ULAZ ZA KRUPNU STOKU (Deo treći)

ULAZ ZA KRUPNU STOKU (Deo treći)

Autor: Jeftimije Jefta

Yuzastava

I prođe od toga skoro mesec dana. Ništa se nije značajno dešavalo. Neki što su ranjeni, vratiše se iz bolnice, a neki pobegoše kući. Jedan je, kažu, pobegao u pidžami bolesničkoj. Samo je nestao ispred garderobe kada je trebalo da podigne uniformu. Isti dan sam dobio tri pisma od mojih, a vidim po pečatima da su pisana u razmaku od dvaestinu dana. Pišu mi da su svi dobro, da je seja završila školu sa vrlo dobrim i da je majka rešila da pravi zube u ambulanti, oće napokon normalno da jede. Bio i vašar i Gordana se raspitivala kod seje kako sam ja. Zagrejala mi srce baš. Ženiću je, samo da me neko ne zajebe dok se ne vratim, da me ne preduhitri. Stavio sam pisma u džep od košulje, hoću da ih čuvam.

Mir, koji je vladao tih dana, sve nas je plašio. Ne može ovo da traje doveka. Nikako.

U’vatila nervoza, ’oćemo da se poujedamo među sobom. Donesoše nam nekakve tetrise da se igramo, i mi kao deca. Oćoravesmo uz one dugmiće i one zajebancije što padaju, pa ih ti ređaš. Mnogo zarazna igra. A mi, kažem, kao deca, samo da nas je čovek video, pa da nas slika. A onda pozvaše sve komandire odeljenja i vodova na sastanak kod potpukovnika. Hitno. Zavlada muk i počesmo da čistimo i proveravamo oružje. Kao da nam je neko komandovao, ali nije. Sami smo krenuli. Čekamo da se ovi vrate sa sastanka, da vidimo šta će da bude. I dočekasmo. Da budemo pripravni, komanda naredila da idemo u juriš i da ta njihova linija mora da bude izbrisana jednom za svagda. „Kad”, pitamo. „Samo budite spremni. Biće blagovremeno javljeno, ne treba da se sekirate”, reče zastavnik Pavlović. Kako ne treba, mislim se, pa ne idemo, bre, da beremo grožđe, idemo na cev i bajonet, sunce vas ne ogrejalo.

I dadoše znak. Izleteli smo iz rova svi kao jedan, počesmo da trčimo. Trčim, a ništa ne vidim, u stvari, vidim, al’ ne mogu da kontrolišem situaciju, da se tako izrazim. Urlamo: „URAAAAAAAA”,  i odjednom upadoh u rov. I ja i ovi što su do mene. Upadosmo u njihov rov, prazan!

Kako bre? Pa do malopre su ovde bili, evo ovde se još dimi cigara pored ovih novina. Eno tamo žilet i četkica za brijanje sa poluprosutim lončetom. Voda još topla. Pa, bre, gde odoše? „Ti si mislio da će da te čekaju”, cereka se neki Zoran, ranije bio u miliciji, pa ga najurili.

Naplaćivao kazne, a nije davao priznanicu. Pročuo se glas da su neke njihove ovi naši iz čete zarobili. Svi otrčaše, ja nisam hteo. Znao sam da će da ih tuku, a ja to da gledam neću!

Međutim, nije tako bilo. Kao prvo, nisu zarobili neke, nego samo jednog, a kao drugo, javili ovi iz obaveštajnog odeljenja da će svako ko ga mrko pogleda da visi obešen za jajca, a kamoli da ga taj isti nekim slučajem udari. Rekao taj bezbednjak da mu treba zarobljenik u komadu i neoštećen. Ništa baš nisam razumeo, ali ’ajde, što moram sve da znam.

Nanovo se organizovasmo. Uvedoše i stražarstvo pored tog nesretnika. Vezali ga lisicama za jedan dud i pored njega stražar sa napunjenom i otkočenom puškom. Utrapiše meni da stražarim od četiri do šest izjutra tu pored njega. Nisam mogao da izbegnem, a nisam ni smeo. Šta ću, odem ako budem mogao ranije da zaspim, valja biti budan u zoru. A tad je najgore, kapci su čoveku kao od olova, sami se sklapaju i san je tu. Očas posla.

