Mala dvojka (deo prvi)

MALA DVOJKA (deo prvi)

Autor: Jelena Ćuslović

Pleiades 1 Chriscook5b45dSedi za volanom automobila koji nije njegov, zaglavljen u saobraćaju sada već više od sat vremena. Shvata da je izlišno da se nervira. Zakasnio je na sve na šta je mogao da zakasni. Danas sigurno. A ako ostane ovako zarobljen još neko vreme, možda i sutra. Plamen besa i nervoze olizao je auto i njega sa svih strana u samo nekoliko trenutaka i naglo se ugasio kao da ga nikada nije ni bilo, bez traga, bez potmulog tinjanja. Ravnodušje se uselilo tiho.

Zagledan u volan setio se Murakamija. Kako to da nikada pre u ovom autu nije pomislio na njega? Jedan od najčitanijih japanskih pisaca u svojim delima je često spominjao auto iste marke, a on tek sada oseća njegovu poetiku oko sebe. Večeras bi, eto, ovako jednolično raspoložen i pisao, kada bi umeo da piše. I ako bi, naravno, bilo ko to od njega tražio. Ali o čemu? O svom životu?! O tome kako je čitao knjige na preporuku svoje bake, ili gledao filmove po izboru majke?! O neuspelim pokušajima da nauči da peva ili muzici koju je kao dete pisao?! Ne. Zvučalo je dosadno i njemu samom. Tražio je inspiraciju u svakom kutku svog zarobljenog i ravnodušnog bića. Bez uspeha. Bližio se kraj godine mrljav i prljav, a on, na 52. pragu svoga života, skučen u jednoj saobraćajnoj traci nije mogao da pronađe ni jedan inspirativan struk za koji bi se mogao pridržati ako bi o sebi morao pisati. Ili pričati ako bi ga pitali. Možda zato što mu nije prijalo prednovogodišnje izazivanje sreće i ekstatično zamišljanje nepostojećeg života. Šta je imao od toga?! Samo gužvu na ulicama i sprečenost da ostvari dnevne planove.

Gleda u šest zvezdica ispred sebe i pokušava da se seti gde je pročitao da oznaka ovog automobila predstavlja sazvežđe Bika. Ni to mu nije pošlo za rukom, naravno. Ali se setio nje, rođene u istom znaku. Zašto sad? I zašto baš u ovom trenutku? Pa zar je nije ostavio u godini na izmaku, svesno i željeno?! Otkud Japan i Murakami u decembru? Nikada mu nije rekla da je volela da ga čita. Da li je i on jedna od slučajno otkrivenih sličnosti? Ta prokleta novogodišnja gužva koja primorava na robovanje potisnutim misaonim bojištima! Dođavola i semafor i njegov jednosmerni ritam promene kolorita! Osećao je crvene plamenove kako ga oblizuju. Ponovo je postalo vruće. Raskopčava jaknu i besno je prebacuje na zadnje sedište. Telefon i novčanik uglavljuje pored sebe. Tu je i karta koju je jutros pronašao čekajući sina ispred škole. Kralj herc. Prljavu i mrljavu, poput godine na izmaku, drži je između dva prsta i pokušava da shvati zašto ju je uopšte u džep svoj ugnezdio. Možda zbog činjenice da je nekada voleo da se kocka. Ili zbog kartanja koje je umelo i do zore da ga drži budnim. Zbog ljudi i epizoda kojih se svesno odrekao. Kako je izgubio sve što je mogao, a ono što mu je ostalo bilo je bezvredno da bi se moglo rizikovati! Ili je bilo isuviše vredno da bi se stavilo na kocku. U vrednosti nije bio siguran, ali u rizike jeste. Da ima desetak godina manje, možda. Ovako... Rizici sa 52 bili bi jednaki odluci da režira film, iako o stvaranju filma nije znao ništa, a bio je u mogućnosti da nauči. Duboko uzdahnu. I tu priliku je u životu propustio. Prokockao. Još jedan promašaj. Karta koju u ruci drži podsetila ga je na broj godina koliko su u braku bili majka njegove dece i on. Podsetila ga je i na razloge zbog kojih više nije želeo da ostane. Taj je broj odavno već u njegovom životu prisutan. Kako to da ni o tome nikada do sada nije razmišljao? U glavi mu je glasno odjeknulo: Pa da! Kartama bi mogao pisati o svom životu! Svaku koju eventualno pronađe, posvetiće jednom pragu. Eto ideje! Tako će i učiniti. 52 karte za 52 godine života! Kako koju bude pronašao, simbol na njoj će ga odvesti u jednu svoju godinu kojoj će priču napisati. Samom sebi o godini svojoj. Da je ne zaboravi i da sebe ne zapostavi. Samo ako bude pronalazio karte! Bio mu je preko potreban motiv da nastavi jer je i sam upao u nekakav kolaps sa osećajima i potrebama. Tačka u kojoj se nalazio bila je nekako mrtva. Kao, uostalom, i on što se osećao.

