Majski cvet

MAJSKI CVET

Autor: Jelena Ćuslović

Fish At The Rocks Restaurant Sign T1Maj. Ovaj mesec i ne bi mogao imati više slova. Svojim bi mu viškom milozvučnost pokvarila. Gurala bi se, svađala ko ide ispred a ko iza. Slova su to. Vazda se nešto grupišu po pravilima i nikad nisu sigurna da li su se valjano poređala. Ovako ih je taman. Dovoljno da u onome ko reč izgovori zatreperi neka iskra nade, novi početak zamiriše baš kao što i sam mesec svake godine obećava. Maj. Mekana reč, udobna za njena ramena, za leđa njena, utočište nevidljivog dela njihovog života. Maj. Najviše ju je voleo u maju. U ljubavi se za nekoliko basamaka uvis popeo. Maj. Ušla je u njegov život u nekom drugom mesecu, ali je za njega bila cvet koji se otvorio istovremeno sa božurom iz dvorišta. Maj. Želeo je da ona njegove zagrljaje oko vrata kao nakit nosi, svi da ih vide. Želeo je drugima da kaže da je voli. Želeo je da može da je zagrli i kad je dan i da je ljubi gde god poželi. Jeste je ljubio gde god bi poželeo, ali za to niko osim njih dvoje nije znao. U to vreme, vreme sa njom, verovao je da ne mari, da mu je svejedno. Verovao je da će i narednog maja biti njegova. A i ako ne bude, vrlo važno, mislio je tako. Verovao je i u sve ono u šta ona nije smela da veruje, i nekoliko meseci posle maja. U tom mesecu koji je usledio prvi put su poverovali u isto. Nakon toga je otišao.

Maj. „Znao sam da će biti maj kada se vratim”, kaže u sebi i izdiše glasno. Čekao je čitav jedan život da mu se završi kako bi se odvažio novi sa njom da započne. Život koji nije mogao da traje. Život koji nije držao vodu niti na sunce izlazio. Život koji nije mogao da raste. U tom životu on je stario brzo. U tom životu je morao brzo i da je voli. Još brže da je ljubi. U njemu je trebalo sve da može čim je ugleda jer nije mogao znati da li će je videti kad bude smislio kako sa njom treba.

Najdraže mu ju bilo da je posmatra u kući ispred koje je božur iskusno dremao sa svakom kišom koja bi pala u maju kog se danas najradije seća. Zbog kiše je mirisalo bilje tog proleća jače nego ikada pre. A mirisalo je i zato što bi ga na rastanku ona rukom dodirnula izgovarajući njihove nazive kao sa svojim školskim drugovima da ga upoznaje. Ponavljao je njihova imena kroz smeh, iako ga je interesovala samo ona i samo tada. Sa njom nije imao juče. Nažalost, znao je da ne može imati ni sutra. Mogli su jedino da traju u maju i kratko nakon toga.

Bila je žena kojoj se nije mogao lako odrediti broj godina. Rečenice je izgovarala zrelošću odrasle osobe. Svaku je krasila jasna intonacija i iza sebe je nudila sijaset fusnota. On bi ih čitao, pažljivo prateći njihov redosled jer ih bolje razumeo sa objašnjenjima koja je davala. A opet, bila je žena koja je poput devojčice samo nežnosti mamila. Sa njom u ljubavi nije leteo visoko, ona mu vetrom svoga prisustva nikada ne bi podigla stopala sa zemlje. Ne, ona je za njega spuštala oblake kako bi ih dodirnuo, svoje prste uronio u vazdušastu mekotu nebeske prolaznosti.

