ČETIRI SUZE MANOJLA VIĆENTIJEVIĆA (deo šesti)

ČETIRI SUZE MANOJLA VIĆENTIJEVIĆA (deo šesti)

Autor: Jeftimije Jefta

Staro rajacko groblje mestani Rajca izmestili su u planinu, kraj poznatih Rajackih pivnica.

Bogomir mi odvažniji, priđe onom sa spiskovima i reče da je on najstariji sin Manojla opančara i da je javljeno da je još jedan Manojlov sin ovde, da je ranjen... Tako reče. A onaj mu samo pokaza rukom ka šatoru i reče da tamo ide. Ja za njim. Uđosmo pod onaj šator, leže njih desetinu tamo i sa njima jedna bolničarka... Poji jednoga, pridigla mu glavu jednom rukom a drugom drži lonče sa vodom. Nije moje dete... Pa pogledam u drugoga, pa u trećega, pa se okrenem na dalje... Ne mogu nikoga da prepoznam ovde, a ovo sve naši iz sela. Bogomir stade do jednoga pa me pozva rukom da dođem. Ja priš'o... (Polaze Manojlu suze) ,,Tajo, ovo je naš Velimir, naš Velja" - reče Jovan. A njega nema nigde. One jagodice iskočile, vilica mu se prepoznaje kroz kožu, oči u duplje upale. Gleda nas i ćuti. ,,Sine, ja i tvoj bata Bogomir smo, poznaješ li nas?" - pitam. Samo je klimnuo glavom. Podiže ga Bogomir kao dete što se podiže, pa ga nosimo kući, nosimo onoj ruševini od kuće koju smo počeli po malo da podižemo i da činimo valjanom za život. A Velimiru mom, mojoj rani na srcu se glava se klimata levo i desno u stranu, onako kako Bogomir korača. A ja idem za njima. Idem i teško mi. Ne znam o čemu da mislim.

Niti imamo šta da mu damo da jede, niti to jada što skupismo od 'rane on 'oće. Šta god proguta, povrati. Ne govori, šapuće. Kada zaspi, čuje se kako mu škripi u grudima. Reče nam kako ga ispred Kumanova sačekala bugarska granata... On  i jedan iz Debrca ostaše živi, ostali izgiboše. Izvadili mu dosta gelera, ali, neki ostali. Ne smeju lekari da diraju, kažu da može još gore da ispadne. A vadili mu na živo... Onesvesti se, pa kad dođe sebi, opet takvi bolovi da se ne da izdržati, pa ponovo u nesvest. Mnogo se napatio, mnogo baš! Da sam mogao makar malo njegovog bola da ja otrpim.

A on jadan nije mogao ništa sam, ni da jede, ni da pije, ni ,,pozadi kuće" da ide, nego sve poda se činio one stvari, pa ga ja i Bogomir prali. I sve mu lošije. Jedno jutro vruć, pa vruć, pa vruć toliko da mu ruku nisi mogao na čelu držati. Mi ga umivamo a on se trese od studeni, kada ga ne umivamo, njemu opet vruće. Ne znamo više šta da radimo, dete mi opasno boluje a ja nemoćan. Pa mi pade baba Anđelka  na pamet da je zovem da baca ugljevlje i da ,,odbraja", ali mi rekoše da su i nju Ugari zaklali odmah na početku. Nemam sada koga da zovem. U Šapcu su neki ruski lekari, kako sam čuo, ali, kako da odem do tamo, kako da se vratim, ni jedan lekar neće peške da dolazi čak do ovde. A ja nemam konje, nemam kola... I kako dete da ostavim samo ceo dan.

I gledam ga... Gleda i on mene pa mi nešto šapuće. A ja se sagnem kako bih ga bolje čuo. A on mi kaže: ,,Tajo, šta da kažem našoj majci kada je budem video?" - jedva me pita, nema snage ni par reči da preturi preko usana. A meni teško, toliko teško da ne mogu izdržati. Pita me Bogomir šta mi Velimir kazao. Ja mu rek'o... A on izašao na basamke, stavio ruke preko kolena, sagnuo glavu i počeo da plače. Ne umem da se vladam, ne umem bol da trpim pa počeh i ja da plačem, 'oću da vrištim... Pa mi kroz glavu prolaze misli razne... Pa se setim kada se rodio, pa kako prvi put na noge stao i potrčao, pa prvo majku zvao pa mene... Nije znao mama da kaže izjedared, nego ma-ma... Pa njegov smeh... Pa se setim kada je bio nemiran a ja uzmem šibu... E, tu je 'telo srce da mi se iskida na sitne parčiće što sam ga tuk'o... A sada gledam dete kako mi vene.

