Veruj u Boga ali veži kamilu
Autor: Nataša Spasojević
„Žena je dar od Boga, draga moja! U našoj religiji i kulturi o njoj se govori s posebnom pažnjom, stoji na pijedastalu kao istinski stub društva i civilizacije. Vi rađate i muško i žensko, vi osećate ono što mi nismo u stanju. Zaista, zaslužne ste svakog divljenja i poštovanja!“, govori mi Ahmed dok ispija drugu čašu vina zagledan u Mediteran.
U pravu je, bilo bi zbilja smešno osporiti njegove tvrdnje. Žena je u svakoj kulturi i religiji vekovima bila jedna od glavnih tema, posvećivala joj se posebna pažnja kako o njoj osobno tako i njenom položaju. Ponekad je bila pitana o tome, a ponekad ne - bilo kako bilo, ni Bog ni muškarac nisu mogli bez iste. Suprotno svim (savremenim zapadnjačkim) shvatanjima, Islam ističe važnost nežnijeg pola: u Kur’anu se indirektno spominju žene poslanika, i direktno Merjem (Devica Marija) po kojoj je devetnaesta sura (poglavlje) dobila ime. O njima se i u Kur’anu i u Hadisima (govor Poslanika Mohameda saws) govori sa poštovanjem, objašnjavaju njihova uloga u društvu i prava. Žena nije prljava jer je žena. Ko je kriv Adamu što se drznuo da uzme prokletu jabuku? Eva? Ne, sam je kriv što je bio nepromišljen i kraj priče. Žena nosi život u sebi devet meseci pre no ga donese na svet, „čuva“ u svojoj utrobi Božije biće i zajedno sa muškarcem daje mu materijalnu formu - „kuću za njegovu dušu“. Međutim, arapska kultura pre pojave Islama nije bila naročito naklonjena prema ženama. Štaviše, „sinovi pustinje“ bili su okrutni kao što je sam prostor koji su prvobitno naseljavali bio okrutan za život. Obespravljene, marginalizirane, čak i žive zakopavane u pesak kao devojčice ukoliko bi ih se previše rodilo. (Ha, kineska politika jednog deteta je okrutna? Zbilja?!). Poštovanje vredno svakog ljudskog bića su dobile rađanjem nove religije. Zato i ne čude reči mog prijatelja, mada kao i svi Arapi donekle zaboravlja prošlost. „Ma fata mata“ (šta je bilo/ prošlo, umrlo je). S druge strane današnje Arapske domovine, u Magrebu, situacija s novom religijom se nije naročito promenila. Prostor naseljavan berberskim plemenima oduvek je ukazivao posebno poštovanje ženi. One su bile ratnice, slobodne, otkrivenih ruku i vratova vodile države i bile deo ili na vrhu same religije. Od Berbera slabo ćete čuti povezanost religije sa „oslobađanjem žene“, Berberka je uvek bila slobodna. Berber, odnosno Tamazight ili Amazigh u osnovi i znači „slobodan čovek“, te bi jedna takva konstatacija neretko smatrana uvredom. Ono što je vrlo interesantno je da je termin Tamazight ženskog roda. Bilo kako bilo, i u ovoj kulturi žena je smatrana posebnom zbog njene snage, nežnosti i samog života koji izlazi iz nje - kao i svugde na planeti.
„Žena treba da je lepa i doterana, njena nežnost i krhkost su ono što je razlikuje od nas muškaraca. Ne, nemoj da se smeješ, „prvo se svidi oku pa duši“. Želja za zadovoljstvom je prvo što će nas privući, a zatim sledi upoznavanje. Na kraju, i ona i ja ćemo znati kako za nahranimo dušu i telo, između ostalog to će nas i vezati.“, nastavio je Ahmed svoj monolog.
