Ulaz za krupnu stoku (Deo drugi)

ULAZ ZA KRUPNU STOKU (Deo drugi)

Autor: Jeftimije Jefta

979689 Jna Zakletva LsNoć mrkla, pa se ne vidi kuda idemo. Znam samo da smo pred kraj puta prolazili kroz neku veliku šumu. Stadosmo. Virim ja kroz ceradu, vidi se žica i stražarska kućica. Onaj stražar uz škripu podiže rampu i uđosmo. Mala kasarna, a u njoj ljudi k’o mrava, neko u civilnom odelu, a neko u uniformi. Narediše da iskačemo preko stranice i kamion se odmah vratio nazad. Po drugu turu.

I šta da vam pričam. Imali smo doobuku pet-šest dana i od nas napraviše tri čete streljačke pešadije. Ceo bataljon, ja bio u drugoj četi. Džabe sam se bunio da nemam pojma o mitraljezu i frontalnom napadu jer sam služio vojni rok u pontonjerskoj inženjeriji, ništa nije pomagalo. „Ne seri”, razdra se neki major pred svima. Vratio sam se u stroj kao popišan. Dobismo novu uniformu i po dve pakle cigara. Bilo raznih, a ja dobio one najprostije. Tako mi zapalo.

Dođe vreme da se krene put ratišta. Kiša neka udarila, pa samo dodatno zajebala celu situaciju. Sa mojima se nisam čuo već nedelju dana, ali znam da su dobro. Prekjuče doveli Selimira, on begao al’ ga na kraju u’vatila vojna policija. Kaže da su moji zdravo i živo. Još kaže da se krava otelila i da sad imamo muško tele, crno ko ugarak. Isto kao kod Jove, Ljube i Radoja i ostalih. Tako je to kad na krave više ne skaču bikovi, nego veterinar zaređa od kuće do kuće. Rekao mu ja to jednom prilikom, on me oterao u tri lepe.

U svaki kamion uđe po jedno odeljenje i kretosmo. Muk pod ceradom, nikome nije do priče. Samo se s vremena na vreme čuje kresanje šibice. Ljudi pale cigare od muke i više nego što bi hteli. I ja tako. Ne pušim, varim jednu na drugu sve u nadi da će da mi bude lakše. Ubi me neizvesnost jer niko ne zna kuda idemo. U stvari, možda neko i zna, ali neće da kaže. Sve mu jebem.

Kiša stala, al’ počeo mrak da pada kada smo stigli. Ledina. Poiskakasmo iz kamiona i svi u stroj. Dođe neki general i poče da nam govori preko megafona. „Svi smo mi ovde danas na braniku otadžbine koja krvari i mi to krvarenje moramo da zaustavimo brzo i energično tako da se zapamti. Zato ste probrani vi koji danas stojite ovde u stroju. Treba da vam bude čast zbog toga”, nastavlja on sa pričom, a mi začusmo neko žuborenje. Vojko nesretni mokri među čizme, a neki Filipović se samo malo odmaknuo da ga ovaj ne zapiša kojim slučajem. Šta će čovek kad nije mogao da izdrži. Da l’ od straha ili od bešike, đavo bi ga znao. Uglavnom, izžuborio se majstorski.

Počesmo da podižemo šatore, da se pravi logor. Doneše iz velikih sanduka vina i rakije, kažu poslala komanda da nas časti za uspešno završenu obuku. Zaslužili smo. Povrati nam se raspoloženje, pa i zapevasmo tadašnje hitove. Sve se ori. Neki Kosmajac odnekud donese harmoniku, pa na kraju i kolo zaigrasmo, kao na svadbi. Zavoleh to veče državu najviše na svetu. Više i od majke koja me rodila i od sestre rođene za koju sam bio spreman oba oka iz glave da dam ako treba. Eto šta može lozovača da učini od čoveka. Ona ne prašta ničijoj glavi, pa ni mojoj. Polegasmo u šatore onako pijani i umorni. Niti sam se umio niti izuo, samo se strovalio kao trupac.

E, al’ prvo jutro ne beše tako slatko. Začulo se prvo u daljini neko tutnjanje i par sekundi kasnije počeše da padaju granate jedno dvesta metara ispred logora, pa onda sve bliže i bliže. U’vatili smo bežaniju prema nekom kanalu, ne bi nas limuzinom čovek stigao. Stadoše plotuni. Mir. Posle nekog vremena naš kapetan komanduje da se vratimo do logora. Niko neće da ustane sa obale. On ustade, prekrsti se i krete sam i kad je stigao do mesta gde su nam bili prvi šatori, tek onda se okuražilo nas nekolicina da krenemo za njim. Naposletku pođoše i ostali. Nijedan šator nije ostao čitav. Ama, nijedan! Ona harmonika od sinoć pocepana na pola, jednu polovinu gledam, a druge nema. Gde god je pala granata, rupa velika. Prebrojaše nas, svi smo živi.

Pokupismo ono malo stvari što je ostalo čitavo i narediše nam pokret. Sve smo išli pored tog kanala jer sa obe strane ima vrba, pa da se malo sakrijemo. Leđa me zabolela, a kako i ne bi kada smo ko zna koliko išli peške onako povijeni i zgureni. Terali smo tako sigurno tri sata. Poče da pada kiša ponovo, najebasmo taj prvi ratni dan samo tako.

Neprijatelja ne videsmo, ali ga osetismo. Počeo sam da mrzim, ujedao bih koliko me muka u’vatila. Gledam lik svete Petke iz novčanika i u njemu prepoznajem moju majku i moju seju. Kajao sam se zbog onoga što sam sinoć mislio. Setio sam se i Gordane, ali nešto nisam mario baš mnogo.