Uvukao sam se u onu moju vreću, ali ne mogu da zaspim. Svašta mi pada na pamet. Setio sam se škole i pokojnog služitelja. Mi igramo lopte ispred klozeta, ja šutnem jako i pogodim u vrata koja se nekako otvoriše. Služitelj čuči, šta drugo da radi čovek u klozetu nego da čuči. Niti je on smeo da ustane da zatvori vrata, niti su vrata htela sama da se zatvore. Mi, deca, razbežasmo se kud koji. Posle niko nije smeo da ga pogleda u oči kada izađe na vrata sa zvonom. Pa kad sam u Desimirovom senu video poštara i Milovanovu svastiku. Tad mi nije bilo jasno šta rade, a sada mi je jasno i te kako. Mnogo sam postao pametan u međuvremenu. Dolazi do mene dežurni: „’Ajde, četiri je sata, ’ajd na stražu.” Kad pre, mislim se. Spremao sam se polako da što više odložim susret sa tim zarobljenikom. Bojao sam se nekako iako je bio vezan lisicama za drvo. Što sam se bojao, ni sam nisam znao. Ni tada a ni sada, pravo da vam kažem.

Menjao sam jednog što ga zovu Ćutolog. Taj nije reč progovorio par puta da sam ga ja čuo. Kao da nije imao usta il’, ne daj bože, jezik. Samo ćuti i zato smo ga tako prozvali. Bio zaposlen u preduzeću za puteve, tamo terao valjak. Dade mi lisice, a dežurni, znajući da on nije baš jak na rečima, objasni mi da ću taj ključ da dam onome ko bude došao po ovoga iz komande. Tako reče i njih dvojica odoše. Ja ostah sam, mislim, nisam sam, ali ovaj mi nije nikakvo društvo. Krajičkom oka ga posmatram, mlad je. Rekao bih da smo vrsnici ili je razlika najviše godinu ili dve, nije više. Ćuti on, ćutim ja.

Pade mi na pamet da ne bi trebalo da mu pokažem da se bojim. Okrenem se i odmerim ga od glave do pete. Samo jedna ruka, leva, vezana mu je za drvo. Desnu je stavio u džep. „Šta imaš u džepu”, pitam ga. „Nis’”, odgovara mi. „Vadi ruku odatle”, strogo mu naređujem. Učini mi se nekako poznat, ali čovek sreće mnogo sličnih ljudi. Uostalom, sto puta sam prepoznao nekog, pa posle ispalo da sam se masno zajebao. A pogotovo ovog da poznajem!? Odakle, bre!? Zapalio sam cigaru i stojim mu okrenut bokom. Vidim ga, a ne moram baš da ga gledam. Tako mi najbolje. Sunce se naslućuje na istoku, biće lep dan. Sada bih ja na verandi pio kafu i spremao se da položim stoci, za to vrreme majka sprema doručak. Pitam se kako je poneo kukuruz i kako je ponelo žito kod nas u kraju. Ovde niko ništa nije sejao, pa ne mogu da ocenim.

„Gospon”, čujem ovog kako me zove. „Šta je”, odbrusio sam mu. „Ja vas odnekud poznam”, reče. Odmakao sam se par koraka unazad i skinuo pušku sa ramena. „Ma nemoj”, velim ja. „A, odakle bi to moglo biti da se znamo?” Plašim se da nije spremio neki trik ili ko zna šta već. Polako spuštam cev ka njemu, držim ga na nišanu. Gledamo se direktno u oči, ponovo mi se učini poznatim. „Oprostite, bio sam u vojsci sa jednim momkom koji jako sliči na vas”, kaže on meni.  „I”, sada postah ja radoznao po malo. „Bili smo u pontonjerskoj inžinjeriji i na vježbi na Dravi se jako bojao uć’ u čamac”, reče. „Po tome mi je ostao u sjećanju”, spustio je pogled ka zemlji onako kako to rade očajnici, a suze sa obraza počese da padaju na izgaženu travu pored tog duda. A ja kao u nekom snu. Pa ja sam služio u inžinjeriji, bio pontonjerac, ja sam se mnogo plašio tog velikog vojnog čamca. Nije mi bilo svejedno. I zvali su me Skeledžija sa Morave jer sam pre toga to stalno pevao, a posle su me tom pesmom mangupi zajebavali. „A kako su zvali toga”, pitam. „Koga? ” „Pa, toga što se bojao da uđe u čamac?” „Skelar sa Morave ili tak' nekako”, odgovori ne dižući pogled sa zemlje. Neka neprijatna jeza me udarila niz leđa. „A kako su tebe zvali”, pitam, a plašim se odgovora. „Picek”, reče.

