Otkaz za dan

OTKAZ ZA DAN

Autor: Jelena Ćuslović

Girl 2Taj dan je bio neobičan, neobičniji od svih dana njemu sličnih. I osvanuo je čudno. Prvo je zaplakala, pa se onda probudila i otvorila oči, levo, zatim i desno. Leva strana tela joj je oduvek bila slabija. I na levo oko je plakala više i češće, još od detinjstva.

Toga jutra se nije obazirala na potrebe ukućana. Zapravo, trudila se što manje da obraća pažnju na sve ono što su i bez nje mogli da završe, a govorila je samo ako je i kada je bilo neophodno. Vid joj se mutio. Čitala je i pisala dugo tokom noći. Setila se pregleda kod defektologa i ubrzo potom ga namerno zaboravila. Morala je to da potisne, da gurne negde u stranu, jer taj dan je bio za potiskivanje skoro svega, a razlikovao se od drugih po mnogo čemu. Pokušavala je da razmišlja o nepravilnostima svoga i njegovog tela koje bi se savršeno uklopile u njihov pravilan odnos. Kada bi ga bilo... Činilo joj se da će pomisao na njega pravilno nepravilnog za nju da joj pomogne, dan da olakša, ali se ona sama od sebe obrisala. Izgleda da je on mogao da postoji samo noću, pravilan ili nepravilan, svejedno. Bio je to muškarac koji se danju, kao i njeno razmišljanje o njemu, brisao, muškarac koji je zorom nestajao... Iako joj je koža bila natopljena njegovim noćnim istinama, u glavi ga njenoj toga jutra nije bilo.

Neka sitna stara rana na domalom prstu desne ruke bez najave je prokrvarila. Navikla je da joj problem pravi noga, leva, ali ne i ruka, naročito ne desna. Razmišljala je kako će se potpisati sad sa tragom. Kako će potpisati prvi otkaz u svom kratkom radnom veku. Znala je da to mora da učini. Ne zato što nije volela svoj posao. Naprotiv, volela ga je i previše. Samo, prestala je da voli sebe u svom poslu i zato je spremila otkaz za taj neobični dan.

A bio je neobičan jer je kasnije saznala da je to bio najkraći dan ikada i da je u tom kratkom danu padala kiša. Ona se ne seća. Ne seća se ni da li je bio ponedeljak ili četvrtak, ne seća se ni kako je prelazila ulice, ni koga je srela usput, ne seća se da li je prethodne večeri uključila mašinu na 40 ili na 60, ne seća se ni da li je popila obe kafe kojima je dan uvek morao da joj započne. Međutim, najneobičnije od svega bilo je to što niko osim njega sa njom nije želeo da razgovara, ni jednu reč da razmeni. Kao da je neko utišao i zaustavio svet dok ona nije potpisala da će jednu njegovu dimenziju da napusti. Samo bi joj se osmehnuli, pa poglede bacali natrag na trotoare. I ma koliko se trudila da ih natera da progovore, ljudi su je, toga dana, neobičnog dana, umesto rečima pozdravljali zagrljajima. Neobično je bilo i to što joj se činilo da svi oni znaju da bi joj jedino zagrljaj prijao, da bi je jedino zagrljaj utešio, iako je hrabro tvrdila da utehu ne želi, a dijalog se trudila da nametne po navici.

Sporo se kreće hodnicima kojima je nekada poskakivala. Hodnicima koje je, ne baš tako davno, nasmejana pretrčavala, često u žurbi i uvek željna da se razlozima svojih osmeha vrati. I evo je, vratila se, ali sve njih da oprlji vatrom novih nadanja, svojim promenama preoblikovana.

Posmatra fotografije najboljih, koje je dočekuju na ulazu, i znajući da je niko ne može videti, tiho dodiruje zidove, nagrađene radove dece izložene u holu. Gde li su oni sada? Ne pita se, već u sebi ćuti, a opet, tužna je zato što je postala takva. Želela je jutros da bude jaka. Dugo su je učili kako. Ona je onaj tip žene kojoj je žao da spava, večito u strahu da će neki deo života da joj se ubajati, neiskorišćen da ostane. Ona je žena koja galami i plače, žena koja mora da kaže. A sad ćuti. Ćuti dok je grle. Ćuti dok i oni ćute. I ćuti sve tako dok ne dođe do njega koji jedini sa njom želi da razgovara. Zatvara vrata za sobom i sve dotadašnje tišine stiskom svoga desnog dlana pojačava.

