Četiri suze Manojla Vićentijevića (deo drugi)

ČETIRI SUZE MANOJLA VIĆENTIJEVIĆA (deo drugi)

Autor: Jeftimije Jefta

606600 Oglas Oglasi Prevare Zarada Laka Zarada Pilici LsI poče moj Velimir da raste, staje na noge da hoda, priča mi nešto i objašnjava, Bogomir već uvatio treće leto, raste i on. Negica moja ponovo teška. Oraspoloži me. Kažu neka je dete samo živo i zdravo, da nema razlike je li muško ili žensko... Ono, jeste, tako je, ali ja poželeo da mi se rodi ćerka. Da dva brata imaju sestru, da sestra ima braću 'ajduke i vitezove, da je čuvaju i paze od jada i zla, da se vole i slažu. Eto, to mi pade na um.

Ja sek'o neki bagrem kada mi rekoše da zovem baba Dobrinku, da požurim. Ona pomagala ženama da rode, babica koja i mene dočekala na ovaj svet. Trčim i onako zadihan ispod njihove kuće taman da zaustim, kad me ona vide. I pošto je znala po kojoj stvari sam došao, reče da ja trčim kući i da se pristavi voda da se greje i spreme platna, a eto nje... Samo da sumije ruke i uzme drugu maramu. Došla i ušla u kuću. Ja decu poslao kod brata mi od strica Bogića. Sedim na basamcima i čekam... I čekam, i čekam, i čekam... Odužilo se... Izađe baba Dobrinka i viče meni ,,Sa'će, ne sekiraj se ti ništa, sa'će..." I začuh posle nekog vremena plač detinji, uđoh a da me nisu zvali. Negica mi čudna u licu, ne ume da mi se nasmeje. Čelo joj orošeno nekim 'ladnim znojem kada sam je poljubio... ,,Nego moja, jesi li ti meni dobro?" - pitam je. Ne odgovara mi ništa. Ja ponovo pitam a ona ćuti.

Trčao sam kroz kukuruze i ljudima preko žita da zovem baba Anđelku. Da je pozovem da ,,odbraja" i baci pasulj, da ugasi ugljevlje, mojoj Negoslavi ništa nije dobro, ne valja. Da vidi pa da otera zle duhove. Znala je da pomogne. Ona mi je bila poslednja nada. Drugome nisam imao da se obratim. I opet čekam, pa čekam, pa čekam... Da se odbroji i ugasi ugljevje, da se otera zlo i sotona. Rasplakah se kada videh Milenkovu Savku da ide ka našoj kući. Ona imala mleka pa došla da podoji moje dete. Negica ni to nije mogla. Izađe baba Anđelka i kaže mi: ,,Što je do mene, ja obavih, sada je na bogu". A moja žena ćuti, sada mi bleđa nego što je bila kada sam je zadnji put video. Pitam je da otrčim i donesem joj jabuku, lepo nam rodila Petrovka. Ona ćuti. Pitam je hoće li malo kiselog mleka, malo šećera, ona opet ćuti. I kao da nešto hoće da mi kaže, te se ja nagnuh mojim uvetom na njena usta. ,,Čuvaj nam čeda" - tiho reče. Ja se zaplakah i ne znam šta da radim, da se bijem pesnicama u prsa, da ujedam sam sebe... ,,Hoćeš da otrčim do gajeva pa uberem neku jagodu, ti voliš jagode Nego moja" - pitam. Ona klimnula glavom da 'oće. Ja radostan otrčim i dok sam se vraćao kući noseći jagode u kapi, čujem moju majku i strine kako kukaju. I vidim ostale ljude da žure ka našoj kući, a na crkvi izbija zvono. Seo sam na neku među i počeo da plačem.

