PRIČA O CVETI

PRIČA O CVETI

Autor: Jelena Ćuslović

465357 10150896256058217 277294968216 9937111 1282819535 ONe tako davno, u jednoj neobičnoj galaksiji, živela je Cveta. Divno biće još divnijih osobina. Zapravo, u ljudskom svetu Cveta bi bila pupoljak od devojčice – umiljata, iskrena, ali povučena i tiha. Mada nije Cveta oduvek bila takva.

Kao mala, neprestano je gledala uvis. Roditelji su joj često govorili: „Spusti glavu Cveto. Gledaj kuda ideš! Ne možeš večito u oblake zuriti!” Naprotiv. Trčala je Cveta brže od drugih, a da nikad nije pogledala dole, nikad osmotrila stazu kojom hoda! Međutim, jednoga dana Cvetu su izgubili roditelji. Da, izgubili. Cveta u početku nije ni primetila kada se i kako se to desilo. Samo je u jednom trenutku osetila da ih nema. Spustila je pogled i prvi put se osvrnula oko sebe. „U redu”, pomislila je Cveta: „Ako sam mogla da trčim ne poznajući kraj kroz koji prolazim, neće mi biti teško ni da živim u istom sad kad ga konačno vidim.” I tako je Cveta odlučila da iščupa jedno nedostajanje iz srca i da ne bude tužna. I nije bila, ali jedan mali deo nedostajanja je ipak ostao jer Cveta je bila posebno biće.

Imala je neke čudne oči u kojima bi se ustalasala smeđa voda svaki put kada bi se Cveta uznemirila, pa joj se ne bi videle zenice dok se sve oluje ne stišaju. Neobično je i to što se Cveta družila sa svim ostalim bićima iz galaksije, ali je najviše volela vreme da provodi sama sa svojom kutijom. Imala je tu divnu kutiju koja je postajala magična samo kada bi njih dve ostajale same. Cveta bi je onda otvarala, a oči zatvarala i iz kutije bi izlazilo sve što je Cveti bilo najdraže da vidi i čuje. Da, videla je Cveta sve tako zatvorenih očiju i čula je Cveta svu tu tišinu koja je iz kutije klizila samo za nju. Smejala se žmureći, ćutke odgovarala, slušala... Ma imala je Cveta čitav jedan svet u toj kutiji! I nemojte me sad pitati odakle joj kutija i koje je boje. Zatvorite oči i sami zamislite odgovore.

Elem, jednoga dana se u kutiji, samo za Cvetu, pojavio Čovek. Pravi pravcijati! Znala je ona da je to Čovek iako ga nikada nije videla. Hrabro je Cveta i uporno žmurila. Leđa pravo, ruke pored tela, smerna da se ne osramoti. Slušala ga je tako svaki put kad bi joj svratio, odgovarala, smejali su se zajedno, počeli su i da se druže Čovek i Cveta. Međutim, jednoga dana, usred razgovora, Čovek je prekinu i bup – pitanje! Ne mogu sad da se setim šta joj je tačno rekao, ali tražio je od nje da mu sastavi neku slagalicu. Dodao je još da zna da ona to ume. Dugo ju je posmatrao i baš od svih bića hteo bi Čovek ona tu slagalicu da sastavi za njega. Mislila je Cveta celu jednu noć i malo narednog dana, otprilike do pola 11. Pitala se koliko delova slagalica ima, da li će moći... Pa ona je samo biće, pupoljak od devojčice. A on je Čovek! Pravi pravcijati! Odlučila je ipak da pristane. Leđa pravo, ruke pored tela, smerna da se ne osramoti i, sve žmureći, rukova se s njim! U kutiji su je već čekali delovi. On ju je za kratko vreme dobro upoznao i čvrsto je verovao da ga neće odbiti.

Počela je Cveta da slaže sve jednako uzdišući: „Zašto sam prihvatila?! Zar ne bi bilo lepše sad negde da trčim i uživam u suncu?!” Ali zavolela je slagalicu više od tog sunca. Čak i od kutije ju je više zavolela. Dobro, možda ne baš više od kutije, ali tu negde. Dolazio joj je Čovek dok je sedela zatvorenih očiju i slušala je njegovu tišinu. Pomagao joj je da složi one delove sa ravnom ivicom. Jao što je Cveta uživala u tim trenucima! A tek što se tako ćutke raspričala! Milina jedna! Nikad više nije pričala nego tad. Sve bez reči i jednako zatvorenih očiju. Najlepša Cvetina tišina ikada!

Prolazili su dani. Slagala je Cveta svako jutro i svaku noć kao domaći zadatak da radi! Obavljala je rituale dobrih đaka. I to onih sa svim peticama! Vukovaca! Vredna, marljiva, svaki roditelj da je poželi, iako su, nažalost, nju njeni izgubili. Iz složenih delova počele su da se naziru crte nečijeg lica. Čelo, desno uvo, prsti... Znala je Cveta da je to portret Čoveka. Odmah ga je prepoznala. Iako ga nikada nije videla, bila je čvrsto ubeđena da je to On. Nije mogla dalje jer je i Čovek u međuvremenu otišao. Nestao je iz njene kutije kako se i pojavio. Odjednom! Bez najave. Otvarala je kutiju. Žmurila. Leđa pravo, ruke pored tela. Ne tako smerna kao nekada jer nije Cvetu više interesovalo da li će se osramotiti kad Čoveka nije mogla da pronađe. „Šta sad?” – pitala se – „Kako da nastavim bez njega da slažem?” Znala je da mora jer Cveta je bila... Ma Cveta je bila jedan sjajan pupoljak od devojčice, jedna mala neverovatnica koja je umela da izađe na kraj sa svakim bolom! A i sa nedostajenjem. Zato je i ovo rešila da iščupa. Prvo desnom, pa kad nije moglo lako, vukla je sa obe ruke. Međutim, kao i od prethodnog i od ovog je Cveti ostao komad. Nažalost, ovog puta baš veliki.

Neko vreme je zurila u već složeni deo slagalice očima u kojima ju je danima zapljuskivala ta neka neobična smeđa voda koju je imala u sebi. Nije mogla da nastavi dok se sve oluje nisu stišale.

Danas, slagalica portreta stoji i dalje, ali neki delovi nedostaju. Nedostaju oči i nedostaju usne Čoveka. Žmuri Cveta ponekad i zna da on neprestano dolazi u njenu sobu i zna Cveta da je pregledao sve njene albume sa fotografijama i preslušao sve njene ploče, ali lukav je – Čovek je. Zna kako da ode bez traga. Cveti je žao. Ali najžalije joj je to što više nije pupoljak od devojčice. Već su latice počele da se šire velikom brzinom. A njega nema. Ne sviđa joj se to, ali dodirne kutiju, zažmuri. Leđa pravo, ruke pored tela, ponovo smerna i ćuti da se ne osramoti.

Sledeće

Popodne

Thu Nov 15 , 2018
PRIČA O CVETI Autor: Jelena Ćuslović Ne tako davno, u jednoj neobičnoj galaksiji, živela je Cveta. Divno biće još divnijih osobina. Zapravo, u ljudskom svetu Cveta bi bila pupoljak od devojčice – umiljata, iskrena, ali povučena i tiha. Mada nije Cveta oduvek bila takva. Kao mala, neprestano je gledala uvis. […]

Preporučujemo...