Sav mokar, te ga ja i Bogomir ponovo okupasmo, bude mu tako lakše... Sada nema snage ni ruku da podigne. Sve teže diše. Bože, daj zameni mene i njega, pa ako treba da se umire, da idem ja a ne on... Bogomir doneo neki prašak, ko zna ko mu dao... Kaže da je protiv vatre kada zadesi čoveka. Mi to razmutili, dali mu da popije a on povratio.

Sutradan ćuti, ništa ne progovara. Pipnem mu čelo, 'ladno, nema vatru, pa pomislim da je to od onog praška što mu dadosmo, možda nije sve povratio. Možda je lečka progunuo pa mu je sada od toga bolje? ,,Jesi li gladan?"- pitamo ga. Pomera usta kao da kaže da nije. Neće ni vodu da pije... Vidimo da mu prija da ga ne diramo... Neka ga neka se odmori. Bogomir otišao kod Koviljke po malo kozjeg mleka ako ima pa da mu damo a ja sedim pored njega i održavam po malo vatru. Evo, zima samo što nije. A mora da bude toplo, često ga peremo pa da nam se još ne na'ladi pa kud' ćemo onda.

I donese Bogomir u jednom lončiću mleka, stavili da se ugreje i da mu on da... Tako 'oće. Meni milo što je za brata brižan. I kada se ugrejalo on mu prišao i... ,,Tajoooooooo!!!" - vrisnuo moj prvenac. Vrisnuo i ja, umreo nam Velimir, naš Velja, naš Veljica. Čule neke komšije pa narod počeo da se okuplja. Ja ne znam kud' ću sa sobom... U onom jadu reknem da ću da se ubijem, da meni nema života. Da je gotovo više... ,,A ja da ostanem sam Tajo, je li? I sam da dočekam Vuka da nam se vrati, pa šta da mu kažem tada?" - pita me Bogomir. Zujalo mi u ušima, srce jako udaralo, kolena mi klecala... Da se srušim, snage nisam imao. Iskopasmo raku odmah do Negolsave... Kopali Sajko i Sinan, Musini i Amzini sinovi. I umesto da mi sviraju na svadbi, raku za dete mi spremaju. Kada god pijuk udari u zemlju, mene udari u oko, kada čujem ašov, srce mi se stegne. I sa’ranismo ga kako dolikuje i kakav je red. Nisam imao ni voštanice, ni vina crnoga... ,,Ne beri brigu, poneo sam ja" - reče mi pop Bogoje, nasledio beše parohiju od mojega tasta.

Sedimo kući i ćutimo tog dana. Kad predveče eto Milije kod nas, sav zadihan... ,,Bogomire, mene kod tebe poslali, rekoše da samo ti možeš da rešiš ovu stvar"- reče u jednome dahu. Ja ne znam o čemu se radi, pa ga pitam šta je, kud' gori?! A on će sada meni da objasni, do pre nekog trena  me nije primećivao... ,,Manojlo, naišli na sedam-osam Austrougara i ne mogu da ih svladaju nikako, evo od jutros. Pa me poslaše da brzo dođem, rekoše da samo tvoj Bogomir može sa njima na kraj da iziđe... Takvog junaka kao što je tvoj sin, naše selo odavno nije imalo." Pa još reče kako je među njima neki Oto koji je mnogo zla naneo po našem kraju... Šta je taj ljudi naklao i žena obesčastio, ne mo'š se nabrojati. Skoči moj sin i reče: ,,Sada ću ja da im se najebem majke... Ima da osvetim i moga brata i tvoju ruku Manojlo!" I prvi put me nazva po imenu, kao da hoće da mi stavi do znanja da je on sada svoj čovek i da ja ne smem da mu se mešam u ono što on odluči. I ode sa Milijom.

A bolje da nije...

Nastaviće se...

Sledeće

Četiri suze Manojla Vićentijevića (deo poslednji)

Thu May 3 , 2018
ČETIRI SUZE MANOJLA VIĆENTIJEVIĆA (deo šesti) Autor: Jeftimije Jefta Bogomir mi odvažniji, priđe onom sa spiskovima i reče da je on najstariji sin Manojla opančara i da je javljeno da je još jedan Manojlov sin ovde, da je ranjen... Tako reče. A onaj mu samo pokaza rukom ka šatoru i […]

Preporučujemo...