UMETNIK U LJUBAVI (VI, KOMŠO, BAŠ GLADNI!)

UMETNIK U LJUBAVI

(VI, KOMŠO, BAŠ GLADNI!)

Autor: Vladimir Jovanović

Pexels Photo 204366„Izgleda da neko stvarno zvoni“- zaključi doktorka forenzičke psihijatrije Vera Žujović  i ugasi  brundajući fen Roventa. Piskutavo zvonce se ponovo oglasi i ona nezainteresovano ustade sa troseda. Nehotice odgurnu mačku Sofiju, koja se baš lepo ugnezdila pored nje i požuri da otvori, taman, koliko i usporeni, povređeni golman, da degažira loptu u protivničko polje u zaustavnom vremenu, pri rezultatu jedan nula za njegove. Dugogodišnji rad u policiji i svakodnevno suočavanje s bizarnim situacijama potpuno joj je otupeo svako osećanje straha i oslobodio je razmišljanja o realnim opasnostima života u velegradu-poput one, da joj registrovani psihopata, ili narkoman, maskiran u inkasanta, anketara ili Jehovinog svedoka stavi „cipelu u vrata“,  provali u stan, opljačka je, siluje, iskasapi, ili još gore, prisili je da na sledećim izborima glasa za vladajuću garnituru. Rutinski okrenu ključ ne pomišljajući ni tren da pogleda kroz špijunku.

-A, ti si!- odbrusi hladno. - Šta hoćeš?

-Mogu li da uđem na sekund... ili ćemo se objašnjavati na stepeništu?- zamoli snishodljivo inspektor Savo Šujica. Nosio je u rukama ogroman buket strelicija i nekakvog tropskog mešanog zeleniša, luksuzno portugalsko vino La Roza ukrašeno mašnicom i,  kao potpunu protivtežu, običnu kesu- tregerušu, iz čije se umašćene, papirne unutrašnjosti nešto opasno pušilo i slatkasto vonjalo- kao kad se nađeš na Novogodišnjem vašaru, ili Sajmu knjiga, svejedno, na čuvenoj leskovačkoj promenadi, pre nego što te put nanese u Halu jedan.

-Uđi... ako već ne može drugačije!

-Daj neku vazu, keve ti, i stavi vino u frižider...

U tom se pojavi Kodžak. Omirisa inspektorovu ruku i kesu koju je držao, ali se vrati  nazad na svoj jastučak da nastavi da konjoše, ne identifikujući Šujicu kao iole interesantnu osobu koja bi mogla da organizuje neko dobro zezanje i unese trunku pozitivne tahikardije u njegovo usporeno pseće srce.

-Eto to je moj pas čuvar! Mogli bi i vanzemaljci da me kidnapuju, a on ne bi ni glasa pustio!

-Zato sam ja tu!

-Ti... kako da ne!- izdahnu Vera vazduh kroz nos. - Nemoj da me zasmejavaš! Ja ne znam zašto muškarci žive u uverenju da malo zelenila i alkohola mogu da ponište sve svinjarije koje kažu ili, još gore, urade?

-U pravu si! Izvini! Ne mogu da se smirim ceo dan! Preterao sam... Trebalo je da ti se javim! Jebi me sad... kriv sam... Kako da vratim vreme unazad?- udari Savo u lirske note i u deset sekundi ispali sve što je znao o fenomenu primenjenog posipanja pepelom, kao prvoj i najvažnijoj fazi reanimacije, svađom narušenih relacija. Sledeće je bilo umiljavanje, a ono finalno-produbljivanje odnosa na novim osnovama, uz korišćenje svih raspoloživih ispodpojasnih kalibara, možda ipak nije bilo realno očekivati ove večeri.

-Znaš da si potrošio sve kredite i da ti ništa više pod milim bogom ne verujem, a tek me živopisno nervira ovo proseravanje i foliranje s poklonima!

-Hteo sam samo cveće, bez zezanja, al komšinica drži i vinoteku pored cvećare i zapela ko nezdrava... Uvali mi flajku, dok sam se prekrstio! Kaže, vino je ekstra! Iz nekog zaštićenog regiona, pored reke Pouro, Douro... jebem li ga. Super ide uz crveno meso!

