenom mestu u bolnici i tako neke gluposti. Ljubica htela da me zaštiti onako rečima, pa mu kaže da sam ja tada bio u velikoj žurbi jer je u pitanju hitan slučaj. A on se okrete prema meni i kaže- "Nemoj više da mi dovodiš kojekakve namiguše u kuću i one slovo da mi drže!" Ljubicu sam jedva kolima stigao dole kod mosta. Došla skoro do magistrale. Do grada smo se vozili ćutke.

Svratim ja jednom prilikom kod "Moravca" da poručim ćevape za kući. Dvadeset komada. Usput uzmem jednu glavicu kupusa za salatu i nekoliko ljutih papričica. Onako, ja to volim. Sednem sa mojim ženčetom da ručamo i njoj odjedared muka. Nije pojela ni dva ćevapa a odmah u kupatilo. Čujem je kako povraća pa ja trk za njom. "Šta ti je?"- pitam je ja a tresu mi se i ruke i noge. "Ne znam"- reče mi- "I jutros mi bilo isto tako!?" Za tri minuta, ma kakvi, za dva minuta smo bili pred bolnicom. Fići škripali točkovi na svakoj raskrsnici. Ona kod doktora a ja u čekaonici. Ni živ, ni mrtav. Izlazi naposletku iz ordinacije i smeje se "Postaćeš tata!"- veli mi. A ova moja donja usna, izdajica, počela da drhti. Sada svi ugrađuju silikone, pa ne znam da je ja malo zategnem sa tim, da li bi koliko vredelo. Bilo kako bilo, moja Milica, moja mala Mica je toga dana napravila pometnju tati i mami. Ali neka, neka mi je samo živa i zdrava.

Nedugo zatim, dođe vreme blagostanja. Za sedam dinara kupiš jednu marku. Eeeeej, za sedamsto dinara sto maraka. Tada se ručak u mojoj kući spremao samo na Italijanski zejtin, ni na jedan drugi. Kupim novu Zastavu 101 na kredit, novi televizor i prvi put unesem u kuću video rekorder. Da gledam i ja kasete. Sve na čekove. Žena preko tog njenog Sindikata zdravstvenih radnika dobijala posteljinu, pa da se obučemo, obujemo. Šta da ti pričam. Malo sam se uplašio za posao, ali sve je tada došlo na svoje mesto. Niko više nije hteo da popravlja satove, kupovali se samo novi. Za osmi mart prodam skoro trideset ženskih satova sa posrebrenom narukvicom umesto kaiša. Te iste godine je moja Milica čekala batu ili seku. Ispostavilo se na kraju da je bata. Dali smo mu ime Mihajlo. Da se slaže, Milica i Mihajlo. U stvari žena tako rekla a ja se saglasio. A i voleo sam da joj ugađam, da i ona odlučuje u tako nekim bitnim stvarima.

Jednoga dana upade kod mene u radnju jedan komšija iz sela. "Ja došao po pare!"- reče. "Kakve pare?"- čudom se čudim. Ispostavilo se da je otac uzeo od njegovog sina koji radi u Austriji dve hiljade šilinga i rekao kako ću ja da vratim. Šta ću drugo, nego otvorim fijoku i dam čoveku pare. Što u dinarima, što u markama, to sam imao. Da namirim bruku ako se da namiriti. I izvinio sam se na čekanju.

Ovaj što mi prodao lokal, sa njim ne pričam godinama. Dođe on kod mene i pita me da mu prodam lokal. Ja sada njemu, pazi ti to, molim te!? Ja zinuo. Kako bre, mislim se... Pa ja sredio, razvio posao, počeo da živim od ovoga i da hranim porodicu, a sada da prodam. Kako? Čak, isprva sam mislio da je počeo da se šegači sa mnom pošto baš beše prvi april toga dana. Kad ono jok, rešio on ozbiljno. Kaže da je našao projektante da zida veliki objekat sa nekoliko lokala i da je na putu da pribavi dozvole u opštini. I da bi bilo dobro da se dogovorimo kao ljudi a ne da se stvar poteže po sudu! "Zašto na sudu?"- pitam ja. "Zato što sa ovom prčvarnicom od dvaestinu kvadrata ugrožavaš moju investiciju od hiljadu kvadrata. Eto, zato!" "Pa, jesi li ti ovo prodao meni?"- pitam ga ja. "Jesam, ali sam se zajebao!"- veli on. Uzmem ja jedan stari kišobran što mi je bio pri ruci i kažem mu- "Ako mi još jedared dođeš po tom pitanju, to automatski znači da ćeš drugi put u životu da se zajebeš. Je li ti jasno!?" Uhvatio je ulicu dok si rekao majonez. Treći dan meni u radnju uđe inspektor Popović sa dvojicom milicionera i kaže da moram da pođem sa njima. "Što?"- pitam ja. "Sve će da ti se objasni!"- reče mo strogo. Vidim ja da nema tu velike priče, nego sako na leđa pa sa njima. Elem, šta se desilo! Njega, ovog što mi je prodao lokal, prethodno veče ispred tombole neko tako nalupao da se jedva na laktovima dovukao kući. Kažu da je bio plav od glave do pete, kao da navija za Čelzi. Inspektori ga pitali na koga sumnja, a on rekao na mene. E, da sama znao šta ću da doživim u stanici, voleo bih da sam ga ja izudarao. Leba mi. Po sto puta sam morao da odgovaram na jedno isto pitanje, uzimali mi otiske sa svih prstiju, slikali za novine da me ture u crnu hroniku i još svašta. Na kraju me samo u donjem vešu ubace u samicu. Tamo sam bio skoro do izjutra. Posle mi rekli da sam slobodan i da mogu da idem kući. Je li tako? E, čekaj sad! Počeli da duvaju novi vetrovi u politici, dolazili novi ljudi u opštinu, sud, komitet i sada ja pripretim da ću da tužim ovog idiota što me je krivo nabedio i da ću da tužim miliciju za maltretiranje i pretrpljeni strah. Pročulo se to, i on pošalje ženu svoju da dođe kod mene i da mi se izvine od neba pa do zemlje. Milicija mi se nije izvinjavala, ali mi neke prijave pocepala. Šta znam, jednom prilikom sam malo popio za volanom i dva-tri puta prošao na crveno. Sve pocepali. pa dobro, makar neka korist da bude iz svega.

Nedugo zatim krenulo zlo i naopako. Upalio sam Dnevnik i video da u Ljubljani gađaju sa svim i svačim tenkove JNA. Naoblači se vreme iznad naših života. Samo što nije zapljuštalo a mi toga nismo bili svesni.

Nastaviće se...

Sledeće

Mesta gde umiru stari kaputi (deo treći)

Wed May 23 , 2018
Mesta gde umiru stari kaputi (deo drugi)   Autor: Jeftimije Jefta Dok nisam ozidao kuću, stanovao sam tamo kada se krene ka silosu. Tu je odmah pumpa blizu, sledeći ćošak. Jedno veče se vraćam s posla a na vratima moj otac, sedi na stepeniku. Čeka me. Vidim da je pijan kao […]

Preporučujemo...