On, muškarac u malo ozbiljnijim godinama, čekao je nju koju su učili da bude jaka i ozbiljna jer sama ne bi znala kako. Zapravo, najozbiljnije u vezi sa njim bilo je njegovo radno mesto. A kod nje… Kod nje su uvek najozbiljnije bile odluke. I tako, našli su se: on sa svojim ozbiljnim radnim mestom i ona sa svojim ozbiljnim životnim odlukama koje vire sa svih strana jer ih više nema gde pa ih vuče sa sobom gde god da krene – u tom trenutku u jednom potpuno neozbiljnom razgovoru. Razgovor jeste u početku bio neozbiljan, ali takav im je oboma odgovarao: njemu jer se nadao da će ona od ove svoje odluke odustati, njoj jer je odlagala momenat kad će mu reći da ipak neće.

Priča između njih traje i ona u jednom trenutku iznenada shvata da, neplanirano, razgovor postaje sve ozbiljniji kao i on čije su se zenice najednom izmenile. Ona, i dalje neozbiljna, odbija da se uozbilji. Gura svoje odluke dublje u džepove, vidi kuda sve to vodi. Shvata, međutim, da se ne može dugo opirati. Njegova ozbiljnost je dvostruka, a ona je samo jedna i dostiže granicu do koje njena neozbiljnost nikada nije uspela da stigne i postaje nepobediva.

Odustaje i pristaje da ga sasluša. Nemo, ali za promenu, ozbiljno. Gleda mu lice i prste, još ozbiljnije, jer su joj oduvek bile draže poruke koje se rečima ne prenose.

Tu, pred njom, počinju da pupe i velikom brzinom da se rascvetavaju divne reči, reči koje nije ni znala da ih tako ozbiljan muškarac poznaje, da ume da ih izgovori njoj, ne nekoj drugoj. Gleda ga u oči i vidi taj sjaj koji dobro poznaje, sjaj koji on ne sme od sebe da pusti zbog svog ozbiljnog radnog mesta. Sjaj koji je izgubila dok su je učili jaka i ozbiljna da bude, sjaj koji je nekada iskreno sijao u njenim očima. Nekada. Više ne. Osvrće se tužno jer ih nema gde, sve te divne reči koje su zbog nje tog trenutka procvale. Ne može ih ubrati dok su joj džepovi puni ozbiljnih odluka, pa od njih bez razmišljanja odustaje, džepove izvrće i puni ih svom tom divotom koja je njena i koja joj je bez najave poklonjena. Darovima ohrabrena počinje svoje poslednje predavanje pred čovekom koji je i sam profesor...

Nastup joj je iskusan i uvežban. Iznosi uvod, objašnjava, dok je zaključak u nagoveštajima, ali očekivan. Brzo prelistava stranice udžbenika koje je sama ispisala godinama radeći u školi, flomasterima podvlači ključna mesta, zaokružuje važne pojmove, obrazlaže, grafitnom olovkom dopisuje između poglavlja ono što on nije znao do tada. Trudi se da bude što rečitija i brža u izlaganju. Tako joj je jednostavnije.

Piše mu posvetu, zatvara knjigu i spušta je na sto. A njemu pruža ruku, muškarcu koji je u međuvremenu za nju postao još ozbiljniji i od svojih godina i od radnog mesta na kome je. Zahvalna prijatelju kog nije znala da ima, nasmejana i bezbrižna da se po kiši vrati svojoj kući, i tek sutradan shvata da su joj se cipele tada nebeskom vlagom natopile.

Bio je to otkaz za dan koji je trajao 45 minuta i kome je zvono označilo kraj.

Sledeće

KO JE OVDE IDIOT?

Sat Mar 10 , 2018
OTKAZ ZA DAN Autor: Jelena ĆuslovićTaj dan je bio neobičan, neobičniji od svih dana njemu sličnih. I osvanuo je čudno. Prvo je zaplakala, pa se onda probudila i otvorila oči, levo, zatim i desno. Leva strana tela joj je oduvek bila slabija. I na levo oko je plakala više i […]

Preporučujemo...