-Sad mi je tek sve jasno. Ovo što se dimi u masnoj novini je crveno meso, nema druge! Mogu samo da pretpostavim šta si izabrao?

-Pa pljeske... tu ne moš da omaneš! Doduše, s malo ljute crvene, tucane paprike preko! Sa ćoška, iz Mek Leska! Tako je bacao mirise da nisam mogo da odolim.

-E  jesi ljakson, za medalju! Portugalsko vino i leskovački roštilj. Nedostaju samo tartufi! Verovatno si kompletirao sve priloge!

-Ni govora! Tebi sam stavio pavlaku, majonez i kupus salatu, a sebi samo luk i urnebes! Ne vredi, počeo želudac da vari samog sebe! Potpuno sam zaboravio kada sam jeo poslednji put!

-Ne, definitivno nisi lud! Po izboru priloga vidim da si ispravno procenio da večeras neće biti ljubljenja! A sad me, molim te, izvini, dok osušim kosu i nalakiram nokte. Poštene žene to rade kod frizera i pedikira, a ja nemam kad ni da zakažem!

-Poštene žene ne rade u policiji!-reče Šujica i ode u kuhinju da pronađe vadičep i trtaste vinske čaše sa stopicama. Ubrzo se vrati, ne objašnjavajući šta je to malopre začangrljalo, noseći na poslužavniku dve potpuno rasparene čaše. Jednu usku, za šampanjac, i drugu, špricersku- s pravoslavnim, pop-art motivima dvoglavog orla i reljefnih ocila, koju je, možda baš on, doneo u kompletu na poklon, prošlog Svetog Nikole. Konobarski vešto izvadi pampur, sipa im po dva prsta portugež tekućine i potegnu, „na kvarno“, iz flaše, popriličan cug, misleći, verovatno, da će ostati neprimećen. Vera ga samo prostreli pogledom i zakoluta očima, ostavivši ono- „Gospode Bože“, da neizgovoreno levitira između njihovih nedodirujućih aura.

Njen dinarski ljubavnik, kolega-zaštitnik, potencijalni životni partner, prijatelj sa određenim pogodnostima i poprilično neartikulisani prosac imao je, poput indijskog božanstva, mnogo pojavnih oblika, a ovaj je, nesumnjivo, poznavala bolje od ostalih i, da bude iskrena, nije mu se baš mnogo radovala. Gledala ga je ispod oka, kako prede pitomije od Sofije i kako donosi gumenu lopticu revnosnije od Kodžaka. Ni nalik onom Šujici koji se netrpeljivo dernja, ne primećuje njenu zabrinutost, odgovara bahato i demonstrira urođenu kurcobolju i, koji se, doduše u afektu, ne libi da, kao onomad, nastavi šakama tamo gde su njegovi argumenti bili zaustavljeni snagom tuđeg racija i spletom vlažnih emocija. Jer tada su skoro pa raskinuli, ali su muške suze, prenemaganje, pravdanje stresom, prevelikim pritiskom, smrću roditelja, izdejstvovale još jednu šansu, ovog puta uz čvrsto doktorkino obećanje- da će mu svako buduće dizanje ruke, pa čak i ono da se počeše iza uva, biti poslednje dizanje, i u direktnom, i u prenesenom, i u-kakvom-god-mu-padne- na-pamet-značenju. Toliko ga je znala u dušu da je mogla da predvidi svaki njegov pokajnički korak. Prvo će dokrajčiti flašu, skinuće sako i počeće s trapavim komplimentima i nespretnim izjavama ljubavi.

- Lepa si!- kaže, taman onako kako je predvidela.

- Znam!- odgovara Vera, nastavljajući u glavi da prelazi i analizira virtuelnu knjigu snimanja.

Potpuno je jasno da će početi, kao slučajno, da joj masira vrat, ramena,  i da joj prolazi masnjikavim prstima kroz kosu, a ona će, takođe slučajno, pustiti teški, frotirski bade-mantil da izdajnički sklizne niz leđa, leći će na stomak i zamoliti ga da Kikovo mleko za bebe razmaže po dlanovima i ponudi primirje njenim prenapregnutim, umornim leđnim mišićima.

