Odlomak iz romana ,,Otpadnici, slučaj prvi” (3)

Odlomak iz romana ,,Otpadnici, slučaj prvi" (3)

Autor: Aleksandra Mijović - Anja

Cyber Attack Ransomware Computer Virus WannaCry 805636(...)

Utorak, 22. novembar, ispred Stevanove kancelarije, 09:14

Uroš stoji oslonjen na zid i čeka. Andrej dolazi i staje pored njega.

„Reče Peđa da si ovde.”

Jedan kolega prolazi pored njih kezeći se Urošu.

„Gde si, Uki kereći glasu!”

„Celo jutro me prozivaju. Ovaj je jedno deseti.”

Uroš zavrte glavom. Andrej pogledom ne ispušta kolegu sve dok ovaj ne zađe iza ćoška.

„Jel’ zvao načelnik na razgovor?” – upita Andrej pošto se uverio da je šaljivdžija otišao.

„Aha. Imam puno toga da ga pitam. Ti ne moraš. Vrati se u odeljenje ako hoćeš.”

Kraj njih prolazi Žarko.

„Staniću, požuri! Poso zove! Eno jedne mačke na drvetu, ne ume da siđe...”

Andrej uhvati Žarka za rame, gurnu ga uza zid i unosi mu se u lice.

„A šta si ti uradio ovih dana a da je vredno pomena?!”

Uroš ga potapša po ramenu. Žarko i Andrej jedan drugog prostreliše pogledima.

„Momci, mene čekate?” – upita Stevan otključavajući kancelariju. Blene u njih i ne shvata da je situacija napeta.

Andrej sklanja ruku sa pobesnelog Žarka. Uroš uđe za Stevanom u kancelariju pa zastade da pričeka Andreja.

Utorak, 22. novembar, Stevanova kancelarija, 09:25

„Tražio si me, šefe?” – poče Uroš.

„Nego šta nego sam te tražio!” – uzviknu Stevan.

U kancelariju utrčava Aca.

„Ja ne znam, Staniću... Ko da si juče posto inspektor! Pa priveli ste čoveka u papučama, pobogu! I dete ste uhapsili! I to sve bez naloga! Imate li vas dvojica bar malo mozga?!”

„To dete je ozbiljno poremećeno. Jesi li video slike?” – strpljivo reče Uroš.

„Gde su ti nalozi?! Kako to privodiš?”

„Postoji odredba zakona za trenutno privođenje ako inspektor proceni.”

„Ma nemoj ti meni da držiš predavanje o zakonu, Staniću! Znam ga ja vrlo dobro. Zaboravio si se. Nisi više u narkoticima!” – prekida ga Stevan urlajući – „Bez obzira! Em nisi uzeo naloge, em si priveo dete! Ne može tako! Morate to drukčije. I od svih prijava, vas dvojica izabrali da branite kereća prava! Pa stvarno... Da se nije desilo, mislio bih da je dobar vic.”

Uroš se uspravi na stolici i prodorno se zagleda u svog šefa.

„Jel’ u zakonu piše da je zabranjeno mučiti i ubijati životinje?! Da si video materijal, shvatio bi koliko je situacija ozbiljna! Da bar neko otvara poštu, mali bi ranije stigao na posmatranje gde mu je i mesto dok se ne izleči.”

„Vidi ti to! Jesi li u međuvremenu postao doktor psiholog? Šta je sa ostalim prijavama?”

„Radi se. Kad smo kod toga, jel’ istina da Popović i ja pokrivamo ceo Beograd? Kako si planirao to? Znaš li koliko je prijava?! Ako ih nema hiljadu! Kako si planirao da samo nas dvojica to radimo?! Treba mi još ljudi. Treba mi sekretarica. Treba mi najmanje jedan službeni auto.”

„O! Polako. Kud si navro! Odakle mi... ”

„Evropski komitet za jugoistočnu Evropu ti je odobrio veliku svotu novca za moje odeljenje. Video sam sve fakture.”

Uroš udari pesnicom o Stevanov sto. Stevan pogleda Acu, a ovaj se samo nasmeši.

Uroš nastavi: „Od tih milijardu prijava devedeset posto su pretnje na društvenim mrežama. Jel’ treba da hvatamo svaku budalu koja ne pazi šta piše na internetu?”

„Znam da misliš da je ovo ispod tvog nivoa i slažem se. Slažem se da si ti maher za ozbiljne stvari. Ali pretiti ljudima je zabranjeno zakonom i za to postoje kazne. A budžetu fali para. Jel’ tako?! Prijave su podnete. Vaš posao je da dovedete krivce pred sudiju” – umeša se Aca.

