Vreme plakanja i vreme posle (deo prvi)

VREME PLAKANJA I VREME POSLE (Deo prvi)

Autor: Biljana Petrović

Parkinsons Tears 1Nastupilo neko uporno vreme plakanja. Mada,kad bolje razmislim, a kad ga i nije bilo?

Jer, plačem od momenta kada sam se rodila. Neupitana i ničim izazvana, proizvedena od strane ljudi meni nepoznatih koji ni sami ne znaju šta ih čeka kao posledica tog čina. Bol i trauma tog događaja ističu kroz suze i majčine i detinje stapajući se u tok sudbine koja je možda već negde zapisana i neopoziva, ili ćemo je sami krojiti snagom svojih ideja i sposobnosti ostvarenja. Suze će nas pratiti na tom putu, suze teške, suze lake, suze tuge, suze sreće, suze mučne i poučne, suze ženske, suze muške, čuvene suze radosnice...

Kao beba nisam često plakala, pričala mi je mama. I izgledala sam više nadureno i ljuto, nego tužno. Moja Tanja, koja je ostala bez sluha kao posledica bolesti u ranom detinjstvu, je bila pošteđena slušanja onog ušeparajućeg , srceparajućeg , dušeparajućeg i nervnoparajućeg  zvuka koji prati bebin plač i ubija ti volju za nastavkom tek započetog roditeljstva. Majka, kako to zaglušujuće i neartikulisano zvuči, dok ti tvoje najželjenije, najvoljenije  čedo urla na uvce. Tanji je bilo zabavno da me malo promeškolji u naručju kad primeti da sam se zacenila. Ta njena, sticajem njenog stanja, sasvim umerena zabrinutost i opuštenost u postupanju sa mnom imala je apsolutno sedativno dejstvo na mene. Vrlo brzo bi moje arlaukanje prelazilo u gukanje i gurkanje u mamine tople grudi. To gukanje nije nikad čula kako zvuči, ali znam da je znala da joj pričam nesto upućeno njoj i samo njoj. I ja sam, još onog praznog, bezbojnog pogleda uperenog ni u šta, znala da me ona sluša i razume. I ona i samo ona je bila apsolutni umirujući faktor za mene tada i tokom celog mog zivota.

A ostali faktori van kuće su mi uvek bili privlačni i izazovni. Već kada sam postala školarac i Titov pionir, povratak iz škole je bio omiljeni deo mog radnog dana. A često sam ostajala i na dodatnim vanškolskim aktivnostima.

Međutim, jedne večeri zadržala sam se duže nego inače, mislim da je bio neki simpatiša u pitanju, a moje najbliže drugarice su već stigle kući. Moj Mihailo je proverio stanje stvari, podigao nivo borbene gotovosti, samo ja nisam znala šta će me dočekati. Posle čuvenog pitanja: „Gde si ti do sad?!“ na koje i nije odslušao moj zamuckujući odgovor, usledio je šamar. UAU iliti WOW! Leva strana moje glave je ispala iz funkcije – ne vidi, ne čuje, ne misli, samo peče, bridi i zuji! E, kad tako boli, onda se i vrlo bolno i glasno  plače. Tanja se do tog momenta nije mešala, pratila je situaciju iz svog tihog ugla, ali tada priskače, prihvata me i zaplače i ona. Sada mi se čini da su njene suze bile zbog nemogućnosti da utiče na to što se desilo, jer objektivno je sprečena, a majka treba da radi taj deo posla. Ne pamtim da li je bilo svađe ili ubeđivanja ili držanja vakela, samo mi se javlja osećaj da smo se u momentu svi našli povređeni, svako na svoj način. Kao da se cepamo na dva dela, a samo nas je troje, broj je nedeljiv bez ostatka. Mihailo, glavni akter događaja se smiruje, jer je minuo njegov strah da mi se desilo možda nesto loše, sedi sam i ćuti zapalivši cigaru. Ćutimo i Tanja i ja u duetu, svesne da ćemo uvek biti uskraćene za onaj odnos majka-ćerka koje ponekad treba da liče na dve drugarice koje pričaju o skoro svačemu, komentarišu, ogovaraju,  a vrlo često se i posvađaju. To je odnos koji te nekako neosetno socijalizuje i priprema za društvene okolnosti i odnose  sa drugim ljudima. Ona, bez sluha, nije mogla čuti i doživeti moje biće u celosti, a ja, koristeći njenu nemogućnost da me prati i kontroliše, uskratila sam joj mnoge stvari koje je mogla i trebalo da zna o meni. Nas dve smo imale odnos redukovane komunikacije, maksimalnog  (ne)razumevanja, tolerancije i potpune podrške, obostrano. Mihailo je, čini mi se, samo pratio naš ritam i time nadalje  mene, a i sve nas zajedno  poštedeo ponavljanja ovakvih epizoda. Kako su tačno funkcionisali njih dvoje kao bračni i roditeljski partneri ni danas ne mogu da razjasnim, samo mi se čini da nisu bili klasični primeri ni u kom pogledu.Meni je to tokom odrastanja bilo sasvim normalno, mada sam ponekad sticala utisak da drugima oko mene baš i nije.

Mihailo se razboleo ispočetka neosetno, postepeno, a, ispostavilo se,  teško i neizlečivo. Bolovao je dugo i komplikovano, sve dužim boravcima po bolnicama i sve kraćim periodima dobrog stanja. Nikad ga nisam čula da se požalio, nikad ga nisam videla da je zaplakao. A sada veoma dobro znam kroz kakve je muke prolazio. Baš uprkos tome,  stalno je koristio novo slobodno vreme dok je na bolovanju da igra šah ili preferans sa drugarima kad bi oni mogli. „Pa, eto, na koga sam ja zaluđenik za društvo i provod“, likujući sam mu prebacivala. Takve primedbe i vedre konverzacije su služile da ne otežavamo tatino sve teže stanje. Ako smo tugovali i plakali zbog njega, a jesmo, radili smo to kad smo sami ili u nama samima.

Kad je umro, nisam sigurna za mamu i tetku, ali ja nisam plakala. Ne znam kako i otkud, ali znala sam da suze neće vredeti, neće moći da promene konačnost činjenice da nikada neću znati ni kako je to imati ćaleta za ortaka, kao što nisam znala ni kako je imati kevu za drugaricu.

Suze su me stigle tek kada sam prvi put sama pekla palačinke koje je on obožavao i naučio me kako da ih pravim.

Imala sam 22 godine, imala sam oca koji je imao širok krug prijatelja među kojima je bio omiljen, koji je uvek imao dosta toga da kaže o mnogo čemu, redovno je čitao Politiku i diskutovao o svim temama. Ja sam ga većinom samo slušala i taman sam stasala da mu stanem na crtu i ukrstim sa njim svoja mišljenja i stavove i onda je on otišao zauvek. Ostale su palačinke i Politika koju sam ja nastavila da čitam i pokušavala da vodim zamišljene razgovore sa njim.

Nastaviće se...

Sledeće

Vreme plakanja i vreme posle (deo drugi)

Sun May 19 , 2019
VREME PLAKANJA I VREME POSLE (Deo prvi) Autor: Biljana Petrović Nastupilo neko uporno vreme plakanja. Mada,kad bolje razmislim, a kad ga i nije bilo? Jer, plačem od momenta kada sam se rodila. Neupitana i ničim izazvana, proizvedena od strane ljudi meni nepoznatih koji ni sami ne znaju šta ih čeka […]

Preporučujemo...