Liberalni konzervativac
Autor: Ivana Gajić
Jedna od velikih dilema roditeljovanja je, barem meni bila, u kojoj meri ih pustiti da budu ,,svoji" a koliko i u kojoj meri ih vajati prema svojim nadzorima, stavovima i ukusima. Pronalaženje pravog balansa je prava akrobatska veština; hodanje po žici iznad dubokog ponora propasti; kroćenje zveri koja preti da vas proguta; gutanje vatre koja za rezultat može da ima moć jednog zmaja ili samospaljivanje.
Oduvek sam za sebe verovala da sam istinski liberal po svim životnim pitanjima, od onih ličnih do onih društveno-političkih, međutim izgleda da sam se prevarila u proceni. Naime, danas mi je tokom jednog sasvim običnog razgovora na temu naslednog i stečenog karaktera, ćerka rekla kako sam ja jedan izbalansirani miks između totalnog liberalizma mog oca i izraženog konzervativizma moje majke. Nakon inicijalnog šoka da bilo koja vrsta konzervativizma može da bude dovedena u vezu sa mojom nadasve liberalnom personom, usledilo je i objašnjenje. Moja ćerka tvrdi da sam izuzetno netolerantna, pa samim tim i konzervativna, po pitanju kulturoloških vrednosti i da imam nadmen stav, koji je tipičan za konzervativne ljude, u odnosu na sve što ima veze sa estradom, novokomponovanom muzikom, šund literaturom, televizijom, modom, itd. Prethodno smo razgovarale o jednoj devojčici koja peva na ,,Pinkovim Zvezdicama" koju igrom slučaja moje ćerke poznaju, a koja je imala nekakve disciplinske probleme u školi, pa sam ja prokomentarisala da je sigurno u pitanju loše roditeljstvo. Na pitanje moje dece zašto to mislim kad ne znam ništa o tim ljudima, moj odgovor je bio da činjenica da su je strpali u ,,Pinkove Zvezdice" govori sama za sebe. Posle stotinu ,,možda" i ,,verovatno" i ,,ne znaš" i ,,mislim" i ,,pretpostavljam" i ,,ali" shvatila sam da su možda u pravu. Možda ne postoji drugi način da se uspe u ovoj zemllji; verovatno su tu odluku doneli iz najboljih namera; ne znam ništa o njihovom ličnom odnosu i vaspitanju; mislim da su loši roditelji jer ih posmatram iz sopstvene perspektive i sopstvene mere dobrog i lošeg; pretpostavljam da im nedostaje moralni kompas i/ili pamet. Ali... ali... ali mi živimo u zemlji u kojoj nam ništa nije preostalo osim ličnog moralnog kompasa u borbi protiv totalne devastacije kulture i moralnih i svih drugih vrednosti. Živimo u vremenu apsurda u kome je nemoral novi moral, nekultura nova kultura, šund nova umetnost, neznanje novo znanje. Živimo u zemlji u kojoj samo ,,kao ruža sa dva smešna trna... ili snom" možeš da se boriš protiv pomagača kulturnog genocida poput Željka Mitrovića i kompanije; protiv ljudi koji zaglupljuju čitave generacije birača koji potom glasaju za bilmeze bez diploma , ili još gore - sa kupljenim diplomama, za ministre koji pevaju a muftije ih čašćavaju, za nemušte, nevešte, nepismene, proste i primitivne.
I možda deca nemaju izbor nego da se priklone, jer žive tu gde žive. Verovatno je to samo sredstvo koje je opravdano ciljem. Ne znam šta bih radila da mi životne prilike ne omogućavaju da svoju decu formiram u drugačijim uslovima. Mislim da bih ipak sve radila opet isto ovako kako sam radila (zabrana gledanja Pinka i drugih šund televizija. Zabrana slušanja folk muzike. Zabrana oblačenja po estradnoj modi.) Pretpostavljam da to znači da sam konzervativna. Ali bolje konzervativna, pristaću čak i na tu karaktern crtu, nego svesni učesnik u uništenju svih vrednosti koje jedno društvo treba da ima kako bi se nazvalo civilizovanim; pa makar stajala sama u tome kao budala koja ne zna da se uklopi i time demonstrira odsustvo socijalne inteligencije. Ipak, šta će da ostane za nama? Šta ostavljamo svojoj deci i u kakvom stanju ostavljamo svoju decu? Zar to nije važnije od svega? I u kom trenutku je ,,snalaženje" postalo sinonim za društvenu pamet? Zar nije jedna od glavnih odlika inteligentnog razmišljanja sposobnost da se sagleda budućnost i u toj budućnosti posledice onoga što radimo danas? Zar nije razumevanje vremena, i uzročno posledičnih odnosa u istom, ono što nas razdvaja od drugih životinja?
Možda sam čak pomalo i ponosna na svoj novostečeni konzervativizam, koga nisam bila ni svesna do pre par sati, jer je on u potpunoj suprotnosti lažnom konzervativizmu klerikalno-fašisoidnog tipa koji je protiv abortusa, protiv gej brakova, protiv feminizma, protiv redefinisane porodice, ali mu ne smetaju silikonske sise, zavijanje zurli i nepismena klika koja nas vodi u propast. U našoj zemlji, ovakvoj kakva je postala, nabusiti konzervativizam koji kaže ne šundu i bezumlju je preko potrebna osobina. Ne! Neću da se opustim i da se priklonim vašim manirima i ne, neću da vas prihvatim jer ,,svako ima pravo da bude onakav kakav hoće, da radi šta hoće i da se ponaša kako hoće". Budite pevaljke u svoja četiri zida. Kupujte diplome u svoja četiri zida. Gradite fontane u svoja četiri zida. Slušajte Kebu u svoja četiri zida. Pričajte gluposti u svoja ćetiri zida. Ne, nemate pravo da kočite napredak svojim zaostalim pogledima na svet, na ženu, na kulturu, na brak, na seks, na imunizaciju, na obrazovanje. I ne, Zemlja nije ravna, ravni su vaši pogledi na život - dvodimenzionalni i plitki i makar me smatrali za najnetolerantnije biće koje hoda ovom oblom planetom - cenzurisala sam vas u svom mozgu: do njega ne dopirete. I svako ko vaspitava svoju decu preko Pinka je za mene loš roditelj.
