Lift

LIFT

Autor: Jelena Ćuslović

6ipoB5apT– Da obučem svetlo plavu ili onu što sam kupio kad sam poslednji put bio u Beogradu?

– Tu – odgovara, iako ni sama ne zna na koju on misli.

– Previše je šarena. Možda bih mogao belu?

– Belu.

Ne bi znala da ponovi šta mu je upravo rekla. Razmišlja koji razlog ovog puta može da navede kao opravdanje za njihovo kašnjenje.

– Ili roze? Nisam je odavno nosio – dopire glas iz sobe.

– Roze – ona ravnodušno nastavlja iz kupatila.

– Mogao bih i kravatu da stavim. Šta si ti obukla? – uporan je.

Ona ne odgovara na pitanje. Razmazuje tečni puder po licu.

– Da li mi više idu teget pantalone ili...

Ona pušta vodu u lavabou kako bi ga zaglušila a sebi dala vremena da izbroji do 10. Ili barem do 5.

– Otkad nisam nosio ove sa svadbe! – iako odgovore ne dobija, on nastavlja.

– Hoćeš li se, molim te, već jednom obući?! – pita ga i ozbiljno razmišlja o tome da krene bez njega.

– Zašto si nervozna? Gotov sam za minut. Stižemo.

– Znam. Stižemo kao i uvek!

Izbrojala je do 20, ali izgleda prebrzo. Nije pomoglo.

– Posle se čudiš kakva su deca – kaže sebi u bradu.

– Posle se čudiš kakva su deca – nije mogla glasnije da izgovori.

Oduvek su kasnili kada bi negde išli zajedno. Ponaosob su bili tačni. Međutim, činilo se da se u paru gube u minutima. U desetinama tih jedinica. Kao da su im časovnici bili pogrešno naštelovani, u njihovom odnosu se nije znalo koliko je sati. Kad se njemu završavao mart, a on prelazio na letnje računanje vremena, ona je ustajala u poslednjoj nedelji oktobra pomerajući kazaljke za sat unazad. Oboje su bili dobro upoznati sa otkrićima Hadsona i Vileta, ali su svoje mehanizme navijali na suprotnu stranu.

Njegov je imao moderno kućište i, naravno, bio je digitalan. Vlasnik toga sata dobro se razumeo u modernu tehnologiju i rado je pratio sve novo što bi se pojavilo. Ona, pak, nije odustajala od svog. Volela je da vrti rebrastu krunicu između dva prsta. Činilo joj se da tako svojim željama u susret ide. Željama koje su neostvarene ostajale iza nje, ali i onima koje su tek čekale da se požele. Njegov je imao datumski prikaz, menjao bi boju displeja s obzirom na doba dana, bio je vodootporan, bio je savršen! Njen je imao sve ostalo. Zapravo, nije imao ništa od toga. Imala je kalendar koji je bio okačen u predsoblju i nije smatrala da je toliko moderna da bi trebalo da ga se reši. Promenu boje displeja i uključivanje istog pri određenom pokretu zgloba nije čak želela ni da komentariše. Skidala bi svoj svaki put kada bi ušla u stan i nije joj bilo jasno zašto bi neko poželeo da zna koliko je sati dok, na primer, pere kosu ili roni.

Njegov je imao dosta prednosti, to nije mogla da ospori, ali je za nju savršeno bilo ono što bi je nateralo na vreme da zaboravi, a ne sat čiji bi je otkucaji neprestano na neumitno proticanje vremena podsećali. Volela je one zbog čije bi ljubavi kasnila. Voleo je sve koje su u ljubavi ostajale i kada na vreme ne bi dolazio. Volela je da pored nje budu srećni, drugačiji, da osete da su posebni i probuđeni. Voleo je kada bi ga probudila u sred noći kako bi bio srećan i za oboje učinio nešto posebno, za tu noć drugačije. Volela je jednostavne ljude i neobične mirise. Voleo je nju i kada je bila jednostavna, a naročito neobična. I voleo je svaki njen miris. Po mirisu je uvek mogao da kaže da li je pre njega u liftu bila i kada je iz stana izašla.

Živeli su na desetom spratu i nije im smetala visina. Pogledom su oboje imali osećaj da grle grad dok bi ga jutrom ćutke posmatrali sa šoljom kafe u ruci. Uživali su u tim retkim momentima tišine dok su je ispijali. Tada im se činilo da se brojevi ne menjaju, da kazaljke tapkaju u mestu i jedino su to radili istovremeno. Sa poslednjim gutljajem svako bi se svom računanju vremena vratio. I uvek je neko od njih dvoje kasnio ako je trebalo zajedno da krenu. Svaki put je trebalo izmisliti razlog zašto su kasnili jer, kako su mogli reći istinu – da im se ne sviđa sat onog drugog, da ne žele da žive ritmom koji taj časovnik određuje! Pa i da su rekli, sigurno ne bi bili shvaćeni. Zato su uporno smišljali razloge kako bi svoja kašnjenja opravdali.

Izlaze dok on namešta kragnu od košulje držeći sat u ruci jer ga je izgurala iz stana pre nego što je uspeo da ga stavi. Ona za to vreme pokušava da pronađe ključeve koji su se uvek igrali žmurke kad je najmanje za igru bila raspoložena. Svaki predmet koji bi prstima opipala pripadao je njemu jer on nije ništa sa sobom nosio, već bi sve što mu padne na pamet da ponese dao njoj. Ona ima veliku torbu. Zašto bi joj to bio problem?! A bio je problem i stiskala je usne sada kako bi to prećutala. Jutros je njena velika torba, kućište svih kožnih predmeta koje je on sa sobom, zapravo sa njom, bila problem! Imala je utisak da u torbi nosi ono što je bilo nepotrebno njihovom zajedničkom životu svih deset godina braka, deset spratova ljubavi kojoj su sa dva „da”, poput pucnjeva iz pištolja na trkama, označili početak. Torbe su joj bile sve veće i sve teže. Zato je on sad imao samo kragnu da namesti i sat da stavi, a ona se nadala da će, kad sve završi ispred ogledala u liftu, možda, uspeti ruke da namaže.