Nestajalo mi je vazduha i srce mi je ubrzano kucalo. Ipak su ga tukli, sav je otekao po licu. Zato ga nisam prepoznao. Čekao sam da sam podigne glavu i da se pogledamo. Nisam hteo da mu ja to kažem da ne bi shvatio kao naređenje. Znam Piceka, mog dobrog i predobrog druga Piceka. Vratio sam pušku na rame, a on posle toga podigao pogled, bili smo oči u oči. On je, siguran sam. A zvali smo ga Picek jer je bio jako pedantan momak, prava picajzla. Uvek izbrijan, podšišan, ispeglan i da ne nabrajam dalje. I puška mu je bila uvek u četi za primer. A vidi sada Piceka! Jebem ti život!

Dođe onaj dežurni da me obiđe i pita kako sam. „Odlično”, kažem mu, a samo da zna kako sam ne bi me ni pitao. „Evo za pola sata ti budim smenu. Menja te tvoj komšija iz sela, Nikolić”, reče. „Ne mora da žuri, kad dođe, neka dođe”, pričam ja samo da bih nešto pričao, a najradije bih voleo da ima nekakvo dugme, pa ga pretisnem i momentalno budem kući. Ili, da je sve ovo san, pa se ja samo probudim. Ode ovaj nazad i ja se okretoh Piceku. „Znas li ti mene”, pitam. „Pa, nisam baš siguran, jako sličite na tog mog prijatelja.” On mene naziva prijateljem, a ja do malopre držao uperenu cev u njega. Pomislim kako… ne znam ni sam šta sam pomislio.

Setio sam se da je imao jednu zanimaciju i da je zbog nje patio dok je bio  u vojsci. „Kako su ti golubovi”, iznenadio sam ga. Gledao je i pokušao da se nasmeje. Nije mu išlo. „Picek, ja sam. Ja sam, Skeledžija”, jedva izustih. Dugo smo ćutali i reče mi u jednom trenutku: „Pucaj u mene, pucaj ako znadeš za Boga!” Molio je, gotovo preklinjao. „Je l’ si ti lud, što bih pucao”, govorim mu. „Molim te”, ponovo će on. Vidim da Nikolić dolazi da me smeni, poranio je, gega se od šatora naovamo. Ne smem da pogledam u mog nesretnog druga, ne smem senku da mu vidim jer nemam moći ni snage da promenim neke stvari. Sitan sam kao mrav, i ja i svi ovde koji su sa nama. Sitni i nejaki.

Zapraštaše odnekud minobacači i počeše granate da padaju oko nas. Toliko ih je bilo da su se eksplozije čule gotovo rafalno. U logoru vriska i zapomaganje ranjenih vojnika koji bauljaju u tom paklu što nas je zadesio. Vadim ključeve od lisica i na brzinu otključavam Piceka. „Beži”, gotovo sam zaurlao. Pobegao je sa lisicama na rukama jer sam mu otključao stranu vezanu za drvo. Vriska i dalje, potrčim ka šatorima, a jedna granata udari u onaj dud. Raspršte ga napola. Ostade stablo kao kakav direk da štrči iz zemlje, a na njegovom vrhu iverje nalik na šibice. Sila jaka udari, otkide kao rukom. Udari još jedna tu malo bliže meni i padoh pored Nikolića. On je odmah posle prve zalegao i nije se micao sve vreme. „Ti pustio onoga”, pita me. „Jesam, vidi šta je od drveta ostalo, poginuo bi sigurno”, kažem, a mislim se kud baš on da vidi. Povukosmo se u naš položaj, u naše rovove. Deset poginulih smo imali i na taj spisak dodaše i zarobljenika NN iz neprijateljskih redova. Gledali dvogledom drvo i konstatovali da nije mogao da preživi. I sve bi se tako završilo da nije ovoga moga komšije vajnog, kud ga upoznah. A u početku je ćutao, pomislio sam da neće nista da kaže, šta ga košta.

Nastaviće se...

Sledeće

ULAZ ZA KRUPNU STOKU (Deo četvrti)

Tue Mar 27 , 2018
ULAZ ZA KRUPNU STOKU (Deo treći) Autor: Jeftimije Jefta I prođe od toga skoro mesec dana. Ništa se nije značajno dešavalo. Neki što su ranjeni, vratiše se iz bolnice, a neki pobegoše kući. Jedan je, kažu, pobegao u pidžami bolesničkoj. Samo je nestao ispred garderobe kada je trebalo da podigne […]