Četiri suze Manojla Vićentijevića (deo treći)

ČETIRI SUZE MANOJLA VIĆENTIJEVIĆA (deo treći)

Autor: Jeftimije Jefta

Prvi Svetski Rat Srpska Vojska 1A ova naša Srbija, mučenica i prokletinja... Malo-malo pa neki rat. Narod se 'vata za pušku i sablju, mora se... Te Turci, te neki razbojnici što otimaju stoku i žene sramote, te Bugari, te ne znam ni ja ko više. A onda javiše kako ubili nekog Ferdinanda u Sarajevu. Uzmuvao se narod i svako priča ko šta stigne. Ali niko da priča lepo i valjano. Spominje se smrt, spominje se da će krvi do kolena da bude, da će mnogo glava da spadne sa ramena... Zlo. Uvukao se neki strah u mene. Eto, opet ja u rat. I nije mi prvi put, ali, Bogomir mi pristigao za prvi poziv. Ide mi dete na bajonet i pušku. Počelo srce jako da mi lupa, duša da treperi od briga. Ne znam kako da se vladam. Odem ja, ode i on, šta će posle sami Velimir i Vuk? Ja rekoh da su veliki, ali su još deca. Oni misle da mogu sami a ja znam da nije tako. Dve ili tri večeri neće san na oči. Od briga koje mi se natovarile. Od jada kojem nisam mogao da uteknem. I dođe dobošar i razglasi... ,,Da se na vašarištu skupe svi prvopozivci i drugopozivci i ostale muške glave koje ovog leta gospodnjeg 'vataju osamnaestu godinu a da treba da se zabilježe u knjige vojne..." To znači da idemo ja i moj prvenac... Baš onako kako sam se plašio. Gledam ga a on nema ni lečka straha, ponosan... ,,Tajo, oni ovo i mene zvali?" - pita i važno se osmehuje. A ja jedva suzi branim da krene niz obraz.

Njega odmah zvali da se javi u komoru a ja se vrnuo kući da se oprostim sa decom i da im reknem šta i kako da rade. (Polaze Manojlu suze) Taj dan smo se zadnji put videli svi zajedno. To jutro beše nekako lepo, ali crno nam se pisalo. Osećam ja to. Velimir i Vuk sede na basamcima i nešto pričaju. Kada me videše, pođoše mi u susret. ,,Gde je Bata" - pita me Vuk. ,,Ostao, 'ajd  da uđemo u kuću pa da se ja sa vama porazgovorim malo i da vam reknem neke stvari". Uđosmo i ćutimo. Koze zameketale, kao da i one slute zlo, a ja to iskoristim da oćutim još malo. Ne mogu reč da pretovarim preko usta i da počnem sa pričom.

I krenem ko zna odakle... Pričao sam im da su oni već veliki, da se ja uzdam u njih jako i da će oni da sačekaju mene i brata da im se vrnemo. Da paze na stoku, da vide ako mogu da pokupe letinu pa da domaćinski sa njome raspolažu... Pa to da će neke žene da dođu da im pomognu, ali i oni da trče pa da pomognu njima jer sposobne i radne muške glave neće biti u selu. Rat je taki, jeb'o mu pas mater. I da paze jedan na drugoga, da se ne razdvajaju, da svuda idu zajedno i da se ispomažu. Da paze sa kim i kako rade, da otvore četvoro očiju, što bi se reklo. A oni počeše da plaču. Pa me zagrle i čvrsto stišću kao da neće da me puste. I meni suze pođoše... ,,Telići moji, ljubi vas tajko vaš... Ja sada idem... A vi mi ostajte zdravi i živi... I majčin grob da obilazite. Ima sada cveća da se nabere pa stavite ispred spomenika... Volela je ona." Zagrljeni tako stojimo nasred kuće i nećemo da se puštimo. Ali, treba da se ide...

Pa krenem teških nogu, znam da moram da požurim... Bogomir mi ostao, da se i sa njim vidim, da sa njim prozborim koju i da ga savetujem. Pa požurim, gotovo trkom. A oni otišli. Ta njegova jedinica već napustila zborno mesto. Pitam ja gde odoše... ,,Mnogo ti pitaš" - reče mi jedan podnarednik - ,,Zini da ti kažem" - reče ljutito. Znam ja da se o tim vojnim stvarima ne priča puno, ali, dete mi sa njima ode. Ne vredi, propis je propis i mora da se poštuje. A ja? Sada sam ni tamo ni ovamo. Ove male ostavio kući a ovog matorog pustih da ode. Jooooooooj Manojlo, kakva li te sudba čeka i kakvo li ti vreme dolazi... I za tebe i za ostale.

I rekoše da idemo na Cer...