-Je l znaš da je nekim ženama veoma neprijatno da ih muškarac posmatra dok se depiliraju ili lakiraju nokte, kao ti sada! Ne, stvarno je tako... čito sam! Valjda... kao... šta znam,  zadireš im u intimu... tako nekako...

„Gde li je budaletina ovo pokupila? Verovatno na Fejsu, ili na nekom ženskom portalu“ razmišlja doktorka, vadeći tufere vate između blistajućih nožnih prstiju. Ipak, odlučuje da ona krene u akciju i potpuno promeni rutinu, uhvativši setni inspektorov pogled ka najlonskoj kesi sa „crvenim mesom“, koje se, kako reče komšinica-cvećarka, odlično slaže s božanskim, portugalskim nektarom, koji je opet, od pre par minuta, krenuo krvotokom poput nezaustavljive bujice. I njenim, i njegovim!

-Dobro Skajvokeru, reci mi pošteno, hoćeš li prvo da jedeš, ili da jebeš? Čisto da znam, kako da se postavim!- smejulji se ljubavnica zagonetno, znajući da će mu ovaj prostakluk, pobegao iz njenih gospodskih usta-sirote male bogatašice, ili „kučke s Dedinja“, kako ju je prekrstio nedavno, zasigurno zamutiti pogled i preusmeriti krv u „donje lage“. Vera prilazi zaverenički. Egzekutorski mu otkopčava košulju i pantalone, i gotovo cepa potpuno nove bokserice, obučene specijalno za ovu priliku, za slučaj da  mu se posreći.

Šujica je mek kao pamuk, tamo gde treba i u isto vreme tvrd kao sipina kost, na mestu gde se domovina brani tvrdoćom. Dodiruje joj stomak i kreće na gore, podižući kao pobednički pehar, pomalo posustale, blago razroke dojke, kojima, Bogu hvala, još uvek ne treba foto-šop. Halapljivo pokušava da je poljubi iza uva, pa u obraz, ali ona jogunasto okreće glavu, ne dopuštajući da im se usne sretnu.

-No, no... rekli smo nema ljubljenja! Nisi bio dobar!- prekori ga i odalami dlanom po dlakavoj guzici.

A on je potpuno hipnotisan i ne pruža nikakav otpor. Ne raspravlja se, ne objašnjava, postupa po naređenju. Doktorka Vera ga gura prema prostranom krevetu, koji se samo ironijom sudbine zove bračni, mada bi u njihovom slučaju neko drugo ime bilo mnogo prikladnije. Možda predbračni, preljubnički, švalerski... ili tako nekako. Zatim ga pušta da padne na leđa kao proštac, a ona se okreće i opkoračuje ga, poslužujući njegovim gladnim ustima iznenađenje šefa kuhinje, glavno jelo-svoje vlažno, raspuklo, perfektno izbrijano međunožje, za jednu osobu. Savo je ponovo Šiva -„bog koji pleše“, sa mnogo pari ruku. Jedan par joj gladi listove i dodiruje pete, drugi se igra očvrslim bradavicama, a treći, blago razmiče mesečev disk plišanih guzova, utrljavajući poslednju kap Kikovog mleka u levu poluloptu, ukrašenu slikom Koi-šarana-infantilnim suvenirom iz studija Moskito Ink, nastalim u Vašington Di-Si-ju, pre neku godinu, posle potpuno divlje proslave završetka uspešne forenzičke specijalizacije. Umesto svevidećeg, trećeg oka mudrosti, Savo Šujica ima svejebeći, svrdlajući jezik bludnosti i uopšte se ne stidi da ga potpuno uposli. On je sada „šestica“ iz poznate „Figure veneris“, a doktorka Vera „devetka“, u stvari „duga devetka“, zbog dugih nogu, koje mu ritmično stiskaju lobanju, i „dubokog grla“, koje nagrađuje svaki njegov „jezički“ prodor. Za trenutak nestaju sa lica zemlje,  pretvarajući se u džinovski Uroboros, koji proždire svoj rep i koga nije briga da li će dočekati sutrašnji dan.

