25

25

Autor: jelena Ćuslović

29468915 10215565392908801 1183167888370958336 N

– Napiši mi priču.

– Zašto je sama ne napišeš?

– Umeš li ti da prevedeš one koje si napisala?

– Ne.

– Iz istog razloga ni ja ne umem da napišem priču za sebe.

– A zbog čega ti je potrebna?

– Zašto moraš da ideš?

– Znaš zašto i nemoj me terati po ko zna koji put da ti ponavljam!

– I ti znaš zašto je meni potrebno da mi napišeš priču. Ne budi dosadna!

Za 25 godina koliko sam je poznavala nije me nijednom iznenadila. Oduvek sam znala da od nje mogu sve da očekujem, iako se od nje nije očekivalo, nije bilo potrebe za tim. Od nje se dobijalo bez pitanja. Dobijala bih natrag delove tela bez kojih sam povremeno ostajala jer sam umela nekome zaludno da ih poklonim. Dobijala bih odgovore i kada pitala ne bih. Ipak, sada, ne razumem. Zbunjena sam. Zašto priču da joj napišem?

– Platiću ti.

– Zar misliš da treba?

– Mislim, želim dobru priču. Najbolju koju si do sada napisala! Uostalom, nisam rekla čime ću ti platiti.

– Nisam ni pristala.

– Znam da hoćeš. Već razmišljaš o tome šta ćeš dobiti zauzvrat.

Odakle joj te misli unapred? Kako je i kada naučila u glavi da me prestigne? Nikada je nisam razumela. Čega god bi se dotakla to bi procvetalo, ali bi ona, ipak, nakon toga odlazila ostavljajući druge da se mirisima naslađuju. Nije se potpisivala. Nije volela da ostavlja vidljive tragove za sobom za koje bi se, bez sumnje, znalo da su njeni. Tvrdila je da su najdublji ljudski tragovi oni koji se slovima ne mogu umiriti, koji u osami duše ožive i zaplešu. Naročito noću. Ti koji noću ne mogu da ćute, tragovi su najtrajniji i, za već ranjenu dušu, pogubni.

Govorila je i da je herbarijum svega što bi ljudi odbacili dok je sa njima ljubav vežbala. Iako promenjene boje i, naizgled bez života, u njoj je sve to zauvek trajalo. Imala je dovoljno mesta da ispresuje i sačuva sve sreće, sve samoće svoje, misli koje nikada nije smela da čuje a koje su sva ostala čula budila. Pažljivo ih je slagala između dva lista sebe vodeći računa o tome da se ne preklope delovi, da sve bude u savršenom skladu kao i kada je nastajalo; da obradovano zauvek zadovoljno bude, a zaneseno u zanosu večno spi. Njihove boje i sokovi ostavljali su otiske koji se nisu dali izbrisati. To je bilo samo njeno.

I za laži se s vremena na vreme grčevito, kao za kopno, hvatala. Onda bih čekala vreme da prođe, da zasija trenutak kada će biti potrebno da je utešim, trenutak kada će shvatiti da su njena stenovita ostrva ipak sva od najsitnijeg peska sačinjena. Tada bi joj oči postajale krupnije, a zenice od dugog ispiranja bledele za nekoliko nijansi. Nikada samo za jednu.

Nisam je razumela, ali sam je volela. Volela sam je 25 godina. Volela sam je, iako se ona sa svakom ljubavlju menjala i od sebe udaljavala. Od mene nije. Volela sam je jer je s prevrta krila najveće ludosti i fantazije koje je rado sa mnom delila. Volela sam je jer je želela da se ne menja, zato što je bila sanjar – poslednji koga ću upoznati – a sanjari su retka vrsta ljudi danas. Toliko su retki da ne uspevaju jedni drugima blizu da budu. Oni se osećaju, kroz vazduh mogu da se naslute, ali se ne traže. Imaju strah da otkrivanjem jedni druge ne ugroze. Ona je bila sanjar koji se nije budio, sanjar koji je snove menjao kada bi joj u nekom snu isključili svetlo. Tumarala bi sama još neko vreme u mraku, dodirima se vešto snalazila i, opipavši izlaz, samo bi jednom kroz njega prošla. Nije se vraćala. U jednom snu nikada dva puta ne bi bila. Ako bi se i vratila, bilo je to zbog ljudi za koje bi poverovala da su se promenili, da ovaj put istinu zbore. To bi onda, svakako bio drugačiji san, ali bi se ubrzo zavesa spustila i mrak bi, ipak, neizostavno morao da nastupi. Sa tim ljudima je u snovima razmenjivala godine i odsutnosti. Prijalo joj je da pozajmi nekoliko ne bi li na taj način stvorila privid života koji nikada njen neće biti.

