Šri Lanka – četvrti deo: Poslednja stanica u Galu

Šri Lanka – četvrti deo: Poslednja stanica u Galu

Autor: Gordana Babić

DSC04888I evo nas na jugu zemlje. Posle Kendija i vanvremenske Sigirije, bajkovitih polja čaja i Horton Plainsa, vožnje sa jednog kraja zemlje na drugi, konačno smo se ‘ukotvili’ u okolini gradića Matara, na obali okeana.

Odseli smo u kućici kolonijalnog stila, baš uz samu obalu. Izgradio ju je svojevremeno jedan Englez, a kada je umro, njegova deca su je prodala lokalnoj porodici koja je izdaje. U kući su nas dočekala braća Nalaka i Asanta, mladići u svojim srednjim dvadesetim, koji su bili zaduženi za njeno održavanje. Smestili smo se po prilično povoljnoj ceni, a moram da priznam da me je posebno obradovala velika terasa sa pogledom na divlje talase okeana, i stabla kokosa. Divota.

Inače, Matara je prilično mrtav grad. Osim takozvanog Muzeja drvenih slika, nije bilo nečeg posebno zanimljivog, a već oko devet sati uveče, ulice su bile maltene puste. Ali je u centru grada bio market sa iznenađujuće dobrim izborom hrane, doduše skuplje nego sto smo očekivali, ali i to je nešto.

20110617114152Za razliku od prethodnih dana koji su bile prava avantura, dani u Matari su tekli usporeno, u skladu sa ritmom života ovdašnjih ljudi. Rano ujutru, pre nego što bi okean pobesneo, išli smo na plažu da ronimo. Gledali smo kako se dečaci takmiče ko će brže da se popne uz stablo kokosa. Onda bi zajedno sa njima puštali zmajeve. Tuk-tukom bi se odvezli do grada u kupovinu namirnica. Učila sam Asantu da sprema sprema bečke šnicle, on je mene učio da pravim lokalno jelo kote.

,,Imaš li neku devojku iz tvoje zemlje da me upoznaš sa njom?”, pitao me je više puta.

20110617114402Videvši da je krajnje ozbiljan, ali i uporan, svaki put sam mu objašnjavala da to nije baš lako. A predveče, nakon što bi Asante i Nalaka izgovorili svoje mantre i zapalili sveće u posudama sa lotosovim cvetom, sedeli bi napolju. Pridružio bi nam se Nalakin drugar Kavit, pa smo ćaskali i slušali muziku pomešanu sa hukom talasa i aromom mirisnih štapića koja rasteruje komarce.

,,Zašto ne bi pozvali svoje drugarice, pa da zajedno sedimo, da se družimo?”, pitala sam momke. ,,Bilo bi lepo, zar ne?”

,,To nije baš moguće, ovde se devojke druže između sebe, momci između sebe”, rekao je Nalaka.

Baš šteta. Kako li se ovde mladi uopšte zabavljaju? Onda bi Kavit započeo svoju tiradu o devojci iz NemaČke, u koju se zaljubio kada je jedne godine bila u Matari, sa kojom čak ima dete, ali eto, ne dolazi više, ne javlja mu se… Kada bi konverzcija utihnula, pušili bi zavaljeni u baštenske stolice, svako obavijen oblačkom svojih kontemplacija: Asante je mislio o ženidbi sa strankinjom, Nalaka o tome kako bi bilo lepo da ode u Dubai i nađe posao, a Kavit o svojoj Nemici.

Da bismo razbili monotoniju, obilazili smo vozom okolne gradiće zvučnih naziva: Unavatuna, Veligama, Dickvela, Tangale, Mirisa… Svi ti gradići na obali, odavali su isti utisak uspavanih mesta utonulih u samozaborav sa istim folklorom: predivno rastinje, ustajao vonj pomešan sa mirisem voća i školjki, žuti pesak, katamarani, hučni talasi, meštani koji se kupaju obučeni… Veligama najviše ostaje u sećanju po ostrvcetu Taprobane, koje je svojevremeno posedovao francuski grof De Mone, a tu je i boravio i stvarao britanski pisac Pol Boulz. I danas je ovo ostrvce moguće iznajmiti, naravno to važi za one sa prilično dubokim džepom.

No Gal, adminstrativni centar južnog dela zemlje, se ipak izdvajao. Prema nekim izvorima, Gal je biblijski Taršiš, u kome se Solomon snadbevao draguljima i začinima. No tek u sedamnaestom veku nakon dolaska prvo Portugalaca, a zatim Holanđana, koji su izgradili veliku lučku tvrđavu, grad je počeo da polako poprima sadašnje obrise. Danas je pod zastitom UNESKO-a. Gal ima zanimljivu arhitekturu, pored tvrđave sa svetionikom, tu su razne bogomolje: metodistička i katolička crkva, džamija, hindu i budistički hramovi, bele kuće u kolonijalnom stilu. U Nacionalnom muzeju, u odeljku za numizmatiku, videli smo stare novčanice iz doba SFRJ sa likom rudara Sirotanovića i Tita. A u jednoj radnjici sa suvenirima, vlasnik nas je iznenadio svojim poznavanjem glavnih gradova svih ex–Yu republika. Pričao je kako mu je u mladosti bila pasija da piše državnicima i kraljevima, kako je svojevremeno pisao Titu i kraljici Elizabeti, ali odgovor nikad nije stigao… U Galu sam posle više nedelja utolila svoju zavisničku zeđ za kafom, a lunjajući tihim ulicama, čiji su mir narušavali zvuci radioaparata ostavljenih na prozorima kuća, i povici uličnih prodavaca sladoleda, osetila sam neobjašnjivu nostalgiju.

I tako... Dani su konačno iscureli i bilo je vreme za povratak. Nazad u pustinjski grad u kome se status gleda po tome koju marku luksuznog džipa voziš, u trku i frku, šoping po mega giga molovima, gomilanje bespotrebnih stvari. Veče pred odlazak, dok smo se pakovali, razmišljala sam o tome kako sam se spontano uklopila u ritam ove zemlje u kojoj ljudi žive u skladu sa prirodom, hodaju bosi, jedu voće koje uberu… Zemlju ću pamititi uvek po blistavim osmesima na garavim licima, flori i fauni, mirisima, papirnatim osmouglovima na kapijama kuća, zagrljaju male Neje sa kojom sam se sprijateljila, lepoti… I opet moram da kažem da je treba posetiti dok je još ovakva kakva jeste, onog momenta kada počnu da je osvajaju horde turista sa selfi štapovima, više ništa neće biti isto.

Sledeće

Dezorijentisanost

Sun Feb 25 , 2018
Šri Lanka – četvrti deo: Poslednja stanica u GaluAutor: Gordana BabićI evo nas na jugu zemlje. Posle Kendija i vanvremenske Sigirije, bajkovitih polja čaja i Horton Plainsa, vožnje sa jednog kraja zemlje na drugi, konačno smo se ‘ukotvili’ u okolini gradića Matara, na obali okeana.Odseli smo u kućici kolonijalnog stila, […]