Nekada su stara društva bila daleko otvorenija ka isticanju lepote i seksualnosti. Setimo se samo kulta boginje Ištar u drevnom Vavilonu, Afrodite u staroj Grčkoj, Lilit u starohebrejskoj kulturi itd. Za razliku od evropskih, istočnjačka ili u ovom slučaju konkretno društvo Arapske domovine sa većim ili manjim odstupanjima oduvek je negovalo (fizičku) lepotu žene i seksualnost. Suprotno svim zapadnjačkim očekivanjima, ni religija ni kultura seks nisu smatrale „obavezom“ niti isključivo sredstvom za produženje ljudske vrste, već naprotiv uživanjem rezerviranom za oba pola. O načinu vođenja ljubavi sa ženom neretko možete dobiti savet i od samog imama (sveštenika), dok mnogi Arapi tvrde da postoje Hadisi od samog Proroka saws o tome. Koliko su verodostojni, to zbilja ne znam ali davno, još dok sam bila student, dobila sam ih od drugarice, Arapkinje. Nažalost, tih nekoliko stranica je otišlo u nepovrat skupa sa mojim starim laptopom. Prokleta tehnologija! Iako religija naglašava ispravnost isključivo seksualnog odnosa u bračnoj zajednici, kultura je ipak (bila) nešto drugačija. Toliko da su neke stvari unete u samu religiju, kao na primer osporavani „zawaj elmut3a“(brak radi seksualnog zadovoljstva). Interesantno ga opisuje savremeni egipatski pisac Ala elAswani u svojoj knjizi „Jakubijanska zgrada“ u današnjem arapskom društvu. S druge strane, lepotice u arapskom kao uostalom i u bilo kom svetu, nisu isključivo one žene koje su samo oku lepe. Možda najbolji primer jedne takve kroz istoriju je upravo Kleopatra, žena čiju lepotu su daleko nadmašivale inteligencija i ženske lukavosti. Na arapskim dvorovima, a kasnije otomanskim, žene su bile te koje su neretko „vukle konce“ ne igrajući uvek na kartu lepote. Ipak, Arapin voli lepu i doteranu ženu, nežne bele kože i duge kose. Krupne, kohlom uokvirene oči koje znaju da zavedu dok se zavodljivo kreće njišući bokovima razoružaće svakog od njih. Kao što zna biti jaka i sposobna voditi kuću, tako isto pred njim treba biti nežna i krhka... dozvoliti mu da joj, uživajući u njenoj lepoti i vođen strastima, pokaže zadovoljstvo. Ah, ta vrela arapska krv! Nažalost, kako smo u Zapadnom svetu umesto Lenonove „Woman“ počeli više da volimo Getinu „Sexy bitch“, tako su razmišljanja i u savremenom arapskom svetu počela da se menjaju, te bi se neretko stvari zaustavile na strastima; za upoznavanje nema vremena. I sam sirijski pisac Nizar Kabani u jednoj od svojih pesama govori o tome; „Istočni čovek poznaje ženu samo u krevetu“, jedan je od stihova.
„I na kraju, ma koliko ženi verovao ipak treba biti na oprezu! Vaša nežnost je predivna, ali ipak vas lakomislenost može odvesti kojekuda. Ne znate kontrolirati srce. Moja žena će biti samo moja, šta kog vraga je ima ko gledati! Naročito ovde, u ovom prokletom svetu.“ , odlučno će Ahmed dok sipa treću čašu vina.
I religija i kultura se u jednom slažu - ma koliko bila jaka, ona je ipak nežna i potrebna joj je zaštita. O njoj se mora starati otac, brat, suprug, sin. Muškarac, onaj sa mišićima. Ili novcem. Često ponesena osećanjima i razmišljajući srcem, u stanju je lako da naudi sebi što nikako ne treba dopustiti. Poštovanje je imperativ, te je potrebno sve učiniti da bi joj se isto ukazalo. Kako je pre mnogo vekova arapska kultura počela da bledi i gubi na značaju, tako se i razumevanje „zaštite“ žene promenilo: od žene ratnice i osnivača prvog univerziteta na svetu, do (vrlo često) nepismene domaćice obavijene u hiljadu velova. I kada bi izašla bar do hamama (javno kupatilo), bilo bi teško izvodljivo ne samo zbog „dozvole“, nego i ograničenosti kretanja usled teških haljina i zarova (tkanina koja prekriva lice); marokanska spisateljica Fatima Mernisi baš ovo na šaljiv ali i tužan način opisuje u svojoj knjizi „Snovi o zabranjenom voću“. Sa ženom treba biti na oprezu, ne jer je ona zla već lakomislena; muškarci su ti koji su pokvareni. Ono što pripada Arapinu, pripada isključivo njemu i tu nema mesta razgovoru. Ego do poslednjeg nivoa neba! Savremeni Berber će se sada složiti sa Arapinom.
