Popodne

Popodne

Autor: Zoran Plećević

Old vintage typewriter, close-up.

To, malo je reći čudnovato popodne, počelo je sasvim obično. Tek onako, mlitavo, bez života i kiselo se smeškalo u svojoj stidljivosti. Kao da je preko volje obavljalo posao koji ne voli i za koji sluti da nikuda ne vodi. Nimalo nije ličilo na bodro, obećavajuće jutro koje mu je nesebično udahnulo poletni duh. Skrajnuto, visilo je po strani, izvan vremena i prostora. U tri reda, po ćoškovima i niko ga, iole razuman nije ozbiljno doživljavao, a ono samo, kao da se iz sve snage trudilo da tako i ostane. Da uljuljka, da udremka, da uspava, da prikrije prave namere. Bilo je jasno kao dan da je sve to tako samo izgledalo, da je neko dobro ušuškan i sakriven vrebao i vukao konce. Sve do kasnog popodneva je bilo tako i dan je proticao normalno, da normalnije nije moglo.

Šta se sve događalo tog i tih dana Zo će se sećati i dobro pamtiti najverovatnije do kraja života, a ako je postojalo nešto u šta on nimalo nije verovao onda sasvim moguće i mnogo duže.

Zašto su se događaji odvijali baš tako, na takav način mogao je samo da nagađa, uporno i bezuspešno. Tada, dok još ništa nije slutio, mislio je da je ispravnije i bolje pitanje; zašto se ništa ne događa? Mislio je čak, da bi neko nešto morao da preduzme, splet okolnosti oko njega skoro da je zapovedao tako nešto. Ali ko? Ali šta? Ničega nije mogao da se doseti i sve je to tada predstavljalo veliku tajnu za njega i o svemu je mogao samo da nagađa bez imalo nade u bilo kakav zaključak.

On se baš toga dana našao u nepristojnoj i neugodnoj situaciji, okretao se oko sebe, nije mu bilo prijatno i osećao je kao da su ga svi izdali. Okrenuti leđima, možda su osluškivali i na pola uha čuli njegova negodovanja i uporna naklapanja, ali bez ikakvog znaka da ona dopiru do njih, da ih se na bilo koji način tiču i bez imalo dileme da li se u sve to treba upuštati i umešati. Samo su stajali i naoko gledali svoja posla.

Uprkos svemu što se događalo oko njega bio je spokojan, smiren i imao je veliko poverenje u sve njih. Međutim, tada, kada je sve počinjalo, mora se priznati da nije bio. Spokoj i mir su ga napuštali, okretali se od njega na drugu stranu kao i ostali. Bio je svestan svih uzroka, oni su bili tu, nisu se nigde ni pokrenuli ni okrenuli i on je pokušavajući da im pobegne iznova naletao na njih. Hteo to ili ne, nije mogao da ih se oslobodi, da im utekne i mada toga nije bio svestan do kraja, oni su bili tu, u njemu samom, neizbežni, kao bedem koji podseća na njih.

Sam dan, osim poletnog duha koji svako jutro nosi osvanuo je tako obično, najobičnije, baš kao i svaki drugi, bez ikakvog znaka, nagoveštaja, ni bolji ni grđi. Ništa posebno nije govorilo, a još manje se naslućivalo. Da sam se ja nekim slučajem nešto u svemu tome pitao ili mogao da odlučujem, setno je promišljao Zo kada se kasnije svega sećao. Ne znam, ne bih mogao, ne bih podneo, a kamoli pristao da se bilo šta slično dogodi. Dugo je razmišljao i da li je pristojno da o svemu što se događalo izusti i jednu jedinu reč, ali kako su se stvari odvijale i dešavale baš tako i tim tokom njegovo je bilo samo da se seti i ispriča. Dovoljno je bilo da on zna da mu je sam gospod Bog svedok i da je sve zaista tako bilo.

Ali, ko bi mogao da isprati puteve gospodnje i da ih shvati? Ko je u stanju da razume sve te puteve i ta raskršća? Ko bi mogao da razume samoga Boga? Zo svakako ne, ni u kom slučaju, on je čak duboko, u svom najskrivenijem unutrašnjem biću sumnjao u njega i nikada se nije ni trudio oko tih puteva i raskršća. Pozivao se na njega samo u retkim trenucima kada je bio u velikoj nevolji ili kada mu je trebao pouzdan svedok, a pouzdanijeg od njega nije bilo.

