Voždovačka ekskurzija (deo prvi)

VOŽDOVAČKA EKSKURZIJA (deo prvi)

Autor: Biljana Petrović

DXOaoY0W0AAYvy2U sveopštem gubitku koji je zahvatio ostatak mog života, jedan deo Beograda, poznat po kultnom kraju gde su cvetale tikve, odakle su ponikli prvi siromašni, srčani, momci koji nemaju šta da izgube, a mogu da dobiju makar nešto, bar na neko vreme da okuse dašak života sa druge strane kulisa, ili bar večnu slavu u likovima romana Dragoslava Mihailovića, u tom trenutku mog totalnog sunovrata, reših da posetim moj rodni Voždovac.

Društvo mi je pravila moja dična naslednica Ivana iz nekoliko razloga.

Prvo, glupo je da u zavičaj idem sama, kad već svoju ćerku mogu i treba da prosvetlim istorijatom života njene majke, koja je, gle čuda, postojala, čak i nesto radila i pre nego sto je rodila nju kao glavni smisao svog postojanja.

Drugo, u tom groznom trenutku raspadanja sa mužem, samom sobom i uglavnom celokupnom životnom situacijom, Ivanino društvo je bila moja slamka spasa.

Ne osećam tugu za mladošću (mada sam pohađala OŠ Bora Stanković i nebrojeno puta igrala, pevala i glumila na školskim priredbama u Borinim delima koji je utemeljio taj kafanski dert u  literaturi), ali ono što sam videla od kraja u kom sam rođena i u kom sam odrasla, baš me je pomerilo u neočekivanom pravcu.

Ne, doduše, u prvi mah, jer sam ispočetka ushićeno ćerki opisivala sve znamenitosti kojih se sećam, a malo sam ih i nakitila.

Naravno, morala je da odvoji pogled od svog Iphone-a i da ukaze dužnu pažnju načisto ruiniranom, a nekada najmodernijem bioskopu u Beogradu, pod imenom, a kako drukčije, nego Voždovac, jer tu su ludi Sergej Trifunović i prelepa Marija Karan snimali scene iz filma ,,Kad porastem biću kengur”. I u kome sam ja otpratila sve najvažnije bioskopske blokbastere iz vremena kad je veliko platno pružalo doživljaj filmova kao da je svaki spektakl.

Takođe sam joj pokazala krov zgrade na kom su Kičić i ekipa istog filma cirkali i pevali večne pesme koje će uvek pamtiti, jer će ih neraskidivo vezivati za taj prvi, najjači, najvažniji i najtrajniji deo njihovih života. Za detinjstvo i mladost.

A onda smo krenule MOJIM stazama.

Namerno sam krenula ,,odozdo” tj. od donjeg dela Kostolačke.

Niz ,,gelender” pa do Marijane. KUMA, KUMA, ODUVEK, ZAUVEK, VEČNO, DRUGA NE POSTOJI!!! Nema tu reči za trošenje, nas dve smo prošlost, sadašnjost i budućnost. Biću bezobrazno neskromna i reći da za mene, to je neprolazna priča.

Belova kuća, ako je se dobro sećam, jer tamo je niklo neko preduzimačko novopečeno čudo, kao i svuda kuda su Ivanina i moja noga kročile tog toplog 29. aprila leta gospodnjeg 2018. To je takođe objekat od značaja zbog Belove sudbine. Zešći momak voždovačke ekipe, u turbulentnom periodu 90-ih ukljucen u politiku, neminovno vrbovan od Službe i tragično izrešetan pred svojim kućnim pragom naočigled tadašnje supruge sa detetom u naručju. Priča jedna od milion.

Pored je zgrada u kojoj je živeo Mića Vukomanović, moj najraniji drug iz detinjstva. Bili smo bliski i decenijama negovali naše prijateljstvo, a onda je on postao blizak prijatelj sa mojim mužem. Mića i ja sada smo daleko.

Zgrada u kojoj je živela Biljana Prvanovic, devojačko Milević i tu jos uvek stanuju njeni roditelji. Gledam ka prozorima, ne bih li nekog videla, ali bezuspešno. Ipak, meni je važno da smo se nas dve skoro videle, ne smem ni da kazem posle koliko godina nedruženja i ona mi je bezupitno, bezrezervno priskočila u pomoć. Mozda je to taj kodeks časti koji još uvek krasi naš voždovački klan.

Stigli smo na glavno mesto. Kostolačka 73. Stojim ispred stare kuće u kojoj sam živela od rođenja pa do svoje 30-te godine. Sada ima novu ogradu i novu kapiju za garažni deo. Hvala Bogu, pa Boško (novi vlasnik) nije napravio zidinu u šiptarskom stilu, da ne može ništa da se vidi. Pogled mi obuhvata celu kuću i dvorište i uglavnom je isto onakvo kakvog ga se sećam. Tu je i orah, koji sada rađa verovatno samo trule plodove i dva visoka bora već prilično povijena od udara beogradske košave.

