Pileća posla

Pileća posla

Autori: Sonja Stanković Toškić i Zoran Plećević

HqdefaultDvoumice i nedoumice su mi se motale po glavi. Pičkarala sam ih koliko sam mogla i koliko sam imala vremena, ali one su ostale tu, gde su bile i nisu htele da mrdnu??? Tko je usmrtio pile u ranu zoru, takoreći u cik, i jutro je krenulo da beži, na sve strane, baš onako kako ne treba. Nasilno buđenje i jedno važno pitanje… šta je starije: pile ili kokoš? Kokoške ovoga jutra nećemo da pominjemo jer je ionako dovoljno uznemireno.

Naravno, mislim na jutro.

Kafa, jutarnja, jedina. Srk na srk i onda krik, ni mio, ni prizor, samo je prozor bio sav krvav jer se našao na putu, pileće krvi. Sve sam učinila da bude po protokolu, baš sve. Mislim, to pileće klanje, kad već nismo uhvatili ćurku.

Porodični ručak, ako do njega dođe i on će biti po protokolu. Nije da gladujemo, u ovoj zemlji blagostanja to je i zabranjeno, ne baš zvanično, ali nezvanično itekako. Znači, ne gladujemo, ali ne vidi se često prizor celog pileta i to pečenog, da ne kažem reš, na sred stola koji je od čistog astala. A i kako bi kada ti glupi pilići imaju samo dva batka i dva karabatka, a svi se hvataju baš za batak, običan ili onaj, bezobrazni. Jedino je trtica sigurna, stoji sa strane, visoko podignutog čela i gleda me pravo u oči.

Ručak.

A jadac?

Realno, sve ovo što pišem je kratkog daha, baš kao i ova klopa na stolu. Reš pilence lenčari bezosećajno na stolu, a oko stola osećaj smirenosti, kao tempirana bomba… sve pulsira.

A jadac?

Onog trenutka kada osoba koja tranžira pile pređe na belo meso I približi se jadcu, pošalješ je, zamoliš da donese čačkalice, so il’ krpu, samo da dobiješ na vremenu i onda si car.

Najzad.

Kakvo zavrtanje rukava i brisanje oznojenog čela, gubiš odmah onaj reš krompirić koji merkaš dok nameštaš stolicu.

Vreme leti.

Dosta je letela krv, sad vreme leti.

Ukoliko si pozicioniran blizu dece, sva pažnja ti je na brzinskom punjenju njihovih tanjira, ali barabe male se nećkaju, kao da će tri reprize istog ručka da budu. Naviklo to na reprize… e pa neće, nije bre ovo RTS.

Te faze ishrane.

I prazne fraze.

I floskule taze.

Nudiš velikodušno batak. Oždrali bi ga očima u tvojoj ruci, a ne smeju da uzmu jer znaju za jadac.

Jedeš jer ne znaš.

Da kažeš “prijatno” nemaš vremena, a nisi ni lud. To kaže najhrabriji koji je već sipao u tanjir.

Jedeš pod prisilom.

Jedeš kobajagi.

Slušaš Bajagu…

I to je kobajagi.

Izgleda kao sprdnja, ali ponekad valja opljunuti meso protiv uroka, da umesto tebe to parče ne pojede neko drugi, ali se na to pljuvanje više niko ne prima. I grozota je posustala pred piletom.

Jedeš po dijeti.

Jedeš ostatke.

Jedeš da se ne baci.

Tamo gde se mas’ uhvati, reš zalepi, koskice zbroje, lebac mora da se umoči i velika se borba vodi.

Jedeš ako ostane.

Jedeš… ako još imaš zuba.

Jedeš jer nemaš priliku da d zameniš slovom b.

Jedeš jer stomak ne možeš da prebaciš na drugu stranu.

Jedeš ako možeš, dok deca vrište.

Mama.

Mama.

Mama.

Zašto nisi pustila pile da poraste, da postane kokoš? Bilo bi više mesa.

I tako, igre bez granica svaki dan za stolom od čistog astala.

Sledeće

KUTIJE

Tue Jul 17 , 2018
Pileća posla Autori: Sonja Stanković Toškić i Zoran Plećević Dvoumice i nedoumice su mi se motale po glavi. Pičkarala sam ih koliko sam mogla i koliko sam imala vremena, ali one su ostale tu, gde su bile i nisu htele da mrdnu??? Tko je usmrtio pile u ranu zoru, takoreći […]

Preporučujemo...