Jednom prilikom mi je šapnula da je počela da skuplja svoje snove.

– Kako ih čuvaš? U čemu?

Postajala mi je sve čudnija, ali nisam imala ništa protiv da joj i dalje budem blizu, najbliže.

– U kutiji.

Ovakvom odgovoru se nisam nadala. Nastavila sam da ćutim znajući da ću joj jedino tako pomoći da ponovo progovori. Čekala sam je. Pogledom je sužavala prostor u kom smo se nalazile i videla sam da joj je nelagodno. Za nju je bilo previše vazduha oko nas. Nebo je bilo šire, a i više od onoga na koje je ona navikla. Kada se posle izvesnog vremena sve suzilo i smanjilo na njene veličine, sakupila je svoje odlutale misli i nastavila:

– Ako je život za nekoga pesma ili more, ako kažu da može menjati boju i biti nekad siv, a nekad žut, zašto onda snovi ne bi mogli u kutiju da se uguraju?!

Zaista, pravo kaže. Ne znam kako meni takvo objašnjenje nije palo na pamet! Morala sam naglas da se nasmejem.

– Zar ne misliš da je vreme da otvoriš oči i za snove da ih zatvoriš? Tu kutiju ostavi sa strane pa, kad ih se uželiš, ti je otključaj i uživaj do mile volje.

– Razmišljala sam o tome, ali nemam ih još uvek dovoljno da bih prestala da sanjam.

Nisam se više smejala. Ona je bila ozbiljna.

– A koliko treba da ih bude?

– 25.

Ćutim. Ćuti. Zna da ne znam zašto baš 25, ali mi ne govori jer je ponovo u mislima odlutala. Verovatno je otišla do samog broja.

– Imala sam 25 godina kada je poslednji put bilo svejedno. Treba mi jedan san za svaku godinu.

Nisam ni očekivala da ću razumeti, ali sam shvatila da je nešto boli zbog tih godina i da je bolje da ne pitam dalje.

Sad traži da joj napišem priču, a sve što mene interesuje jeste da li ima dovoljan broj snova, da li ih je u kutiji 25. U pravu je. Znam zašto joj je potrebna. Želi da joj izmaštam nastavak. Želi da oseti život drugačiji od onog koji je izabrala u trenutku kada je prestalo da joj bude svejedno. Htela bi da oseti kakvi su dani koji poskakuju u ritmu njenih emocija, kako je ljubiti odvažne ljude koji bi hrabrošću svojom mogli da je ubede da ne ide, da se barem od sebe ne udaljava, ljude koji bi je naučili da ostane čak iako se u snovima isključi svetlo, ljude koji brinu, ljude koji vode računa, ljude koji obećanja ispunjavaju, ljude koje nije upoznala posle svoje 25.

Imala sam nekoliko ideja i htela sam sve da joj ponudim. Zaslužila je da ima izbor. Bio je 14. jun i znala sam da moram početi odmah jer je trebalo da putujemo 25. jula. Zauvek sam se selila iz njenog života, života koji smo zajedno živele 25 godina.

 

Priča prva

Jedno vreme je živela pored, a onda do kraja života sa čovekom koji je sve što želi da kaže najbolje govorio u sebi. Toliko je bio dobar u tome da ga ništa ne bi razumela ako bi se njegove misli u zvuk pretvorile. To ne bi bile reči. To bi njihovi muzički pokušaji bili. Vremenom se i sama izveštila, pa je s njim samo u sebi govorila. Naglas je ćutala jer je jedino tako mogao da je razume. Kad bi je nešto pitao, ona bi odgovorila, ponekad se i odsmejala, a sve ljutnje uzviknula bi što je ljuće mogla! I sve to u sebi, naravno.

Njih dvoje su u tišini živeli. Ona je bila retrovizor njihove ljubavi. U njoj je, u svakom trenutku, on mogao videti odraz svog trajanja s njom. Ako je posle toliko godina to i dalje ljubav bila, ako se posle toliko godina njihova ljubav u racionalnu potrošnju nije pretvorila. Jer njoj se činilo da su vremenom postali štednoj knjižici nalik. Štedeli su novac, štedeli su ljubav za neko srećnije vreme, decu su štedeli od onoga što je s njima moglo da se desi ali nije. Kamata se uvećavala, ulog je postajao sve veći, a noge za korak sve teže. Međutim, moram priznati, bio je pažljiv i brižan muškarac. Voleo ju je nežno. I sve to u sebi. Nije umeo drugačije. S njim nije bilo lepršavosti. S njim su joj krila vrlo brzo zakržljala, ali je zato život bio mekan. Život joj je bio toliko mekan da su joj tabani utanjali u sve što bi s njim izgradila. Kao kad u snu poželiš da pobegneš a noge te izdaju, stopala propadaju kroz tlo po kojem bežiš. Eto, isto tako.