Dugo zarobljene želje je puštao da tumaraju, same svoj put pronalaze, njenim telom klize i nestaju zadovoljene. S njom je u ljubavi tonuo duboko. Sa svakim susretom s njom nastavljao je proučavanje slojevitosti ljudskih strasti istovremeno brišući svet koji je bez prekida trajao izvan kuće u kojoj su se sastajali, svet u kom nisu mogli biti par. Zastao bi samo na trenutak kako bi joj rekao da je voli i poljupcima udahnuo osećaj sudbinskog susreta. Pogledala bi ga bez reči dok su mladeži na njenom telu u toj pauzi na brzinu pronalazili svoj par među njegovim. I samo na kratko, pogledao bi je u oči i potražio odraz svoje ljubavi u njenim nemim zenicama. Tri, četiri. Neko bi već dao znak i oni bi zaplesali. Zaigrali bi i njihovi mladeži, sva mesta trajanjem obeležena. Ni sa jednom ženom nije imao osećaj za ritam kao sa njom. To je dobro znao. To je osećala i ona. Ona koja je nakon časova plesa išla kući, nekoj drugoj, jer nije mogla ostati u njegovoj. Nije mogla da se zadrži u kući ispred koje on sada stoji zagledan u božur koji i dalje odoleva, razbokoren i zanemaren.

U planu je rušenje kuće, rekli su mu. Trebalo bi da im se javi da se oko svega dogovore. Javio se. Doduše, nije mu bilo svejedno, ali je i došao kad su se dogovorili. Gleda kuću, posmatra taj zapušteni hram njihove ljubavi i nervozno prevrće ključeve po rukama u želji da odloži susret sa odjecima njenog prisustva koji će ga kao aveti jedini dočekati kada ih oslobodi nakon dve godine zatočeništva. Kuću treba da sruše, znao je to, zato se na brzinu spakovao i otišao. Mislio je da će tako pre zime sahraniti i sve što ga je na nju i njene mladeže podsećalo. Ali nije, ni pre početka te, a ni naredne zime. Dodiruje već precvetali đurđevak zamišljajući njeno ozareno lice kad ga je sasvim slučajno pre dva maja u travi ugledala.

I danas, bez imalo truda, u sećanje može da prizove kako je umela jednostavnim dešavanjima i još jednostavnijim ljudima da ispiše brojne stranice složenih tumačenja, kako je i od đurđevka umela da iskroji pesmu. Ta žena, taj tužni potok emocija čije obale nije uspeo da razmakne kako bi se u njemu duže zadržao. Ta žena, to mekano klupko koje je u retkim trenucima u rukama svojim najviše voleo da čuva. Njena pletivna nit bila je protkana ludilom kao lameom. Presijavala se jedino ako bi ispravno bilo osvetljeno. A njemu je polazilo za rukom da je osvetli jer je bio kao svitac. Sevnuo bi svaki put ushićen kada bi se pored nje zadesio. Tako ju je i pronašao. U mraku.

Sunce je sad u svom najboljem izdanju i na vrhuncu svog kretanja. Vruće mu je i ruke mu drhte. „Nema razloga”, bodri se glasom koji ne liči na njegov. „Samo ću da uđem, pregledam još jednom da nisam nešto zaboravio i izlazim.” Da, zvuči jednostavno. Zapravo, najjednostavnije od svega je bilo otključati vrata.

