Susreti

Susreti

Autor: Gordana Babić

Iszlam NokJun mesec, sada već daleke 2004. Napolju vrućina, vlaga, i četrdeset sedam stepeni u hladu. Stojim na ulici kao izgubljena u svemiru. Taksija ni na vidiku. Nigde žive duše. Počinjem da gubim strepljenje. No nakon nekih dvadesetak minuta, veliki džip se zaustavlja, i žena u abaji, pokrivenog lica, pomalja glavu kroz prozor vozila:

-Hoćes li da te povezem? Hajde uđi.

Zahvalna sam joj do neba. U kolima je prijatno i hladnjikavo. Oseća se miris opojnog ženskog parfema. Uz prigušenu pesmu i grleni glas Fairouz, vozimo se kraj sparušenih palmi i belih vila koje blješte na suncu. Pita me jesam li žedna, odakle sam, da li sam udata, da li da promeni pesmu, kakvu muziku volim da slušam. Po glasu se vidi da je mlada žena. Govori tečnim engleskim, a po akcentu rekla bih da se školovala u Britaniji. Ima tako divan, topao glas. Volela bih da joj vidim lice. Volela bih da saznam malo više o njoj. Volela bih da zajedno izađemo na kafu. Naravno, ništa od toga. Dovezla me je do željene destinacije i tu smo se rastale.

-Hvala ti puno još jednom!

-Oh, nema na čemu habibti.

Godinu dana kasnije sedim u čekaonici lekarske ordinacije. Sa moje leve strane je pozamašna, brkata Pakistanka koja sve vreme priča preko mobilnog i uzdiše. Sa moje desne strane sedi žena u abaji pokrivenog lica. Osećam da me posmatra. U jednom momentu blago me dotiče po ramenu:

-Hej, pa ja te znam, srele smo se jednom. Povezla sam te kolima, sećaš se?

-Da, da, secam se naravno. Kakvo prijatno iznenađenje.

-Eto, znala sam da si to ti. Ja odlično pamtim lica.

Radosnim glasom mi kaže kako je trudna i kako čeka svoje prvo dete. Već je bila izgubila nadu, ali eto, desilo se, hamdulilah. Osećam da je srećna, glas joj podrhtava dok priča. čestitala sam joj i poželela sve najbolje, a onda ju je sestra pozvala da uđe kod doktora, i tu smo se rastale. Ponovo.

Trinaest godina kasnije, na drugom kraju sveta, sedim u kafeu, pijem sa dosadom drugu po redu čašu ledenog čaja i čekam da prođe tropski pljusak. Kafe je poluprazan. U uglu dve devojke se kikoću i glasno pričaju, rekla bih da su Japanke. Jedan stariji gospodin samo što nije zaspao nad novinama.  Prekoputa mene je jedan par iz neke od zemalja Zaliva. Muškarac je u dišdaši, a žena u abaji pokrivenog lica, sa njima su dve preslatke crnooke devojčice. Taman kad sam se spremila da krenem, prilazi mi žena:

-Izvini sto sam možda nepristojna i dosadna, ali ne mogu da odolim. Eto, već nekih pola sata te posmatram. činiš mi se jako poznatom.

Hm, priznajem da sam zatečena.

-Da li si možda živela u gradu (tom i tom)? - pita me

-Jesam. Dugi niz godina. Ti si odande, je li?

-O da! Hej, pa onda smo se ipak srele!

-Pa moguće… Hm, čekaj da me ti nisi možda povezla kolima jednog dana kada sam bila kao izgubljena u svemiru? - pitam je jer se dobro sećam tog junskog dana i početka moje pustinjske avanture.

-Pa možda, ne sećam se baš. Možda. Ali sasvim sam sigurna da smo se srele. Znaš, ja odlično pamtim lica.

-Pa, verujem, hm... Mislim, ne znam šta da kažem, Ovo je stvarno neočekivano.

-O da, zbilja! - pretpostavljam da su joj usta razvučena u osmeh i da je prelepa kad se smeje.

-Jeste li ovde na odmoru?

-Na proputovanju smo sa najmlađim ćerkama. Znaš, ja sad imam četvoro dece, četiri devojke. Moje gazele.

Zamišljam kako joj oči cakle od ponosa.

-Divno, baš mi je drago, ćerke su ti prave lepotice.

-Sukran. A ti, jesi li i ti ovde na odmoru?

-Ne nisam, ja sad ovde živim, preselila sam se… from desert into the jungle – pokušavam da šalom prikrijem zbunjenost.

-Stvarno? Pa baš lepo... Eh, pričala bih još, ali moram da idem, zovu me deca i muž. Izvini još jednom na uznemiravanju.

- Ma ništa, sve je u redu. Lepo se provedite.

-Sukran. Drago mi je što sam te videla. čuvaj se habibti.

-I meni je drago. Poljubi ćerke.

Dok idem ka stanici metroa, razmišljam kako život ponekad piše uvrnuta scenarija.  I još ne mogu da verujem da je to ona žena. Da li je to ona? Nema sumnje da jeste. Kako li me je samo poznala posle toliko godina!?... Žena čije lice nikad nisam videla, čije čak ime ne znam...

Sledeće

Pileća posla

Sun Jul 15 , 2018
Susreti Autor: Gordana Babić Jun mesec, sada već daleke 2004. Napolju vrućina, vlaga, i četrdeset sedam stepeni u hladu. Stojim na ulici kao izgubljena u svemiru. Taksija ni na vidiku. Nigde žive duše. Počinjem da gubim strepljenje. No nakon nekih dvadesetak minuta, veliki džip se zaustavlja, i žena u abaji, […]

Preporučujemo...