Toga dana kada smo sa'ranjivali moju Negoslavu, padala je takva kiša da nisi čoveka mogao da vidiš na dva koraka od sebe. Kažu, da je nebo plakalo za njom. Savka Milenkova uzela da pričuva moju decu. Htedoh Bogomira da povedem da zajedno ispratimo majku, ali me ljudi odvratiše zbog nevremena. Nemoj dete još da ti se na'ladi pa da navuče kakvu bolest pored sve ove muke koju imaš. Neka ih kući svo troje. Kada odrastu, dolaziće sami na majčin grob. Najmlađem sinu sam dao ime Vuk. U stvari, tako sam bio pomislio, a kum kao da me je čuo u mislima pa tako rekao. I on se namučio na rođenju, bio modar. I za njega smo se plašili da li će da preživi. Zato mu nadenusmo ime - Vuk. Da se izbori sa svakom nedaćom koja ga zadesi. Ne mili mi se da ulazim u radnju, ali, moram. Ljudi poručili opanke, neko da se rade nove a neko da se zakrpe. Čekaju. Čekaju i više nego što bi trebalo. Moram da krenem sa majstorlukom zbog dece, da imam za njih, za mene ne treba. Ali, kako da uđem u radnju. Kako da sednem i počnem da radim a preko puta stolica na kojoj je sedela moja Nega. Donela mi špiglju da se ogledam, kupila u Šapcu. Ko će sada da gleda u tu špiglju, ko da se ogleda? Ja? Da gledam sebe kako plačem, kako mi suze idu pa da mi bude još teže. Ne. To ne mogu. I tako sednem, uzmem šilo i krenem da radim... A ne gledam nigde. Ni ispred sebe ni pored sebe. Sve me na nju podseća. Dodavala ciglu kada smo zidali, zajedno kreč gasili, tabala zemlju na patosu. A sada je nema. I kada se svega toga setim, suze navru... I ja ne znam kud' ću sam sa sobom.

A deca rastu, zdrava, vesela, pa nemirna. A ja pokadkad nervozan pa uzmem šibu. I posle se kajem. Zar je to ono što oni treba da očekuju od mene? Volim ih, pa iz straha da im se šta rđavo ne desi ja budem strog. Tih godina jedno dete slomilo vrat, palo sa kruške... Pa neku devojčicu stršljeni izujedali i na mestu ispusti svoju malu dušicu. I onda uđe strah neki u čoveka pa se plaši i gde treba i gde ne treba. Hoće da se igraju 'ajduka a ja ne dam. Od neke krive batine naprave jatagan a ja sve mislim da će da isteraju oko jedno drugome. Hoće da se veru na jednu lipu u dvorištu a ja ni to ne dam zbog onoga šta sam čuo. Oni čekaju da ja odem u radnju pa sva trojica na vr' krošnje. Ja se vrnem iz majstorluka i uzmem sekiru. Udri, pa udri, pa udri, pade ona lipa nekako u stranu i ubije kuče. Ja se opet naljutim na njih pa uzmem šibu. Plaču oni, posle plačem i ja i grlim ih. Sve nas je žao i batina i kučeta. Jadno kuče nije skrivilo ništa nikome. A ni deca. Ona traže svoje a mene stra' neki za sve i svašta.

Dođe jedan dan moj brat od ujaka, Radenko. Zima beše. Sneg na pola vrata navejao. On doneo suvih krušaka i punu torbu jabuka kožara za decu. Ujak pratio po njemu. Zaseli mi, sipao ja po rakiju i pitam sve redom... Kako su ujak, ujna, kako su snaja i deca, jesu li svi dobro sa zdravljem... A vidim da nije došao tek onako da nas obiđe. Ima neki razlog. Naslućujem ja... A ubrzo se ispostavilo da sam bio u pravu. Počeo on meni da priča za neku Gospavu, ostala mlada bez čoveka, umro joj od jake vatre u stomaku... Priča i spominje kako je vredna i čista žena, kako je poslušna, ima dvoje dece, devojčicu od pet i dečkića jednoga od tri godine. Ona sama a ja sam, pa ujak k'o veli da bi valjalo porazmisliti o toj stvari. Nije čovek da samuje. Treba druga da ima uza se. I vuk u gori neće sam. Zavija pa nađe vučicu. Slušam ja, pa ga odjedared prekinem... Ujčeviću moj, da ti ja reknem ovako... Ja najbolje znam kako je mojoj deci bez majke, meni ne treba to pričati. Ja ne umem pred spavanje da im pripovedam priče i pesmom uljuljkam kao što majke mogu. I ne mogu mnoge stvari što majke mogu. Ali, jedno mogu. Da ih volim do neba i da ih pazim i čuvam. To znam da mogu i moram. I možda je ta žena dobra, neću o njoj  jer je ne poznajem, ali za svaki slučaj, neću ni sa njom. Ja znam kako je sada meni sa mojim sirotanima, ali, ne znam kako bi bilo da sam sa tom Gospavom i njenim siročićima. Možda bi teže bilo i meni i njoj. Zato neću. Nego, da mi popijemo još po jednu i da pređemo da pričamo o nečemu drugome.

