STOLAR I SIN

STOLAR I SIN

Autor: Vladimir Jovanović

Carpentry ConstructionStolarija uopšte nije naivna stvar! Ne bi valjda slučajno čiča Josif, da ONAJ Josif iz Nazareta, bio to što je bio, već bi čovek radio kao vodoinstalater, kopirajter ili komunalni policajac.

Ima neke mistične, božje primisli u tome što je izabrao, ili još bolje, što je njega izabrao ovaj plemeniti, umetnički zanat posvećenih, i što mu je dao mogućnost da pronikne u suštinu nastanka, u trajanje i večnost, napunivši svojom višeznačnom mudrošću korice bukvara, kojim će vaspitavati svog bledunjavog posinka, naučivši ga, jednom za svagda, da je drvo i mač i hleb i krst  i olovka,  mrtvački sanduk i kolevka, nevidljiva karika između ljudi i prirode, viseći most između tela i anime i vijugavo stepenište od zemlje do beskraja. Iako niko to ne može da posvedoči, ali ni da porekne, više sam nego siguran da je klinac sve ispravno skapirao i da je bez obzira na činjenicu da je najveću slavu dostigao kasnije, potpuno jedinstvenim metodom lajf-koučinga, svoje najblistavije godine proveo praveći ortacima, plakare, barske stolice, ugaone garniture, ulazna vrata, rekete za stoni tenis ili već nešto slično što je bilo na ceni tih dana u širem pojasu Gaze.

Drvo je, zaista bilo druga po važnosti, ljubav, razbarušenog profesora Marka Bubala.

Ona prva, matematika, nije mu baš mnogo uzvraćala i u svakom slučaju nije ni najmanje bila ljubomorna na njega. A, gde nema ljubomore... znate već kako se kaže.

Kao da se hladila, malo po malo, razmišljajući da je, verovatno, zaćorivši se kao šiparica u budućeg, naočitog profesora, propustila, što bi nadmeno prigovarala njena zla maćeha -Filozofija, mnogo boljih prilika. Činilo mu se u trenutcima očaja da mu se ruga, šaljući mu iznova nerešene  razlomke,  jednačine, funkcije i nezavršene konstrukcije, koje su se prostački kliberile iz raskupusanih, negativno ocenjenih, školskih vežbanki, njihovih bahatih, malih vlasnika, poručujući mu da je sve ovo besmisleno, nepotrebno, da i „bez muke ima nauke“,  ako na vreme otkriješ koju božju zapovest bi trebalo preskočiti. Zato je i voleo drvo. Ljubav, per se, bez mnogo suvišnih pitanja, prekora, pridika, sumnjičenja, preturanja džepova, čitanja mejlova i poruka „na kvarno“, forenzičkih ispitivanja karmina na košulji, optuživanja i potpuno precenjene i nepotrebne, divlje, neobuzdane strasti. Kao u onom, starinskom, dogovorenom braku, u kojem se mladenci uopšte ne poznaju na početku, ali im to ni najmanje ne smeta da izrode buljuk dečice i proslave zlatnu svadbu, bez i jedne grube reči, misli ili dela. Možda nema eksplozivnih emocija, ali nema ni razvoda. Drvo, ili da budem još precizniji, pločasti materijali, naterali su ga i da sklopi ugovor s đavolom, u liku Milije Nedovića, predsednika kućnog saveta, penzionisanog, nekadašnjeg zamenika glavnog urednika „crne hronike“, beogradskog tabloida „Škljoc“, sadašnjeg beskompromisnog ombudsmana poniženih & uvređenih građana, i borca pritiv svih vidova komunalne tiranije, koji bi i na najmanji nagoveštaj pada napona gradske mreže, deseto-minutni, nenajavljeni nestanak vode ili, ne daj bože, neočišćeni sneg sa ulica drugog prioriteta, alarmirao sve relevantne štabove za vanredne situacije, dovodeći kamere gradskih televizija i organizujući performanse slikanja potresnih ljudskih ispovesti, gde bi se obavezno našla i neka samohrana majka jedanaestoro dece koja ne može da se probije do vrtića, bakica kojoj šmercuje džepni uređaj za dijalizu „Bubreško“ i nekoliko najmlađih pripadnika romske populacije, iz obližnjeg, kartonskog naselja „Mali Hilton“, koji iako ne stanuju u dotičnoj zgradi, fenomenalno se uklapaju u celu sliku, dok iz ofa plaču i mašu gledaocima, moleći nadležne da nađu rešenje za ovaj veseli soliter u kome su svi, bez obzira na boju kože i imovinsku kartu, jedna velika, srećna porodica.

