Mala dvojka (deo drugi)

MALA DVOJKA (deo drugi)

Autor: Jelena Ćuslović

Atlas Deck 2 Of Clubs.svgU nedeljama i mesecima koji su usledili igrao je igru za koju je pravila sam smislio. Kartu koju bi pronašao posvetio bi pisanju priče o jednoj godini svoga života. One sa sitnijim brojevima uglavnom su ga vraćale u detinjstvo koje je pamtio kroz filtere svojih roditelja. Tada bi pregledao albume sa crno-belim fotografijma pokušavajući da odgonetne likove jednako izbledele i u sećanju njegovom. Unapred je isplanirao da kartu žandar srce posveti ćerki kojoj se izvesno vreme nadao i za koju je i ime imao, ali je nikada nije dobio. Takođe je odlučio da nijedna dama ne izazove naraciju o nekoj bivšoj devojci. Bilo bi to isuviše predvidivo za nekoga ko predvidivosti u svom životu nije cenio. Doduše, tako je bilo nekada. Vremenom se sve izmenilo. Vremenom je postao previše predvidiv.

Sa brojem 10 znao je da će pisati o nekoj godišnjici. Nečega. Bila je to značajna cifra u svakom slučaju. Brojevi 3 i 4 su ga podsećali na neku prevaru, prekid veze. On i ona, sa nekim drugim njim ili nekom drugom njom. Ili i on i ona istovremeno otuđeni. Pa onda njih četvoro tako, u tajnosti svi zajedno, dok ih na kraju ne ostane dvoje. Kec će biti ili simbol uspeha ili priča o usamljenosti. Pomisao da bi mogao pisati o svom prvom detetu bila je u trenu oterana stidom koji bi ovaj osetio ako bi ikada saznao za to. U takvim je godinama bio. Šteta, imao je toliko lepih uspomena. Sećanja su se odmotavala kao klupko vune kad ispadne iz krila. Nije mogao ni da pretpostavi koliko će mu priče značiti i koliko će mu život lepše izgledati u igri koja se kao ideja pojavila slučajno, gotovo niotkuda. Mrtve tačke više nije bilo. Daleko je ostala iza njega. Potrčao je novim drumovima, mnogim odgovorima u susret.

Vreme je prolazilo i on je postepeno postajao opsednut svojim životom, zapravo interpretacijama na osnovu simbola koje bi slučajno zaticao na stazama kojima se kretao. Izmišljao bi razloge za šetnje ako se nisu sami od sebe nametali. Lutao bi u koncentričnim krugovima oko mesta gde je stanovao, a sve u potrazi za novom pričom. Dešavalo se da je smisli čak i pre nego što pronađe kartu koja bi joj odgovarala. Tada bi ona, sirota, morala da čeka na red. Priča i godina sa njom. Pravila su bila jasna, a on je bio čovek koji je obećanja bez izuzetka ispunjavao jedino samome sebi. Vremenom su prestali da ga interesuju prolaznici, reklamne table, saobraćajni znaci. Zagledan u tvrdoću podloge, iščekivao je čaroliju vremeplova i nestrpljivo kombinovao reči poznate i, u verbalnim potragama iskopane, istovremeno istražujući najskrivenije kutke svog, na prvi pogled, pravolinijskog trajanja. Već na drugi, njegov je život delovao interesantno i to ga je, između ostalog, ispunjavalo nemerljivim zadovoljstvom.

*

Bio je ponosan na učinjeno. Premda nije bio ni kreativan niti je pisati umeo, zahtevan zadatak koji je samom sebi zadao ispunio je gotovo do kraja. Nekoliko dana pre svog 52. rođendana imao je napisanu 51 priču o 51 godini svoga života. Godina koja je nedostajala bila je poslednja. Karta koju nije uspevao da pronađe bila je dvojka tref. Razmišljao je o godini koja se bližila kraju i o tome šta ju je obeležilo. Bila je to sjajna godina! Ali najsvetlija i najupadljivija u njoj bila je ona. Opet vapaji srca njegovog. Vraća je i vraća joj se ponovo za godinu jednu. U trenu donosi odluku da sada, ipak, razumu ne dozvoli da zasija. Pronalazi dugme za njegov prekid, vadi ga iz struje, isključuje osigurač i predaje se razmišljanjima.