A vreme prolete kasnije. Deca poodrasla, već počeli brčići pod nosom da klijaju... Ja se smeškam,milo mi. Ali i žao. Sve mi se čini da se nisam poigrao sa njima dovoljno, da sam nešto zaboravio, da sam propustio da učinim što važno. A da vrnem vekericu i one njezine 'kazaljke ne mogu. Ni ja ni bilo ko na ovome svetu. Sve mo'š da vrneš, ali vreme i potok uz brdo, to ne biva nikako. Kada jednom prođe i sat i voda, mo'š samo da gledaš za tim. Ode i ne vraća se.

Bogomir mi se zagledao u Grozdanu Marić, ćerku Alekse Marića, jorgandžije. On se zagledao a mene strah. Čuo ja još ranije da se Aleksa već dogovorio sa Milanom Rajkovićem, velikim domaćinom i trgovcem gvožđarije. 'Oće da je da za onog njegovog srednjeg sina Atanasija. Kažu da je stvar uređena, samo se čeka jesen pa da pozivaju svatove. A moj Bogomir malo malo pa dođe kod mene u radnju. Nije se on uželeo ni mene ni da šije opanke, nego da prođe pored njine kuće i vidi devojku. A kad bude čuo ovo što ja znam... Ima da mi se propati dete. A i ja sa njim. I sve ga teram kao da se ne zaliće nego i druge devojke da pogleda po malo... Jok, 'oće on samo u Grozdanu da gleda i to ti je. A ko zna, možda može i čudo da se desi pa da ispadne onako kako se on nada. A, pravo da vam kažem, i ja se nadam takvome čudu.

Ali, ne beše čudo. Udade se ona i ode u Rajkoviće. Bogomir samo ćuti, dođe u radnju, sedne i počne da radi. Rekao bi čovek da je sve u redu, ali nije. Ja ga znam najbolje. S vremena na vreme škrguće zubima a s onim šilom probada kožu k'o sir. Pun snage a ljut. Moram da preduzmem nešto. Ne ide ovako, da mi se dete pati.

Pa kada god bidne neki vašar, ja njega postavim da prodaje, da priča sa kupcima, imu tu i žena, ali ima i devojaka... Pa da se, ako da bog, zagleda u neku drugu lepu curu i zaboravi na Grozdanu. Pa mu dam koju paru da se u kolo u’vati... A on bira i koje kolo i kod koje cure da se u’vati, neće svukude da pruži ruku. Pravo da kažem, voleo sam što je taki... A, čini mi se da je i Grozdanu prežalio.

A i ova dvojica mlađih, postadoše džambasi pravi... Šta god da rade, rade trčeći, sve nešto u žurbi da se ne propusti neka stvar. Ako jedu, ne umeju da sednu pa polako... Nego komad 'leba, malo kozjeg sira pa napolje... Kao da će klisa i maški nestati pa neće da imaju sa čim da se sigraju posle. I oni porasli  već. Stojim isped njih i gledamo se u oči, došli glavama do moje. A vole kada ih pomazim i kažem da su oni moja telad. Neki me grde što ja tako govorim, ali, meni tako milo. Moji telići, moja krv koja vri, onako mlada i lepa. Pa ih zagrlim i stisnem jako a kosa im zamiriše onako detinje.

Nastaviće se...

Sledeće

Četiri suze Manojla Vićentijevića (deo treći)

Sun Apr 29 , 2018
ČETIRI SUZE MANOJLA VIĆENTIJEVIĆA (deo drugi) Autor: Jeftimije Jefta I poče moj Velimir da raste, staje na noge da hoda, priča mi nešto i objašnjava, Bogomir već uvatio treće leto, raste i on. Negica moja ponovo teška. Oraspoloži me. Kažu neka je dete samo živo i zdravo, da nema razlike […]

Preporučujemo...