Bila je to mirna plovidba u moru neizgovorenih reči sa retkom burom u kojoj su je talasi tiho bacali u raznim pravcima i opet njemu vraćali, još tiše. Postala je majstor prećutanog, a on iskusan kapetan broda kojim je upravljao dok se broj putnika povećavao. Zbog njega su joj usne trnele. Mislim da je to razlog zašto je vremenom prestala u vodu da skače i ostala da putuje s njim do kraja.

 

Priča druga

Zaljubila se u njega i pre nego što se okrenuo da je upozna, a da to nije ni znala. „Prešao sam sve granice ovoga sveta samo da bih tebe voleo”, rekao joj je čim je ponovio njeno ime i ona mu je poverovala. Nije imala vremena da sumnja u ono što je govorio. Mirisao je na morske trave, iz džepova mu se pesak prosipao, a ona je volela vodu, oduvek je u njoj inspiraciju pronalazila.

Čim su ostali sami, počeo je da je ljubi. I ljubio ju je danima. U njegovim poljupcima bilo je svega, ali čarobnosti najviše. Dok ju je ljubio, mogla je da poveruje u sve. Čak i da je na letećem ćilimu prešao čitav put do nje! Nikada pre toga se nije smejala kao kada ga je upoznala i nikada joj kosa nije lepše mirisala. „Mirišem na lavandu”, priznala je samoj sebi jednog jutra gledajući svoj lik u ogledalu dok je istresala njegov pesak iz svojih džepova. Oči su mu bile krupne i uvek nasmejane, a ruke toliko spretne da bi sve što dodirnu u umetnost pretvarale. Ona je, dok ju je on voleo, bila njegovo remek-delo. Tako se i osećala.

Međutim, on je bio čovek koji odlazi. Prelazio bi granice kad god mu se prohte i ona se tada ništa nije pitala. Mogla je jedino da čeka kada će opet da pređe na drugu stranu, na njenu stranu. On je morao da ode da bi joj se ponovo vratio. A uživao je da joj se vraća iako bi se sa svakim odlaskom srušio u sebi. Srušila bi se i ona. Tiho. Njihova ljubav magijom skrojena govorila je mnogo glasnije od njih samih.

Kada ju je napustio prvi put, ubedila je sebe da ga nikada više neće videti i ubrzo se navikla na činjenicu da on ne postoji, da nikada nije ni postojao. Jer kada nekoga isprati, ona zazida vrata na koja iz njenog života izađu. Imala je strah od opipljive prošlosti koja nikakvu budućnost nije obećavala, pa se trudila da je nema, da i sećanja na nju briše. Čuvala je samo one prošlosti koje bi joj nudile nekoliko budućnosti. Uvek je brojala od dva. U njenom životu ničega nije bilo jedan. Taj broj za nju nije ni postojao. Druga vrata na koja je sledećeg puta ušao otvorio je sam razbivši zid koji joj je najmanje bio stabilan, zid koji su pronalazili njoj najsličniji, jedini zid koji je boleo. Njemu je polazilo za rukom bolni zid uvek da pronađe, iako se po njegovom odlasku trudila osetljiva mesta da izleči. Svaki put bi je voleo jače i svaki put bi je bolelo više.

Vremenom su se njihovi životi toliko smanjili da su oni postali veći od života koji se trošio kao reči, kao zubi koji neprestano čvrsto grizu. Vremenom su ostali samo ona i on. S njim je sve bilo rizično. Celo telo joj je trnelo zbog blizine rizika, te ivice na kojoj su jedno drugo naizmenično čekali. Rekla mi je da je zbog toga nastavila da ga sanja i da nikada neće prestati.

 

Priča treća

Njen muškarac je tvrdio da se razume u fiziologiju, psihologiju, antropologiju i entomologiju. S njim je vazda bilo tema za razgovor i svaka je bila interesantna. Volela ga je i volela je sve te „ologije”. A on... On je bio neobičan čovek. Morala je da uči kako da razume njegove izjave ljubavi.