Ona koja nikako nije želela da mu bude dostupna, ali čija ju je nedostupnost nudila – njemu, naravno, a kome drugom? I ona tu ništa nije mogla da učini kako bi odstupila. Od njega. A bila mu je dostupna onoliko koliko je on želeo i milija postala zbog svoje nedostupnosti samoponuđene. Nju nije naročito interesovalo što je i on njoj nedostupan bio. Zapravo, nije želeo dostupan da joj bude. Sa rizicima nije više umeo da izađe na kraj. Bila mu je draga jer je bila satkana od nekih čudnosti sa kojima se do tada nije susreo i toliko njemu nalik da se ponekad pitao gde se završava on, a gde počinje ona. Umeli su i da misle isto. Reči je nekako nizala kao i on što bi i nije mogao da odluči da li mu je bila sličnija kada piše o njemu ili kada priča o sebi.

Znao je da je s njom postupio okrutno i da se ona zbog toga osećala upotrebljeno. Bio je siguran da bi se i sam tako osećao. U početku se trudio da joj objasni zbog čega mora biti ostavljena, ali je zapravo tim objašnjavanjem pre svega želeo da shvati kada ju je slagao: da li kada joj je rekao da je voli ili kada se predomislio. Ili ju je slagao u oba slučaja. Nije bio siguran. I to je bio razlog zašto ju je vraćao i zašto joj se vraćao toliko puta za godinu jednu.

Međutim, od svih ostavljanja ovo ostavljanje mu je ipak teško palo. Upravo zbog odjeka njenih šapata koji su u poslednje vreme bivali sve glasniji. Odbijali su se o svaki pokret njegov, o svaku misao, čak i o reč koju bi zapisao, izgovorio. Nije uspevao da je se oslobodi jer je voleo deo sebe koji je ona zamislila da on ima. Najmanje ga je poštovala, ali ga je najneobičnije volela. I to nije bila jedina neobičnost njena koju je skrivala. Imala je neko razuđeno srce kome se sa više strana moglo prići. Srce koje je menjalo oblik s obzirom na plimu i oseku svojih emocija. A bila je i s ljudima vešta. Postavljala im je jezičke zagonetke kao neko čudovište na ulazu u pećinu svoje duše. On je sve zagonetke rešavao i zalazio dublje od svih koji su se sa zagonetkama susretali. Zato mu je pisala pisma. I samo njemu. Iako joj nije bilo blisko to ljubavno krvarenje, zbog njega je krvarila. U pismima. Napisala je 35 ljubavnih i još nekoliko manje ljubavnih pride. Odgovorio je na dva. Kad je dobio treće, postalo mu je jasno da će mu ona svakako pisati, bez obzira na sve. Duše svirepe, odlučio je ponovo da postupi kao nečovek, prema njoj da bude najmanje ljubavan i najokrutnije okrutan, iako mu se ponudila, iako je bila spremna da je voli baš on, iako joj je dugovao toliko ljubavi da u poslednju priču ta ljubav nije mogla da se uglavi. Možda bi stala u tri karte, ali valjano u jednu nikako ne bi. Naročito ako je ta karta bila dvojka tref. Izuzetno mali broj za tako nesvakidašnju ženu. Itekako nevažan simbol za nekoga kao što je ona.

Nastaviće se...

Sledeće

Male dvojka (deo treći)

Wed Jan 23 , 2019
MALA DVOJKA (deo drugi) Autor: Jelena Ćuslović U nedeljama i mesecima koji su usledili igrao je igru za koju je pravila sam smislio. Kartu koju bi pronašao posvetio bi pisanju priče o jednoj godini svoga života. One sa sitnijim brojevima uglavnom su ga vraćale u detinjstvo koje je pamtio kroz […]

Preporučujemo...