Dođe na to novo mesto na koje smo stali kamion i dotera nam oružja i municije kome je falilo posle onog od jutros. I dadoše nam vreće za spavanje. Neko pita za šatore, a ovaj vozač reče u zajebanciji: „Što niste čuvali, sad bi imali?” Kapetan pucao iz pištolja u vazduh da ga spasi od pobesnele vojske. Đuka busenom zemlje gađao šoferšajbnu, zamalo da je skrši. A miran čovek taj Đuka, pa ti vidi koliko mu je dozlogrdilo kada je tako reagovao.

Nanovo krenusmo dalje u koloni jedan po jedan. I kako koji kilometar ostavismo pod nogama, tako se puškaranje i rafali sve jače čuju. Idemo na prvu liniju fronta, znači to je to.

Tišina. Samo se čizme čuju kako udaraju o zemlju dok hodamo. Strah me u’vatio veliki, čujem srce kako mi lupa, hoće da iskoči iz grudi. „Buco, oprosti mi za ono od juče”, reče jedan ispred mene drugaru sa kojim se sporečkao oko mesta u šatoru. „Ma, nije ništa bilo, ljudi smo valjda”, odgovori mu ovaj.

Ne znam šta mi bi, al’ počeo sam da razmišljam o tome da li će moju sliku da stave na spomenik levo ili desno od tatine, i da li postoji stvarno zagrobni život, pa ću ja ponovo da vidim moga Despota. Eto, o tome sam razmišljao. Poslednjih pet-šest stotina metara puzili smo da uđemo u rovove. Na desnom krilu čujem pogodili Učinog sina, odrali mu plećku dok je puzio. Jedva su zaustavili krvarenje. Upadosmo u rov, a tu smrdi kao u mečkinom brlogu. Pitam jednog što jede nekakvu sardinu šta se to oseća, a on mi pokazuje prstom na čistinu ispred nas. Provirim, nekoliko vojnika leže mrtvi i oni se osećaju. „Čiji su”, pitam ja. „Neki su naši, a neki su njihovi”, reče ovaj sa sardinom. „Pa, što ih ne sklone, hrišćanski je”, ponovo ću ja. Ovaj me dugo gledao, pa reče: „U pravu si, trebalo bi. Ostavi ovde pušku, pa ustani i ti ih skloni.” Ubaci poslednji komad ribe u usta i konzervu samo spusti na zemlju pored nogu. Video sam da sam postavio glupo pitanje. Ali, kako samo može da jede dok lete meci, a tu ispred njega leševi!? Kasnije sam i ja tako. Nije važno što nešto smrdi, samo da ne gledaš u to i nema problema.

Ceo božiji dan se pucalo. Mi na njih i oni na nas. Ja više nisam glavu pomolio izvan rova, ne kaže se za džabe da đavo nije nikada došao sam, uvek ga je neko zvao da dođe. Treba da me zvekne neki kuršum, pa kuću da zavijem u crno. Je l’ to? E, pa neće moći! Još ja trebam mojima. Seja nije završila školu, treba da se uda, majka ne može sama da se izbori sa poslovima. Moram da preživim zbog njih. Moram. Možda je kukavički i kurvinski, ali ja još nisam stigao pošteno da oca odmenim, a već sam u životnom iskušenju. Neko se opasno čika sa mnom. Municiju sam dao ovom do mene, on voli da puca. Dve puške je proarčio, dali mu treću. Kad puca, puca, kad ne puca, pali cigaru, a kad ne puca i ne puši, tada jede sardinu. Mnogo se lepo organizovao.

Dođe noć. Opet kiša. Sa oboda šlema padaju kapi za vrat, pa nije baš prijatno, stresao sam se od jeze. Ovaj sa moje desne strane, isto neki čudak, veli da uzmem kabanicu, pa natučem kapuljaču preko glave, al’ prvo moram da skinem šlem. „Kako bre da skinem šlem, a šta ako ovi ponovo zapucaju”, pitam ja. „E, pa ti onda kisni, šta drugo da ti kažem”, reče mi. Uzmem kabanicu i stavim na leđa, a preko šlema navučem kapuljaču. Tesno, bre, i vrat sam nekako sabio među ramena. Ako hoću nešto da pogledam u stranu, moram ceo da se okrećem. ta ću, ne može čovek da se modira u ovakvoj situaciji. Nije prilika.

I prvi put od kad je ovog ratišta, kažu stariji vojnici, udariše na nas za vreme kiše. Prvi put. Pola boraca spavalo, pa nas umalo ne satreše u jurišu. Došli nadomak rova, pucao i ja. I kad se činilo da će da nam uđu u rovove, krete njihovo povlačenje. Neko od naših ispalio signalnu raketu, a oni pomislili da je to njihov znak za nazad, pa se vratiše. To nas je spasilo. Na ledini osta dosta njihovih poginulih, a bogami i naših u rovovima. Preko deset.

Pogibe onaj harmonikaš sa Kosmaja, pa neki Lule, pa jedan Radovan što bio u zadruzi na otkupu mleka i još neki. Ovom što jede sardinu metak odneo desno uvo, a on udario u zajebanciju. „Da sam žensko, uštedeo bih momku, morao bi da mi kupi samo jednu minđušu”, veli i smeje se. Kad je njemu smešno, i meni je. Boli me ćoše.

Nastaviće se...

Sledeće

Nisam te se nagledao

Sun Mar 25 , 2018
ULAZ ZA KRUPNU STOKU (Deo drugi) Autor: Jeftimije Jefta Noć mrkla, pa se ne vidi kuda idemo. Znam samo da smo pred kraj puta prolazili kroz neku veliku šumu. Stadosmo. Virim ja kroz ceradu, vidi se žica i stražarska kućica. Onaj stražar uz škripu podiže rampu i uđosmo. Mala kasarna, […]

Preporučujemo...