Bilo je trenutaka kada bi je rečima, kao hirurškim zahvatima, secirao ljubeći je u sve te rezove koje bi joj po telu ostavljao. Govorio bi joj da je voli objašnjavajući sve hemijske reakcije njihovog nesvakidašnjeg odnosa, jedinstven sklad izmešanog ćelijskog sadržaja i neočekivanu kontrakciju mišića čak i ako bi se tela njihova osetila na daljinu. Blizine ga je njene bilo strah. Zapravo, sebe se plašio kada bi mu ona blizu bila. Plašio se za svoje ćelije, a naročito za mišiće i njihove kontrakcije. Ubrzavala je let njegovih nervnih impulsa, ubrzavala je krv koju je morao danima da usporava i hladi kada bi odlučio da bi bolje bilo od nje malo da se odmori. Odluka je bila svesna, ali je on bio nesvestan da to ipak tako neće moći. Neće moći svesno sebe od nje da udalji. I da bi stvorio privid svoga uspeha, tih dana bi se bavio psihologijom i antropologijom. Tih dana joj je bio neopisivo dosadan.

Njegove psihološke teorije su se nekako prirodno nadovezivale na znanja iz fiziologije, ali on je išao dalje, s mudrovanjem zalazio sve dublje. Pokušavao je da protumači sve ono što se nije moglo videti, imao je želju i sam sebe da razume jer ga je ona menjala. Arheološkim zahvatima rezbarila je njegovo srce po modelu svog, srce za koje nije ni znao da je dovoljno jako tu bol da podnese. Pričao bi joj o različitim kulturama koje je upoznao pre nego što se ona rodila, o običajima i ljudima koje nikada neće sresti. Bio je stariji od nje i nikada siguran da li mu to prija ili ga je upravo zbog toga strah da joj ostane blizu. Njoj je bilo svejedno. Za nju je on bio muškarac kome je godine brojala samo po tome kakav bi u ljubavi bio.

Kao entomolog joj je bio najzanimljiviji. Nije volela insekte, ali je volela njegova izmaštana poređenja, priču o ljubavi dok bi oduševljena u stvarnosti slušala sve neobičnosti biologije ponašanja bića o kojima zapravo nije želela ama baš ništa da zna. Ali kako je samo on o njima govorio! Kao divne bajke da joj priča. Mogla je da zamisli sva kraljevstva njihova. Tugovala je kada bi kakav princ otišao preko sedam gora i sedam mora... Iako bajkama nalik, njihova ljubav je najlepše zvučala kada bi je sa insektima poredio. I jedino takva je mogla da traje. Jer insektima se broj nije znao, pa je tako mogao da je voli do kraja života. Mogao je, ali mu je jednostavnije bilo da stoji sa strane i da je gleda. Da je gleda i o ljubavi da joj piše. Bila je njegovo životno ubrzanje u godinama u kojima je želeo sve da uspori. Zbog njega su joj prsti trneli. Verujem da je to razlog zašto je ostao u njenom adresaru dugo.

Kada je i treća priča bila gotova pozvala sam je u sred noći kako bih joj to saopštila. Nije se iznenadila niti se zbog poziva u gluvo doba, po starinski, uplašila jer smo ushićenja obe morale istog trenutka da podelimo. Zbog toga smo se, mislim, tako jako volele. Rekla sam joj da ću ubrzo poslati sve tri i, ujutru, čim odvede decu u vrtić, doći na kafu. Jedva sam čekala da čujem koja joj se najviše dopada.

Celu noć nisam mogla da spavam. Toliko sam je dobro poznavala da sam sigurna da nije ni ona. Trebalo je da odem do nje umesto da se besana u krevetu prevrćem. Trebalo je, ali nisam.

Tog jutra sam preskakala stepenike do njenog stana kako bih je što pre videla, ali je u njemu nisam zatekla. Iz stana, a i iz života koji smo zajedno živele 25 godina, prva je izašla da se nikada u njega ne vrati. U moju je priču otišla, znala sam to čim sam videla otvorena vrata i sobe u kojima više nije bilo ničeg njenog, nigde traga da je tu ikada pripadala. Sve je sa sobom ponela. Osim kutije koja je mene, znala sam, čekala na stolu. Kutije u kojoj su svi njeni snovi bili. Kutiju sa kojom mi je ostavila sve što je godinama snevala – po jedan san za svaku njenu i za svaku našu zajedničku godinu. Morala sam da zaplačem, pa i ona je zbog mene plakala. Želela sam iz sebe toliko toga niz vodu da pustim, a jedino sam suzama umela.

Znala sam i koju je priču za sebe izabrala. U pravu je. To i jeste moja najbolja priča koju sam do tada napisala. Dobro me je poznavala. Ipak je ona bila moja divna prijateljica. 25 godina.

Sledeće

Crtice iz života - Tu

Sat Dec 1 , 2018
25 Autor: jelena Ćuslović – Napiši mi priču. – Zašto je sama ne napišeš? – Umeš li ti da prevedeš one koje si napisala? – Ne. – Iz istog razloga ni ja ne umem da napišem priču za sebe. – A zbog čega ti je potrebna? – Zašto moraš da […]

Preporučujemo...