Nema sive ulazne kapije koja je bila pričvršćena za dva stuba od crvene cigle sa belim fugnama na čijim su vrhovima bile zaravnjene ploče. Na jednoj ploči je stražario kameni lavić sa loknastom grivom, koji je bio toliko zastrašujući, da su se i moje i susedove mačke stalno umiljavale ili dremale pored njega. Na drugoj ploči je bila postavljena stilizovana vaza od kamena (mene je stalno podsećala na onaj ,,cvet” u Jasenovcu, naravno višestruko umanjenih dimenzija) u kojoj je rasla čuvarkuća. Kako je ta biljka stalno bila prisutna u toj saksiji, za mene je i dan danas ostala enigma. Koliko znam, niko se nije njome bavio, osim povremeno mene, kada bih se uzverala na stub, ubrala nekoliko sočnih, debeljuškastih listova i sa zadovoljstvom ih posisala. Na uvo ih nikada nisam stavljala, ali imali su interesantan ukus – blago kiselkasto osvežavajući. Taman da obnovim energiju za nove poduhvate koje sam jos imala u planu dok me roditelji ne pojure po ulici da se vratim kući. Ispred te kapije je dugo vremena tvrdoglavo i neumoljivo, kad god je bilo lepo i toplo vreme, svake večeri sedela moja baba Rajna na svojoj beloj starinskoj stolici koju je donela iz Štipa i pratila šta se dešava u čaršiji. Moji roditelji i rođaci, naročito otac i tetka su je dugo i bezuspešno odgovarali od toga. Na kraju je ona sama okončala taj etno-običaj, zbog jedne dramatične epizode sa srećnim krajem. Vozač jednih kola je izgubio kontrolu, skrenuo na trotoar  i jedva uspeo da izbegne direktan sudar sa mojom nanom.

To sam sve, bukvalno, u dahu obuhvatila pogledom spolja.

A onda me je stiglo ono nesto.

Teško. Tamno. Bespovratno. Konačno.

Shvatam to da ja, kojoj sada pripada onaj izlizani opis - sredovečna gospođa, virim kroz tuđu kapiju. Kroz onu staru, moju kapiju,  dok sam bila mala, prolazila sam bez otvaranja, provlačeći se kroz proreze između šipki, ali kroz ovu novu, modernu i zaključanu sigurnosnom bravom, mogla sam samo  sa trotoara da vidim nekadašnje prostore svog detinjstva.

Moje rođenje, prvi plač, kako me otac drži u ćebencetu u naručju u dvorištu, kako sedim u kolicima, ozbiljna, loknava i vučem sopstvenu nogu da osmotrim bolje šta je to: deo je mene a tako daleko… Komšija Boško me pridržava dok lelujavo stojim. Tu su i čika Milan i teta Sofija, ozbiljni kako i doliči njihovim godinama, a mene su, takođe, ozbiljno obukli, te mi kombinezon proviruje ispod haljinice…

To su sve slike koje ja imam u albumima i povremeno se podsećam događaja, ali sada počinjem da ih tražim ovde, u stvarnosti, jer to je mesto njihovog autentičnog porekla. Nije se Kostolačka, u stvari, mnogo ni promenila, ulice su na svom mestu, zgrade ili kuće su malo drugačije, neke su i ostale iste. Sve što bih htela da nađem, pronasla bih očas posla, sve mi je poznato kao da sam juče bila tu, šetala, provodila se, ništa nisam zaboravila…

Osvrćem se oko sebe, konstatujem sve te činjenice, ponavljam ih sebi i shvatam – ma koga ja to lažem?!

Voždovac, moj Voždovac, stari Voždovac, Voždovac mog detinjstva, Voždovac moje mladosti, mojih ludosti, mojih prvih zaljubljivanja, mojih prvih, a i kasnijih promašaja, Voždovac, odakle sam se otiskvala u grad, da bih napokon i ostala da živim u tom svetu u kome važe drugačija pravila, taj Voždovac više ne postoji.

Nastaviće se...

Sledeće

Voždovačka ekskurzija (deo drugi)

Thu Apr 18 , 2019
VOŽDOVAČKA EKSKURZIJA (deo prvi) Autor: Biljana Petrović U sveopštem gubitku koji je zahvatio ostatak mog života, jedan deo Beograda, poznat po kultnom kraju gde su cvetale tikve, odakle su ponikli prvi siromašni, srčani, momci koji nemaju šta da izgube, a mogu da dobiju makar nešto, bar na neko vreme da […]

Preporučujemo...