„I da razdvajamo dokone svađalački nastrojene babe!”

„I to! I to ćete raditi dok ne iskrsne neki ozbiljniji slučaj! A realno, trebalo bi da budemo srećni da nema takvih slučajeva. Zar ne?”

Uroš zavrte glavom. Pogleda u Andreja čiji izraz lica kaže „šta da se radi”.

„Okej. Još ljudi, auto i sekretarica. Odeljenje izgleda kao magacin. To da se sredi. Hoću radnu sobu odvojenu od programera. Hoću sobu za saslušavanje. I kuhinju, naravno.”

„Da nećeš i đakuzi?!” – upita Stevan.

„Jesi li ti bio dole i video na šta ono liči?!” – zagrme Uroš.

Stevan je taman hteo da zausti nešto, a Aca ga prekide: „U pravu je Stanić. Sredićemo to.”

Stevan uvređeno pogleda Acu, ali čim primeti njegov odlučan izraz, popusti: „Dobro. Sad ću to da organizujem. Još nešto?”

„Treba nam teretana i trebaju nam tuševi” – ubaci se Andrej.

Stevan zapanjeno gleda Andreja, onda Acu, a on potvrdno klimnu glavom.

„Uf! Dobro. Napravićemo. Možete li vas dvojica zasad da radite kod malog, kako se beše zove, dok se ovo ne reši?”

Uroš se potapša po kolenima i ustade.

„Naravno. Ako nema još nešto, ja bih da se bacimo na posao.”

„Nema. Brišite!”

Uroš i Andrej odlaze. Aca pođe za njima pa zastade i okrenu se ka Stevanu.

„Šta si ono rekao? Posle sačekuše, Stanić je ostao retardiran? C, c, c.”

Utorak, 22. novembar, kafić Vrt, 11:34

Uroš i Andrej sede u jednom od separea. Uroš zadovoljno miriše dim koji se izvija iz velike šolje turske kafe pred njim. Andrej pijucka espreso. Uroš pogleda u njega i grize se za unutrašnjost usne. Potom se promeškolji na stolici i blago zakašlja.

„Slušaj! Uh, ne znam kako da te ovo pitam a da me ne shvatiš pogrešno” – ispali Uroš.

Andrej spusti šoljicu koju je tek prineo ustima i nalakti se na sto. Izgleda da je Urošu sve teže da progovori.

„Pitaj” – mirno reče Andrej.

„Priča se...”

Andrej izvija glavu u stranu. U tom trenutku je delovao zastrašujuće.

„Šta se priča?”

„Čuj, ja obično verujem svom prvom utisku, a on mi je rekao da si čovek na mestu. Tako da... Opusti se... Samo kopka me, a kruže raznorazne priče...”

Andrej se naslanja na zid separea, širi nozdrve i steže vilicu. Razočaran je.

„Znam da se poznajemo tek dva dana i možda je još rano, ali ja volim da budem načisto. Naročito sa kolegom na koga treba da se oslonim kad je čupavo” – reče Uroš.

Zavlada muk. Andrej je namršten i gleda u pod. Uroš se unervozio. Možda ga je ipak pogrešno procenio. A odavao je utisak da su na istoj talasnoj dužini.

„Sad sam dobro. Nije mi bilo dobro i bio sam na lečenju. Ali sad sam dobro. Ovaj premeštaj je došao u naopako vreme jer me život jebe trenutno. Nadrkan sam i to se odražava na posao. Svestan sam...”

„Što? Šta se dešava?” – upita Uroš a onda glasno izdahnu s olakšanjem. U trenutku mu se učinilo da će se ovaj razgovor loše završiti.

Andrejevo lice se smrači.

„Žena me je ostavila i traži razvod. Bez reči. Bez objašnjenja.”

„Uh jebote! Strašno.”

„Išao sam danas. Banuo sam joj na posao. Samo sam hteo da porazgovaramo, ali se drugačije završilo. Napravio sam sranje.”

„Okej. Ipak nisam pogrešio u proceni”, pomisli Uroš i uze gutljaj kafe. ,Au! Šta sad da kažem?! Pritisnuo sam ga da se otvori, a sad kad jeste – ja ostao bez teksta.“ Uroš gleda u sto dok ga Andrej fiksira pogledom.

„Eto... A sad ti meni reci zašto te cela stanica mrzi?” – reče Andrej.

Uroš diže pogled. Gledaju se u oči.