Tišina. Ništa ne čuje. Nema je. Dve godine je živeo u uverenju da će mu krenuti u zagrljaj sa svim onim što joj je pripadalo kad se jednoga dana u kuću bude vratio. Sad vidi da ne bi imala s čim. Sa sobom nikada ništa nije nosila zato joj je i bilo lako svaki put da ode. Međutim, bila je vešta da ostavi nevidljive tragove koje je vreme provedeno s njom iscrtavalo svuda unaokolo dok je vreme proživljeno bez nje pokušavalo da ih izbledi. Sada su ti njeni nevidljivi tragovi jedino što uspeva da primeti: deo zida na koji bi se naslonila svaki put kada bi ušla, prazna flaša belog vina, naprsla šolja za kafu, mesto gde je uvek sedela i, da, setio se, tragovi vlage koji su je uvek podsećali na nešto. Podiže pogled ka onome što joj je ličilo na ribu i oseća kako, po prvi put, njihova ljubav tone u zaborav. Ribe nema! Pokušava iz različitih uglova, ali ne vredi. Ribe nema. Možda bi je na tom mestu ponovo video da je ona pored njega. Ko zna... A možda se i fleka nekom vlažnom metamorfozom preobrazila u nešto drugo, njegovom neljubljenom oku nevidljivo. Svejedno, ribe nema. Osvrće se oko sebe i shvata da je najjednostavnije, ali istovremeno i najbolnije bilo otvaranje vrata, momenat suočavanja. Jedno nemanje koje je on dve godine držao zaključano sad je postalo još veće jer nemanja prirodno rastu sama od sebe i uvek traže prozor kako bi svoj oblik promenila, granice pomerila. Dozvolio je svom unutrašnjem životu da buja, a kao posledicu je dobio površinsko životarenje u realnom svetu. Dozvolio je sebi da zanemari sve ono što je moglo imati smisla zarad nečega što je nestalo, tek tako. Ta ljubav kojoj je silno vreme posvetio, ta ljubav koja je jedino nevidljive tragove ostavljala, bila je ljubav samo ovde, u ovoj kući. Oseća da je više ni u mirisu nema.

– Prijatelju, izvini, ja ne bih, ali majstori se bune. Stoje na suncu bez veze. A i po satu ih plaćamo. Znaš i sam. Budi ti tu. Ne smetaš. Nije problem. Ali stani kod kapije.

Pogledao je čoveka koji mu se obraća čekajući jedinu reč koju je morao da čuje.

– Znam kako ti je. Nemoj misliti da je nama svejedno.

Još uvek je nema. I dalje je čeka.

– Najteže mi je kad poznajem ljude. A joj! Muke žive objasniti se s njima.

Obojica ćute i čekaju. Jedan čeka reč, drugi čeka korak.

– Nemamo vremena. Moramo da počnemo s rušenjem kuće.

Konačno, tu je reč koju je u ovom trenutku morao da čuje: Srušiti! Da, treba je srušiti jer kuća je jedina ostala vidljiva od nevidljive ljubavi koju su gajili jedno prema drugom. Prošle su dve godine. Vreme je da sruši sve što se nije srušilo do sada i da krene dalje, da počne novo da gradi.

Odlazi sporo i bez reči slušajući glasan zvuk rušenja nečega što je u tišini nastalo. Ne okreće se za sobom. A i zašto bi?! Dok leto u najavi svakim satom smanjuje broj ljudi na ulicama, on lagano korača ne obraćajući pažnju na vrelinu koja izbija iz svih džepova.

„Bilo je krajnje vreme da se sve ovo završi i da krenem ispočetka”, hrabri se glasom koji ponovo prepoznaje kao svoj. „Mogao bih sad, na primer, da odem negde na ručak, u neki restoran u kom nikada nisam bio”, trudi se da bude što bolje raspoložen prizivajući osećaj gladi. „Evo, recimo ovde...” Zastaje i čita naziv ribljeg restorana Majski cvet. Riblji restoran Majski cvet! Smeši se zadovoljan jer mu prva misao nije bila žena koju je voleo, već vrtić u koji je njegova ćerka išla.

Smeši se, ponosan na sebe jer je ipak, nakon svega, ravnodušno srušio sve. Smeši se i ulazi u restoran, zaista gladan.

Sledeće

Osamostaljivanje

Sun May 5 , 2019
MAJSKI CVET Autor: Jelena Ćuslović Maj. Ovaj mesec i ne bi mogao imati više slova. Svojim bi mu viškom milozvučnost pokvarila. Gurala bi se, svađala ko ide ispred a ko iza. Slova su to. Vazda se nešto grupišu po pravilima i nikad nisu sigurna da li su se valjano poređala. […]