Možda je Vera, ove večeri, zaista želela društvo varvarina-Konana, ali je dobila biblijskog Onana, čiji su uludo prosuti sinovi ležali na tek presvučenoj, satenskoj posteljini, njenoj sveže feniranoj frizuri, izgrebanom vratu, proređenim obrvama, i usnama kao ubranim šumskim jagodama. U svakom slučaju ništa što papirni ubrus i malo tople vode i sapuna ne može da dovede u prvobitno stanje.

-Slušaj me Savo, ja već dve noći nisam oka sklopila! Čini mi se da neću moći da zaspim ni noćas, ovako umorna, ako je još neko pored mene u krevetu. Ne ljutiš se? Sigurno?

-Ma ne, zašto bih? Palim odmah, samo da se istuširam! U stvari, istuširaću se kad stignem kući! Javljam ti se sutra!

-Oki-doki! E da, još nešto...-reče doktorka i otpi gutljaj iz njegove čaše, koji poput iskusnog somelijera, prvo promućka kroz usta, a onda proguta s vidnim olakšanjem, kao da je u pitanju džinovska pilula antibiotika Panklav.

-Možda bismo mogli malo da prikočimo! Da razmislimo još jednom o svemu. Ako hoćeš, čak i da se viđamo sa drugim ljudima, neko vreme! Nemam ništa protiv. Malo je ovo sve počelo da zamara! A, šta kažeš?

-Možda!- reče Šujica i, ako je ikad razmišljao o sintagmi „osećati se kao popišan“, sada je to imalo punog smisla i moglo je u potpunosti da objasni njegovo viđenje trenutne situacije. Rutinski je poljubi u obraz, izletevši napolje bez akcionog plana šta bi mogao da uradi sa sobom, ove, ne tako prijateljske, a opet, potpuno čarobne, zvezdane, vračarske noći.

Zastade neplanirano kod Mek Lesko grila, zapali Laki bez filtera i odmeri punačku devojčuru s pirsovanom desnom obrvom. Bucolina je, špatulom, u ritmu muzike, okretala meso-mrdajući pozamašnim dupetom, svaki put kada bi je promukli glas,  s raspalog, umašćenog,  radio-kasetofona Grunding, posavetovao da: „pomeša, ove noći, crnu i zlatnu“!

-Vi, komšo, baš gladni!-primeti dimljena lepotica, donoseći mu gurmansku pljeskavicu, ovog puta bez ikakvih priloga.

-Nešto za piće?

-Može neko vino! Portugalsko, ako imate!

-Jaoo... Ja sam od nedavno ovde. Stvarno ne znam, da l je gazda donosio. Oćete da pogledam?

- Ma, zezam se, daj mi jedno „zmiče“! Jelen ili Nikšićko... šta ti je pri ruci!

-Vidi, cakani...- odvaži se kelnerica i neobjašnjivo pređe na ti, umiljavajući se. - Meni je smena gotova za pola čuke, pa, mislim, ako imaš auto... možeš sa mnom!

-Opa bato, a gde stanuješ?

-U Pazovi... ali, faktički, to je više sam kraj Batajnice, kako da ti objasnim, malo posle Busija!

-Aha... pa, ne znam... U stvari, što da ne?- odgovori Savo, ne kontrolišući reči koje mu napuštaju usnu duplju.

-Samo da vidim de sam se parkirao i dolazim da te pokupim. Šta si rekla... za pola sata?

-Znam, znam... to mi svi kažu, ali se niko ne vrati! Nema veze... ulepšo si mi veče, u svakom slučaju. Znači, baš si kul faca! Možda neki drugi put!

A, šta si u podznaku, sigurno Lav?

https://www.youtube.com/watch?v=xKtJobLOVYQ

(Priča je objavljena u multimedijalnoj zbirci „Noć“ u izdanju Ammonite books-a)

Next Post

SENKA

Tue Jul 24 , 2018
UMETNIK U LJUBAVI (VI, KOMŠO, BAŠ GLADNI!) Autor: Vladimir Jovanović „Izgleda da neko stvarno zvoni“- zaključi doktorka forenzičke psihijatrije Vera Žujović  i ugasi  brundajući fen Roventa. Piskutavo zvonce se ponovo oglasi i ona nezainteresovano ustade sa troseda. Nehotice odgurnu mačku Sofiju, koja se baš lepo ugnezdila pored nje i požuri […]

Preporučujemo...