Iznenada, ideja mu je lice ozarila. Gužva više nije bila tako neizdrživa. Saobraćajna zarobljenost nije se više činila teskobnom. Odjednom postade nevažno čiji je auto u kom je bio. Zaboravio je onaj koji mu je pripadao i koji se neprestano kvario u trenucima kada mu je bio neophodan. Odustajao je kao i on. Crvenilo besa je izbledelo i on se zagleda u semafor u daljini. Uspeo je da ućutka sva bolja putna rešenja po ugledu na evropske gradove u kojima je bio i kojih se obično prisećao u ovakvim trenucima. Sada ih ni u bradu sebi nije deklamovao. Gleda. Zeleno. Znao je da će ga ispratiti nebrojeno puta dok mu se i sam ne približi. Kad, evo je ona opet! Kružni oblik u boji izvedenoj još jednom ga je njoj vratio. Ni po boji nije bila osnovna i obična nego zelena. Oči njene krupne, samoshvatajuće, zelene. Jasno mu je – njegovo srce je priziva u pomoć. Srcu je njegovom potrebna upravo sada, u emotivnom kolapsu u kom se nalazi. Srcu je potrebna, a ostali delovi tela prihvataju to ljubavno oživljavanje sve dok se razum, očekivano, ne oglasi ponovo.

Upoznao ju je kad je bio sasvim mali. Bio je jedva nalik tačkici zelenoj koju je sa pregršt drugih zelenih tačkica u očima svojim nosila. Toliko je bio sitan u njenom životu, ali je bio najzeleniji od svih tačkica ostalih. Zato su joj se, znao je, i oči biserno presijavale kada bi se on u njih uselio nakratko. Ali zašto je i dalje u njemu odzvanjala? Trudio se da razume. Nije ona bila žena o kojoj bi drugima pričao. O njoj je imao potrebu da ćuti. I što su ćutanja njegova bila duža, to mu je i ona bivala bliža. Najslikovitije se sećao njenih šapata koji su imali dva eha. Prvi bi odjeknuo odmah, kao da je i sama reč bila svesna da će jednoga dana biti odbačena, pa se ponavljala u nadi da će na taj način biti duže i bolje zapamćena. A drugi eho je bio prava zagonetka. Vrebao je u zasedi. Taj odjek njene tihe reči javljao se nasumice. Nije uspevao da nasluti koja verbalna nit će se iznova zamrsiti o neku njegovu misao, misao o njoj, ni kada će to da se desi.

Eh, što je taj umeo da iznenadi.... Iskakao bi iz svega što se otvaralo, otkopčavalo, rašniravalo, odjeknuo bi kada mu se najmanje nadao! A sa ehom i reči njene, napisane ili izgovorene, kao da su se odbijale o zidove svojih okvira. Reči u kojima je bilo onoliko neobičnosti koliko se ona trudila obična da bude. Trudila se. Više od svega je želela običnom da je vide jer je neobičnu niko nije hteo. Neobična ni njemu nije bila potrebna. Pored takve žene svak bi sebe smatrao običnim, previše običnim, a to ni jedan muškarac nije voleo da oseti. Zato je i priželjkivala da bude obična kako bi reciprocitetom svoje ljubavi zadržavala one najsmelije, najmudrije, najneobičnije. Međutim, svi pokušaji su bili bezuspešni. Bila je toliko neobična da je završavala samo sa običnima, najobičnijima, s njim.

Ne, ne, ovo je bilo previše i mora da prestane! Trgnuo se razum. Još jednom ju je odlučno izgurao iz sebe, od volana, iz semafora, iz svih sazvežđa njemu znanih i iz misli svojih. Dosta! Želi kući da se vrati! Bez nje!

Nastaviće se...

Sledeće

Mala dvojka (deo drugi)

Tue Jan 22 , 2019
MALA DVOJKA (deo prvi) Autor: Jelena Ćuslović Sedi za volanom automobila koji nije njegov, zaglavljen u saobraćaju sada već više od sat vremena. Shvata da je izlišno da se nervira. Zakasnio je na sve na šta je mogao da zakasni. Danas sigurno. A ako ostane ovako zarobljen još neko vreme, […]

Preporučujemo...