Dakle, sa puta je stigao baš u to vreme, kada je mlitavost dostigla vrhunac i potpuno ovladala, kada je već više puta pomenuto popodne gubilo dah i sasvim isticalo, u samo predvečerje ostavljajući udremkani prostor za noć koja još nije pala, ali samo što nije. Sve je bilo spremno za to, ulične svetiljke i zvezde na nebu, baš sve, bile su kao zapete puške i samo su čekale da tamo negde neko lagano takne sasvim određeno dugmence i da zasijaju, da odagnaju pospanost i da razbude.

Kod kuće nije bilo nikoga, što je bilo jako neobično za taj deo dana kada mlitavost dostigne najviši nivo, kada su većinom svi već pristigli sa posla i bili na okupu pokušavajući zajedničkim snagama da se odupru mlitavosti. Nije bilo čak ni mačke koja se motala svuda i uvek bila na mestima kuda je želeo da prođe. Za mačku mu je bilo drago, to što je nije bilo, za ostale, imao je što šta da im saopšti, ali slegnuo je ramenima i otišao u svoju sobu.

Tašnu je pažljivo skinuo sa ramena i ostavio na mestu koje joj je najviše odgovaralo. Uradio je tako mada ona nije na tome insistirala ni zahtevala bilo šta, naprotiv, ćutala je kao zalivena, kao da su joj usta bila puna vode. Ipak, znao je da joj je sada odmor preko potreban, neophodan, jer je u njoj i tog i prethodnih dana nosio sve svoje tekstove koje je do tada uspeo da sakupi i sredi, a tašne ko tašne, ne podnose tekstove bili oni sređeni ili nesređeni. Naročito njegova tašna nije podnosila njegove tekstove i nikada nije ni pokušavala da prikrije da za običnu trunčicu mari za njih. Bila je ubeđena da su aljkavi i nesređeni bez obzira koliko se on oko njih trudio. Ipak, o tome je samo ćutala i kao sve pristojne i diskretne tašne ostavljala mišljenje samo za sebe.

Prema tuđim tekstovima je manje-više bila ravnodušna, nikada se nije ni trudila da uđe u njihovu suštinu, sadržaj i formu, samim tim nisu je puno doticali, a od njegovih, u čije se niti, sadržaj i suštinu direktno unosila osećala je pravu mučninu.

Neki od tih tekstova koje je u njoj nosio poslednjih dana su zaista bili sumorni i mračni, poneki potpuno besmisleni, a neki su bili teški, sami po sebi. I sam ih se ponekad gnušao, skoro odricao, ponekad, kao da su mu bili strani i nepoznati, kao da ih nije on pisao. U dva tri navrata velikom lopatom za čišćenje snega ih je izbacivao iz kuće, sve, bez obzira na vreme nastajanja, bez obzira na formu i stil, suštinu i nameru. Ali, oni su se uporno vraćali nazad, koristili njegovu nepažnju, kradom i ostajali neko vreme primireni i prikriveni u polutami sobice, obično na najnižoj polici. Kada bi se posle nekog vremena okuražili, opet bi počinjali da se ističu, svaki za sebe i na svoj način i okupljali njegovu pažnju.

Zbog svega toga nikada nije mogao tašni ništa da zameri i ni u kom slučaju da joj nešto prigovori. Naročito dva poslednja teksta, preko svake mere dosadna i teška, sa puno dugih i nerazumljivih rečenica, za koje nikada nije znao ni zašto ih je napisao, šta je sa njima hteo da poruči, kome je ta poruka bila upućena, a najmanje je znao zašto ih je vukao sa sobom. Bio je siguran da ih ni tašna ne uzima za ozbiljno, da vidi bilo šta u njima, ali ih je bez obzira na sve strpljivo nosila i podnosila. Dobro je znao da je to radila isključivo zbog njega, a ni u kom slučaju zbog njih, tekstova i zato se uvek i u svakoj prilici trudio da joj što više ugodi. Sa tako iskusnim tašnama čovek uvek mora da bude oprezan, da razmišlja o njima, da im posvećuje pažnju. Da uvek osluškuje njihove želje i potrebe i da se trudi da im se što više udovolji u svakoj prilici. Nema njih na svakom ćošku, teško se nalaze, a lako gube te stare tašne sa velikim iskustvom.

Sledeće

25

Thu Nov 22 , 2018
Popodne Autor: Zoran Plećević To, malo je reći čudnovato popodne, počelo je sasvim obično. Tek onako, mlitavo, bez života i kiselo se smeškalo u svojoj stidljivosti. Kao da je preko volje obavljalo posao koji ne voli i za koji sluti da nikuda ne vodi. Nimalo nije ličilo na bodro, obećavajuće […]

Preporučujemo...