Osamostaljivanje

Osamostaljivanje

Gost autor: Milica Janković

68177120 Fighter Silhouette Handsome Athletic Man In Boxing Stand On A Dark BackgroundSamostalnost je ključ svačijeg života, ali većina ljudi je uzima zdravo za gotovo. Tokom odrastanja svi, jednostavno težimo ka tome da budemo „svoji ljudi“, odnosno, da budemo samostalni i nezavisni, da završimo školu i fakultet, pa da nađemo posao i da se odselimo... To je jedan prirodni, opšte prihvaćeni i normalni redosled događaja. Razvijamo se, rastemo u svakom smislu te reči. Kod osoba sa hendikepom taj proces može biti dosta otežan zbog prirode hendikepa ili okoline, a često i zbog jednog i zbog drugog. Kod svih sa, takoreći, stopostotnim hendikepom taj put je vrlo, vrlo trnovit. Što se tiče slepih ljudi, samostalnost je najkrupniji zalogaj i ne može da ga svari baš svako. Proces osamostaljivanja zahteva mnogo strpljenja, hrabrosti, snage i razumevanja.

Počela bih s onim što se dešava u kući, odnosno, kako se najbliži članovi porodice postave prema detetu ili članu zajednice koji ima hendikep. Ako nam naši najbliži daju vetar u leđa u vidu podrške, razumevanja, oslonca i potpore veća je šansa da ćemo biti samostalni, ali nije nemoguće steći samostalnost i bez njih, ili ne steći uprkos podršci. Konačno, uglavnom sve od nas zavisi, a nas formiraju iskustva, spoljašnji i unutrašnji uticaji. Ukoliko nas uče da sve možemo, da smo sposobni za sve i da smo isti kao ostali vrlo brzo ćemo pasti, jer nije toliko jednostavno ne videti, a šetati ulicom. Uopšte nije i potrebno nam je mnogo više truda, rada, volje i koncentracije. Ukoliko nas uče da ništa ne možemo, da mi, ipak, nismo sposobni i da ne bi trebalo da se trudimo uzalud, nikada nećemo biti zadovoljni. A, trebalo bi da radimo, volimo, imamo i živimo... Na kraju krajeva stvoreni smo za to i možemo. Retko kad roditelji i deca nađu tu zlatnu sredinu u bilo čemu, pa i u životnim stavovima. Teško je pobediti strah, opredeliti se za bolju budućnost hodajući ulicama, osećati nesigurnost zbog svih prepreka, ali mora se. Taj put je najtrnovitiji, ali i najdarovitiji. Koliko nam snage uzme – toliko i još više će je posle vratiti. Samo moramo naći tu sredinu, dozvoliti svojoj deci i sebi da poletimo, pa ako padnemo da se zajedno dižemo. Na kraju krajeva, to je, valjda, smisao života.

Napolju su problem kojekakve birokratije, papirološke špagete i instruktori samostalnog kretanja kojih skoro da i nema ovde kod nas. Dok skupiš pare za instruktora, nađeš gde ćeš da kupiš kvalitetan štap i kreneš na obuku već ti iščezne bar pola upornosti, volje i hrabrosti. A, ne bi trebalo! Te osobine ti najviše omogućavaju samostalnost. Ipak, tokom osamostaljivanja su najčešće ugrožene. Potrudi se da ne bude tako, crpi energiju iz sebe i daj više no što misliš da možeš.

Kreneš nekako. Misliš: „Sad sve mogu, položio sam obuku“, al’ ne lezi vraže. Možeš da se šetkaš, znaš kako da napraviš mape u glavi i trudiš se da svaku prepreku pretvoriš u orjentir. Tu na ulici ljudi će svašta pitati. Odgovaraćeš na pitanja kao što su: Što ti nemaš pratnju? Jesi ti osoba sa posebnim potrebama? Što ne tražiš državi da ti nađe prevoz? Je l’ možeš bolje da čuješ? Šta će ti fakultet? Trudićeš se, davaćeš sve od sebe da odgovoriš kulturno, smireno i učtivo koliko god da ne želiš. Znaš da će se tako slika o slepima popravljati, a ti valjda nećeš želeti da je kvariš, jer već nije dobra. Ljudi će ti pomagati, ali i odmagati. Srešćeš potpune strance koji će ti ulepšati dan i one koji će ti pokvariti isti već u sedam ujutru. Vodićeš male, privatne ratove sa ljudima iz tvoje okoline zato što ćeš morati da dokazuješ svoju samostalnost na poslu, kod kuće ili sa prijateljima. Kroz to svi prođemo. Nekad su potrebne godine da ti ljudi poveruju da umeš da odeš na drugi kraj grada. Taj drugi kraj grada ima ulicu s tri trake, a semafor nema zvučni signal. Snaći ćeš se, pitaćeš nekoga da pređe s tobom kad se upali zeleno. Zahvalićeš se čoveku, jer nisi stoka, a on ti je pomog'o. Krenućeš dalje prateći zgradu. Malo će te poprskati klima, ali leto je. Vremenom ćeš naučiti da ta velika rupa na sredini trotoara ne mora da bude samo ono što te podseća na to da bi trebalo da pljuješ državu. Ne, jer po toj rupi možeš da znaš gde je pešački prelaz, prodavnica...

Svaki proces prilagođavanja je težak, pogotovo ako imaš dijagnozu ti ili neko od tvojih. Ona trajna, teška dijagnoza koja menja stvarnost iz korena je nešto što se najteže prihvata. Prvo negiraš, tražiš drugo, treće, pa i četvrto mišljenje. Kružiš od klinike – do klinike. Pljuješ medicinu i doktore... Onda se sažaljevaš, plačeš i vidiš sve moguće najgore scenarije. U jednom momentu primetiš da sviće novi dan i da je topao. Ustaneš i razmisliš kako sebi da ga ulepšaš. Počneš da se raspituješ, da upoznaješ ljude sa sličnim ili istim problemima, učiš iz njihovih iskustava. Kasnije stvaraš i sabiraš svoja iskustva. Ti postaješ ona osoba koja je nekome oslonac. Postaješ čovek koji svoje prepreke pretvara u orjentire i tu mapu deli sa drugim ljudima. Vaš proces osamostaljivanja je gotov. Tvoja porodica i ti ste samostalni. Promenili ste perspektivu, sad vidite bolje bez obzira na to ko je slep, a ko ne. Položili ste još jedan životni ispit. Samostalni ste. Vaš zadatak je ispunjen i možete već potražiti neki novi ili sačekati da Vam ga život sam da. Možete, takođe, mape koje ste naučili tokom procesa osamostaljivanja deliti sa drugima, pomagati im kako su Vama pomagali. Vaše prepreke od dijagnoza – do rupa i trafika su Vam sad orjentiri za bolji život. Vi ste jedna samostalna, srećnija porodica. Nema ništa lepše od toga. Brige su uvek tu, ali kad imate samostalnost manje su.

Sledeće

Vreme plakanja i vreme posle (deo prvi)

Fri May 17 , 2019
Osamostaljivanje Gost autor: Milica Janković Samostalnost je ključ svačijeg života, ali većina ljudi je uzima zdravo za gotovo. Tokom odrastanja svi, jednostavno težimo ka tome da budemo „svoji ljudi“, odnosno, da budemo samostalni i nezavisni, da završimo školu i fakultet, pa da nađemo posao i da se odselimo... To je […]

Preporučujemo...