Bubalo je za svoju radionicu dobio na korišćenje dobar deo podrumskog, atomskog skloništa, obavezavši se da će organizovati održavanje zgrade, obavljati sitnije popravke i biti sekretar Skupštine stanara, ali i davati povremeno časove matematike, svim predsednikovim nestašnim unucima. Naravno, ova poslednja stavka je bila na dobrovoljnoj bazi i nije se našla u pisanoj verziji ovog sporazuma.

Najbolji stolar među matematičarima ili najbolji matematičar među stolarima otrese piljevinu s rukava i kradomice pogleda sina. Ličili su kao dve polovine Big Meka. Isto okruglasto lice, jake vilice, retke, čekinjaste dlačice na bradi i kratki, ali spretni prsti, koji su kao i njegovi, svaku sliku, viziju i nameru pretvarali bez po muke u božje delo.

„Valjda neće, da oćelavi“, razneži se, primetivši da mu se kosa uprkos čitavoj tubi gela za oblikovanje frizure, opasno proređuje na temenu. Nedostajao mu je ovaj razmaženi dripac, bez obzira što ume da se naruga tuđim slabostima ili ovako, kao danas, da ga ujede za srce i ne zaustavi krvarenje. To, svakako nije njegova osobina, razmišlja. Marijina je. Ona gazi preko leševa i nema te sile koja može da je zaustavi, kada nešto zaintači. On je drugačiji. Razložan, tolerantan, možda ponekad naprasit i plahovit, ali nikad vođen zlom namerom. Ali se povlači. Povodljiv je, i previše razmišlja o svojim postupcima. Te, da li je prenaglio? Te, kako li će shvatiti?  Te, da se nije možda uvredila? Da li je svesna da on zna, da ona predpostavlja da je načuo pravu istinu, ali neće prvi da progovori, ili da upita, jer ako je insinuacija,  ispašće da spletkari a ovako je bezbedan, barem dok se ona ne izrekne?  I, sve tako, na note, britanski, kao kiša oko Kragujevca, to jest Mančestera, ili kao Hju Grant, koji izjavljuje ljubav, koristeći hiljadu fraza i besmislenih reči-samo ne one tri, koje su svima jasne i koje jedino znače samo to, i ništa drugo. Sada mu je tu ispred očiju sinčina, remek-delo na deponiji promašenih, životnih projekata, srce njegovog srca i misao njegovih misli. Iz prikrajka posmatra kako vešto prevlači glačalo preko zagrejane kant trake, skidajući višak otopljene lepiljive mase minijaturnim sekačem, ručne proizvodnje; i šmirgla sastav, tako da izgleda kao da se kutija od univera rodila sa ovom plastificiranom zaštitom. On ga je naučio svemu. I da bude dobar čovek, i da rukuje cirkularom,  ubodnom testerom, stubnom bušilicom, šlajfericom, abrihterom i keksericom. 

Kao Josif, svog malog. Da, ali Josif je uspeo da sačuva brak  i izvede klinca na put.

On, na primer nije!

A, takođe je priučeni stolar... i ima vizije... i žene im se zovu isto... takoreći.

Moraće više da se trudi. Možda ipak nije još sve izgubljeno.

„Ćale, brate, znači ko još stavlja običnu kant traku, i to peglom? Što im nisi rek'o da se otvore za ABS? mnogo je kulturnije“, upita Nenad, osetivši toplinu očevog pogleda na potiljku.

„Neće da daju za skuplju varijantu, pa to ti je! Ne možeš da veruješ! Što imaju više kinte, veće su štekare! Zamalo da me obrlate, da im prepravljam staru kuhinju, jer kao, ovi novi materijali im ne ulivaju ni malo poverenja. Kažu, nije bilo skuplje, u „Jugodrvu“, od te njihove, svojevremeno! Doduše, tamo negde, osamdeset četvrte ili pete, jebem li ga, ko će svega da se seti?“

Sledeće

ONI DOLAZE

Tue Mar 13 , 2018
STOLAR I SINAutor: Vladimir JovanovićStolarija uopšte nije naivna stvar! Ne bi valjda slučajno čiča Josif, da ONAJ Josif iz Nazareta, bio to što je bio, već bi čovek radio kao vodoinstalater, kopirajter ili komunalni policajac.Ima neke mistične, božje primisli u tome što je izabrao, ili još bolje, što je njega […]

Preporučujemo...