ZAMENA

ZAMENA

Autor: Jelena Ćuslović

Illustration of a man walking towards a huge shape of a person's head overlaid with an image of the cosmos

 

– Hajde da se menjamo: ti meni daš svoje, a ja tebi moje, srce, na dan!

– Neću.

– Ma daj! Biće zabavno.

– Hajde da menjamo nešto drugo.

– Pa ne možemo menjati ruke i noge! Vidi kakvo je moje telo, a vidi svoje... Smejaće mi se ljudi! Smejaće se i tebi!

– U pravu si, a i noge mi se tvoje ne sviđaju.

– Eto vidiš. Hajde srce da menjamo, molim te. Niko neće znati, na dan... Zar ne možeš s mojim srcem samo jedan dan da živiš?!

– Mogu, ali ne znam kako bih bez svog, pa i na dan, a s tvojim bi mi jedan malo bilo.

– Ja bih ti ga dao i na duže, ali šta bi ti bez svog radila do tada?

– A da oba budu kod mene?

– Šta ću ja onda? Da li bih mogao bez srca jedan dan?

– Verujem da možeš ako mi ga pokloniš. Ne bih ti ga uzela tek tako. Ne vidim zašto bi to bio problem. Krv je do sad zapamtila sve putanje, sve krivine, sva mesta problematična.

– Ma nije krv problem, nego... U tom slučaju ne bih mogao da te volim, ceo dan.

– Volela bih ja tebe. Volela bih za oboje.

– Ne znam. Ne sviđa mi se to. Šta ako mi ga ne vratiš? Ovako bih barem jedno imao.

– Nije moje srce za tebe. Teško je. Godinama u njemu čuvam sve što sam volela, sve što još uvek volim.

– Čuvam i ja! Zašto misliš da je moje lakše?

– Zato što ti voliš kao zreo muškarac. Zato što umeš da odeš. Zato što si naučio da se čuvaš i brže da zaboraviš. Ja sam u ljubavi detinjasta. Ljubavi ne umem da odbacim čak i ako su stare i pohabane. Ispravim ivice, poravnjam ih dlanom, pa jednu preko druge po datumima slažem. Moje je srce samo meni po meri.

– Zato sam te i pitao da se menjamo na dan. Nisam mislio da mi srce svoje pokloniš do kraja života. Daj mi! Vratiću ti ga, obećavam.

– Ali zašto bih ti ga dala?! Uostalom, šta će meni tvoje srce?!

– Želim da osetim kako me i koliko voliš. Želim da osetiš kako i koliko tebe volim ja.

– Sve sam ti to već rekla.

– Ja tebi nisam, a drugačije ne umem osim svoje srce da ti dam.

Iako je znala da će joj nedostajati, pristala je da zamene srce na dan. Sam je izabrao da to bude u nedelju jer ne radi i u njenom srcu će moći da uživa, njenoj ljubavi u potpunosti da se posveti. Pred zoru joj je dao svoje, a njeno za sebe uzeo. Jednostavno, lako, zatvorenih očiju samo su iz jednog u drugi san usanjali, u san koji je umnogome njihovom snu bio nalik. Nije bilo neobično njoj, ni njemu neobično bilo nije. Premda su se budni po svemu razlikovali, u snovima se dešavalo da se sretnu, da istovetni san sanjaju. Tako su se i upoznali – u istom su snu bili. Sami – on, ona i njihov san. Onda se on probudio. Ubrzo potom, probudila se i ona. A sad menjaju srce jer nedostaje njemu ona i on njoj, a oboma taj san iz kog izađoše i za sobom zatvoriše vrata tiho kako se, uostalom, vrata i zatvaraju kada se san napušta.

Dan koji je usledio bio je neobičan za oboje.

Dugo je ležala u krevetu s njegovim srcem, pokušavajući da oseti sve ono što je i on osećao a ona nikako nije uspevala da razume. On je odmah ustao kako bi ritam svojih pokreta uskladio sa ubrzanim otkucajima njenog metronoma kojima je sad čitavo njegovo biće uporno i glasno pulsiralo.

Sa svakim treptajem njegovo srce ju je udaljavalo od njega. Sa svakim treptajem njeno srce ga je udaljavalo od drugih.

Izdisala ga je iz sebe polako i svesno. Udisao ju je osećajući kako mu želja za njom neprestano raste.

Želela je da bude sa njim, ali je takođe želela i da nauči kako to nikada da mu ne kaže. Hteo je da bude njegova, odmah, ali nije umeo sebe njoj da privuče.

Zbog srca koje je na dan dobila, njeno telo je počelo da drhti kada je konačno shvatila zašto neprestano ima želju drugima o njoj da priča uporno izbegavajući da joj kaže koliko je voli, zašto u ljubavi sa njom ćuti i u mestu stoji. Njegove ruke su, njenim srcem vođene, odjednom imale neodoljivu želju da osete teksturu njenog tela. Čudio se samom sebi kako je moguće da ju je samo jednom poljubio, kako mu uspeva od nje da se čuva.

Nasmešila se. Bio je u pravu – nije mu bila potrebna. Suze su mu navirale. Bila je u pravu – bio joj je neophodan.

Shvatila je zašto ide od nje. Nije razumeo zašto je otišao.

S njegovim srcem ga je razumela. S njenim srcem samom sebi je nejasan bio.

Međutim, srce joj je njeno nedostajalo. Srce mu je njeno više od njegovog odgovaralo i njemu je njeno baš po meri bilo.

Sledeće noći su se sreli, po dogovoru, u istom snu.

– Srce da mi vratiš odmah! Molim te. Ne mogu više bez njega.

– Voliš li me i dok moje srce u sebi imaš?

– Volim te jer mene je moje naučilo da volim tako jako da ja drugačije ne umem i ne znam, čak i kad u meni tuđe kuca.

– Tvoje je zaista teško. Ljubavi su ti toliko nakvašene i otežale da ih nije bilo lako u grudima nositi. Pa ipak... Hoćeš li mi ostaviti svoga srca pola? Zadrži moje. Ne treba mi.

– Kako ti ne treba?! Ne možeš živeti s pola srca!

– Mogu ako je to pola tvog.

– Ne, to ne bi bilo u redu. Znam šta ćemo! Podelićemo i tvoje i moje i oboje uzeti po pola od oba.

– Onda ćemo se jednako voleti.

– Onda ćemo ponovo isti san sanjati.

– U tom snu ćeš ostati?

– S takvim srcem ja i ne znam kuda bih osim s tobom da sanjam.

– Obećaj da ni mene nećeš buditi.

– Obećaj da se na mene nećeš ljutiti.

Čula sam da sanjaju još uvek.

Sledeće

Želja (u kišno jutro) – Ratko Petrović

Mon Jan 15 , 2018
ZAMENAAutor: Jelena Ćuslović – Hajde da se menjamo: ti meni daš svoje, a ja tebi moje, srce, na dan!– Neću.– Ma daj! Biće zabavno.– Hajde da menjamo nešto drugo.– Pa ne možemo menjati ruke i noge! Vidi kakvo je moje telo, a vidi svoje... Smejaće mi se ljudi! Smejaće se i […]