Čitaoci ,,Direktne reči” o bombardovanju

Čitaoci ,,Direktne reči" o bombardovanju

Gost autor: Svetlana Fucić

Shock AweGodina 1999, april mesec, bolnica za ginekologiju i akušerstvo Dr Dragiša Mišović, Dedinje.

Čitav taj dan i dobar deo noći hodala sam po hodniku, držeći svoj ogromni stomak u rukama, čekajući vreme za porođaj. Već jedanaest dana bombardovali su moju zemlju - do bolnice sam stigla bez upaljenih farova na kolima, u strahu koji se postepeno preseljavao u moj krvotok sa svakom novom zvučnom opomenom za vazdušnu opasnost. Kod kuće me je čekala četvorogodišnja ćerkica koja me je ispratila rečima: Drži stomak, mama, čuvaj mi sestricu… Nismo znale da ću roditi sina, niti nam je to bilo bitno.

Nedugo posle ponoći, odjeknuo je urlik sirena, znak za vazdušnu opasnost. Tek nekoliko sekundi kasnije, čitava zgrada postade obujmljena jakim podrhtavanjem, praćenim zvukom razbijenih prozora. Po sobama, na radijatorima i natkasnama, zvečale su teglice sa kiselim krastavcima, prosipali se tetrapaci sa sokovima, kotrljale pomorandže ispod kreveta. Za čas, hodnik se ispuni ženama na kojima su vijorile spavaćice, dok su se, kao po komandi, lepile za prozore. Odasvud, čula su se pitanja: Šta sad gađaju? Koji deo grada? -uz poneku sočnu psovku.

Nekoliko bočnih prozora izletelo je iz starih ramova skoro lagano, kao da su ostala bez snage pa se predaju pred silom kojoj su se već danima slabašno odupirala. Žene su vrisnule, povlačeći se do zida.

Na kraju hodnika, odmah iza vrata na kojima je natpis ,Zabranjen ulaz' nahereno stajao, babice su trpale bebe u kolica. Bilo je tu šesnaest beba, umotanih jednako, poređanih poput mirisnih kifli jedna uz drugu. Glavna sestra, žena srednjih godina, odsečnim glasom izdavala je kratka uputstva. Buka avionskih motora gutala je njene reči , te su do uplašenih žena u hodniku stizali samo potrgani delići rečenica.

Ubrzo, kolica sa bebama bila su odgurana na sredinu hodnika, dalje od staklenog boksa u kome su dotad boravile. Šest sestara formirale su lanac od ruku, držeći jedna drugu za zglobove iznad šaka. Nagnute telima napred, prema bebama koje su neujednačeno plakale, načinile su živi zid. Iznenada, jedna od njih, mlada sestra preplašenog lica, poče naglas plakati. Lanac od ruku zadrhta, i na trenutak prekide se. Puče šamar po devojčinom licu, ostavljajući na obrazu tragove prstiju. Potom, sve ponovo dobi isti oblik. Stajale su, čvrste poput stubova, držeći se za ruke, razmaknutih nogu u belim klompama, nagnutih tela - čuvajući Život.

Gledala sam ih držeći stomak, oslonjena leđima na zid, svesna da je osećaj zahvalnosti i ljubavi učinio da namah zaboravim sav užas u kome smo se nalazili. Mislim da sam tada poslednji put uputila molitvu Nebu.

Sledeće

Književni prikaz romana ,,Otpadnici - Slučaj prvi"

Fri Mar 29 , 2019
Čitaoci ,,Direktne reči" o bombardovanju Gost autor: Svetlana Fucić Godina 1999, april mesec, bolnica za ginekologiju i akušerstvo Dr Dragiša Mišović, Dedinje. Čitav taj dan i dobar deo noći hodala sam po hodniku, držeći svoj ogromni stomak u rukama, čekajući vreme za porođaj. Već jedanaest dana bombardovali su moju zemlju […]

Preporučujemo...