„Okej. Pošteno. Prijavio sam kolegu. I to ne bilo koga nego svog mentora koji me je naučio svemu što znam. Bio je prljav do koštane srži i ja sam ga predao na tanjiru.”

„Jebeno.”

„Vrlo.”

„Da znaš, isto bih uradio.”

„Okej. Drago mi je da smo to raščistili” – kroz osmeh reče Uroš.

Andrej mu uzvrati osmehom

„Takođe.”

Sreda, 23. novembar, sajber odeljenje, 08:37

Uroš i Andrej su raširili „slučajeve” po radnom stolu i počeli da se dogovaraju. Nogu pred nogu, vukući se, ulazi Peđa. Podočnjaci su mu izrazito tamni. Seda na Uroševo mesto i zabludelo gleda ispred sebe.

„Kamo – Dobro jutro, kolege?” – upita Uroš.

„Nisam oka sklopio celu noć” – odgovori Peđa.

„Pa?”

„Našao sam nešto.”

Uroš i Andrej čekaju dok Peđa ćuti. Sekunde prolaze.

„Šta si našao, aman?!” – nestrpljivo će Uroš.

Peđa je polako ustao, prešao za svoj računar i uključio ga pošto je proverio kablove na laptopu odmah pored tastature. Svi čekaju da se sistem podigne. Peđa pokazuje kažiprstom laptop.

„Ovo je računar Borka Aranđelovića.”

Uroš i Andrej dolaze i staju iza Peđe gledajući u ekran.

„Neko je zaista hakovao Borkov računar. Ubacio mu je virus koji je napravio karambol. Proverio sam džimejl i skapirao da je Borko sam izbrisao sve što može da ga kompromituje. Ali zajebo se! Peđu niko ne može da isfolira.”

Uroš i Andrej se zgledaju. Uroš zakoluta očima.

„Ali, il’ je čovek glup il’ se toliko opustio, šta li, ali nije ispraznio treš. Znači, povratio sam mejlove i evo ih ovde.”

Peđa klikće mišem fajl na ekranu. Otvara se lista od nekoliko stotina pisama.

„Sve su poruke pisane u šiframa samo njima jasnim. Aj Pi adrese su bile skrivene jer su izgleda koristili neki dobar vi pi en kao proksi. Znate šta je to, naravno.”

„Nemam blagog pojma, al’ zaobiđi me. Pokušaj da ne pričaš kineski” – reče Uroš razdraženo.

Andrej se nasmeja. Uroš je izgubio strpljenje i mašući rukom davao znak Peđi da nastavi.

„Dobro. Ovako. Ova družina je profi. Odlično skriva Aj Pi adrese, ali nisu računali da će da natrče na mene. Znači, pre skoro tri godine sam napravio malu pajton skriptu, koja i dalje odlično šljaka, i probio sam enkripciju. Borko je s njima razmenjivao hijeroglife poslednje dve godine. Prateći Aj Pi adrese, pisma su odlazila u Sloveniju, Makedoniju, Hrvatsku i svuda po Srbiji. A onda sam naleteo na atačment uz jedno od pisama.”

Peđa kliknu na fajl dva puta. Gledaju u ekran. Uroš glasno uzdahnu, a Andrej razgrogači oči. Slike su se menjale, a sa njima i izrazi njihovih lica – od neprijatne iznenađenosti do užasne mučnine. Peđa se trudio da ne gleda u ekran.

„I to nije sve! Juče je nađeno telo devojčice u naselju Železnik” – nastavi Peđa.

„Znam. Sreo sam jutros Acu. Čudovište se iživljavalo nad detetom danima” – prekinu ga Uroš.

„Video si sliku devojčice?” – upita Peđa.

Uroš klimnu glavom.

Peđa prstom na ekranu pokaza fotografiju devojčice od desetak godina u kavezu za pse, s lancem oko vrata. Urošu se razjapiše usta kao da mu je donja vilica od metala koji vuče ogroman magnet.

(...)

Sledeće

Pukovnik ili pokojnik

Fri May 11 , 2018
Odlomak iz romana ,,Otpadnici, slučaj prvi" (3) Autor: Aleksandra Mijović - Anja (...) Utorak, 22. novembar, ispred Stevanove kancelarije, 09:14 Uroš stoji oslonjen na zid i čeka. Andrej dolazi i staje pored njega. „Reče Peđa da si ovde.” Jedan kolega prolazi pored njih kezeći se Urošu. „Gde si, Uki kereći […]

Preporučujemo...