Čuju se kao u daljini avioni, ali, nije sigurno jesu li avioni ili nešto drugo. Manojlo osluškuje pa nastavlja sa pričom.Biće da mu se pričinilo, pomislio je.

A na Ceru ukopavanje. Sve rov do rova. Sretoh neke moje saborce iz prethodnog rata dok smo Turke isterivali. I oni imaju iste muke kao i ja. Svi misle o svojoj kući i ćute. S vremena na vreme neko progovori po koju reč pa se opet ćuti. I tako ceo dan. Kopa se bez prestanka a niko da se požali naumor. Znamo da moramo pa sagnemo glavu i izbacuj zemlji ispred sebe. Što se bolje sada oznojimo, manje briga ćemo da imamo kada zaprašti. A umorni od vojevanja, ne možeš godinu da sakupiš u miru, opet pušku na leđa pa u poziv. Pa kakav je to život? Dokle će, bre, ovako da se živi. Dokle?

Preko dana ne čujemo ništa, a noću kada se sve smiri, ponegde neka eja zakuka i malo-malo pa se čuje da udari gvožđe o gvožđe. To je naš neprijatelj. Možda im se konji lečka pomere pa to čujemo. Kažu da ih dosta ima, neko veli i deset puta više nego nas. Tako pričali, pa pričali i druge priče da na kraju dođe jedan major i reče ovim rečima:,,Ko i na dalje bude pričao sve i svašta i bunio vojsku, bolje da jebe matoru mečku nego sa mnom razgovor u četiri oka da ima... Je li jasno?" Razdra se i ode. Od tada niko ni reč da progovori o onima s druge strane Drine. Ni o njima ni o tome da će oni da udare preko Save na Šabac a ovo im je samo varka da nam odvuku vojsku na drugu stranu.

I poče rat...

Prašti na sve strane, udarili oni na nas ili mi na njih, ne znam baš tačno, ali, koljemo se već dva dana. Pogibe Despot, pa Sredoje, pa brat mu Sreten, Desimira nema... Vele pobegao, ali, našli ga u potoku. Kuršum po sred čela dobio. Ostoja gadno ranjen u ruku. Kukao ceo dan i predveče se malo smirio. Kažu, umoran pa zaspao. Neka se odmori i on, pa će ujutru da ga vodi sanitet. Počela zora da rudi, razdanjava se polako... Mi pogledamo, Ostoja umro. Tek kasnije vidimo da nije samo pogođen u ruku, imao i dva kuršuma u leđima.

Pa opet oni navalili na nas, 'oće da nas satru. Mi se branimo svim silama... Jedan riđokosi ide na mene, oči mu sve krvave... Ja pušku pa opalim njemu u grudi. On trčao još koji korak i pade ispred mene i podiže glavu i gleda me... Kao da hoće da me pita šta mi je zgrešio?! Mlad je, možda koju godinu stariji od mog Bogomira. To veče sam se molio bogu za oproštaj i molio za dušu tog mladića što ga ubih. A, morao sam, on bi mene. Nisam ja došao na njegov kućni prag, došao on na moj... Ali, opet mi ga nekako žao. I on je nečije dete, majka mu se obradovala kada je došao na ovaj svet, neko je zaplakao kada ga ispraćao u ovaj rat. Morao sam, bog će mi valjda oprostiti ako je za praštanje. Ako nije, neka bude kako biti mora.

Stalno smo menjali položaje... Trčimo sa ovog mesta na ono, pa sa jedne kose u neku dolju, pa preko nekih potoka, pa opet 'ajd uz brdo... Mora se tako, kako se dešava na frontu ti tako ideš. I ponovo pogibe dosta naših... Bogoljub, Krstivoje, Milovan, pa neki moj nesrećnik iz sela, Simeon, što ga sa svadbe u jedinicu dovedoše. Nije noć sa mladom proveo. Umesto nju da miluje, dadoše mu pušku. Dođe i pop, pa rekoše ko hoće da se ispovedi. Ja se prijavio, ali dok dođem na red, ima rat da se završi, koliko treba da čekam. Svako hoće da rekne šta ga tišti, a da li će da ti bude lakše što ćeš to da rekneš, to niko ne može da ti kaže. I onda kada pogledam, ako stignem da se ispovedim, ispovediću se, ako ne stignem, možda je tako trebalo da bude.

Nastaviće se...

Sledeće

Četiri suze Manojla Vićentijevića (deo četvrti)

Mon Apr 30 , 2018
ČETIRI SUZE MANOJLA VIĆENTIJEVIĆA (deo treći) Autor: Jeftimije Jefta A ova naša Srbija, mučenica i prokletinja... Malo-malo pa neki rat. Narod se 'vata za pušku i sablju, mora se... Te Turci, te neki razbojnici što otimaju stoku i žene sramote, te Bugari, te ne znam ni ja ko više. A […]

Preporučujemo...