I kao što to uvek čine, posmatraju svoj odraz i svako za sebe povlači završne poteze prikrivanja dokaza za kašnjenje. Vrata se zatvaraju i lift stoji. Zaneti brzinom brisanja tragova njih dvoje to ne primećuju.

– Šta čekaš?! Pritisni prizemlje – kaže mu dok namešta kosu.

On ne odgovara.

– Dobro, čoveče, hoćemo li konačno izaći iz ove zgrade?!

Kao da su zamenili uloge, on je sad taj koji ne odgovara.

– Molim te, pomeri se da...

I sama je ućutala. Pogled joj se zaustavio na kontrolnoj tabli sa tasterima za spratove koji su umesto brojeva imali natpise: Želim, Ljubavi, Nedostaje mi, Tajne, Sanjam, Strahovi, Nadam se, Promeniću...

– Bože dragi!!! Da li si ti pametan?! Šta je ovo?! Kakvu to modernu budalaštinu hoćeš sad da isprobaš?! Ja ne mogu da verujem! Hoću da izađem odavde! Ozbiljna sam. Vrati mi život bez programa i vrati mi lift! Odmah! – počela je svoj bes da preslišava još od svetlo plave košulje glasom koji se na svim spratovima mogao čuti.

– Ja s ovim nemam ništa.

Da je bila u stanju da ga pogleda u oči, shvatila bi da govori istinu.

– Slušaj...

Crvena je prelivala na sve strane, na pojedinim mestima dobijala čak i nijanse purpura, dok je ona pokušavala da skine maleni obruč sa domalog prsta desne ruke koji ju je sa svakim spratom stezao sve bolnije.

– Slušaj ti mene! Nemam pojma šta se dešava. – rekao je glasno i čvrsto je stegao za ramena nateravši je da spusti ruke pored tela i da mu poveruje.

Oboje su bili uplašeni. Strah od nepoznatog zla koje može da usledi ispunio je unutrašnjost lifta.

– Stvarno?

Nije želela da čuje eho svoga pitanja.

– Stvarno.

Čula ga je.

– Pa šta ćemo sad? Kako vrata da otvorimo? Moramo neko dugme da pritisnemo.

Videla je da razmišlja. Jasno joj je bilo da će uskoro u strahu sama ostati.

– Trebalo bi. Ali koje? Šta ako nas lift odveze tamo gde ćemo videti upravo ono što na tasterima piše?

Htela je da kaže: Ne izmišljaj, ali je prećutala setivši se u kakvom se liftu nalaze. Umesto toga, prihvatila je igru.

– Hajde onda! Ja bih izabrala Nedostaje mi.

– Jesi li sigurna? Razmisli malo. Sa Nedostaje mi videćeš i meni šta nedostaje.

Bio je oduvek bolji sa uputstvima za upotrebu i mnogo brže je shvatao instrukcije. Tako je bilo i sad. Odmah je prihvatio pravila. Želela je da vidi šta mu nedostaje, ali nije želela sa njim da podeli ono što je nedostajalo njoj. Osetila je kako je nemogućnost izbora svim prstima oko vrata steže.

– Možda Promeniću?

Pokajala se i pre nego što je izgovorila nastavak za buduće vreme. Ispravno je učinio. Nije odgovorio. Bez reči su gledali izbor spratova koji nikakav izbor za njih dvoje nije bio. Da je sama u liftu, znala bi bez razmišljanja šta da pritisne. Da je sam u liftu, vrlo brzo bi odbacio većinu onoga što je bilo ponuđeno. Ali bili su zajedno i vrata se nisu otvarala sama od sebe.

„Da li ovako izgleda kad su ti odluke i misli vezane kao da su ih nautičari uzeli pod svoje pa, vešti s kanapom, napravili čvorove koje je nemoguće razvezati?” – razmišljala je.

„Da li ovako izgleda kad su dvoje ljudi pred razvodom?” – razmišljao je on isto, ali mnogo jednostavnije. Pitali su se oboje, svako svojim izborom opterećen, svako svojim međama oivičen. Spratova je bilo deset, tačnih odgovora mnogo manje.

Iznenada, vrata se otvaraju i ispred njih stoji komšija sa istog sprata. Zbunjen je malo manje od njih dvoje. On je uzima za ruku u nameri da izađe iz lifta. Odjednom, rešenje iskrsnu! Ponudi im se samo od sebe! Ona bez reči prihvata da je on vodi. Oseća da joj se vratio muškarac kog je najviše volela dok su bili u prizemlju.

– Mislio sam da izlazite. – kaže im muškarac kog su najbolje poznavali po prezimenu dok ih je gledao kako silaze niz stepenice.

– Ne. Idemo dole. – ogovara njen muškarac čije je prezime nosila.

– Sa desetog? – čuje se sad glas iz lifta.

– Sa bilo kog sprata! – kažu ovog puta istovremeno.

Sledeće

Čitaoci ,,Direktne reči" o bombardovanju

Mon Mar 25 , 2019
LIFT Autor: Jelena Ćuslović – Da obučem svetlo plavu ili onu što sam kupio kad sam poslednji put bio u Beogradu? – Tu – odgovara, iako ni sama ne zna na koju on misli. – Previše je šarena. Možda bih mogao belu? – Belu. Ne bi znala da ponovi šta […]

Preporučujemo...