Deca sveta

Deca sveta

Autor: Gordana Babić

20110619160432Topla septembarska noć. Moj drugar Maks i ja tumaramo zakrčenim, bučnim ulicama Kaira. U jednoj ulici kraj improvizovanog štanda stoji žena i prodaje semenke i kuvani kukuruz. Kraj nje na kartonu prebačenom preko betona, spavaju tri golišave, bosonoge devojčice, uzrasta recimo od tri do šest godina. Zastala sam, no baš u tom trenutku jedna od njih se probudila i protrljala oči, Nikada neću moći da zaboravim taj njen pogled. - lice preslatkog deteta, a prodoran, umoran pogled kao u odrasle žene. Davno je to bilo, pre više od decenije, ali od tada gde god da boravim, moj fokus su upravo deca, njihove oči, osmesi, igre… Družim se sa njima ukoliko je to moguće, smejemo se, slikamo se.

DSC00677U mojoj galeriji sećanja su: mala Indijka Rubi koja je na prašnjavoj ulici Džaipura prodavala mango. Sela sam kraj nje i malo smo ćaskale. Iznenadio me je njen solidan engleski. Rekla je da prodaje voće jer ne želi da prosi. Onda mali Kmeri koji po ceo dan prodaju razne drangulije turistima - sve za jedan dolar, jer ih roditelji na to primoravaju. Osmogodišnja Kmerka Niran kojoj je mina raznela obe noge i koja stidljivo peva, za pare naravno. Mali Omanac Maruan koji mi je poklonio beduinsku ešarpu. Dvanaestogodišnja Jemenka Esma, koja mi je sa setom pričala kako će je za koju godinu pokriti, mada bi ona volela da se oblači ‘moderno’, da joj kosa vijori na vetru, ali... ’ne ide, ne priliči joj’. I mnoge druge devojčice, od kojih su neke već sa sedam godina primorane da nose hidžab, koji će im zauvek odrediti mesto u neumoljivom svetu muškaraca. Mala Neja sa Šri Lanke, koja je uzbuđeno obukla najlepše što je imala, da bismo se slikale. Kada smo se rastajale, zagrlila me je i šapnula: ‘Ostani još malo.’ Gluvonema petogodišnja Sangravi iz bangkoške četvrti Pra Kanong koja noću pomaže baki u pravljenju cvetnih aranžmana, koje zajedno prodaju na pijaci. Musava deca iz siromašnih kairskih četvrti koja pružaju ruku kada god vide stranca. Deca invalidi koja spavaju na pločnicima. Deca koja su sama, napuštena od svih. Deca koja su srećna i kada se igraju praznim, plastičnim bocama. Razigrana deca. Deca sa predivnim, bezazlenim osmesima.

IMG 3592Neko je rekao da kada bismo svet gledali očima deteta, videli bi magiju. No meni nema ništa gore nego kada u očima deteta vidim težinu života. Tugu. Zabrinutost. Umor. Kada vidim da su prerano gurnuta u svet odraslih.

Od fotografija na kojima su svi ti moji mali drugari, pozeri, napravila sam album koga sam nazvala - Deca sveta, povremeno gledam te fotografije i pitam se gde li su sada ti mališani? Da li idu u školu? Šta rade? Neki od njih su već tinejdžeri. Da li će jednog dana biti kao njihovi roditelji? Da li će i oni terati svoju decu da umesto da idu u školu, prodaju razglednice i magnetiće za frižider za jedan dolar? Da li će svoje ćerke primoravati da se pokriju i zabraniti im da se igraju sa dečacima?... U životima tih mališana bila sam samo slučajni prolaznik. Ali mogu reći da sam od sve te dece, koja su mi toliko puta izmamila osmeh na lice ili suze na oči, dosta i naučila.

Prošle nedelje je ovde bio Dan deteta koji mi je poslužio kao povod za ovaj tekst. Mada deca su večna inspiracija, zar ne?

Sledeće

POMERANJE UDESNO

Fri Jan 26 , 2018
Deca svetaAutor: Gordana BabićTopla septembarska noć. Moj drugar Maks i ja tumaramo zakrčenim, bučnim ulicama Kaira. U jednoj ulici kraj improvizovanog štanda stoji žena i prodaje semenke i kuvani kukuruz. Kraj nje na kartonu prebačenom preko betona, spavaju tri golišave, bosonoge devojčice, uzrasta recimo od tri do šest godina. Zastala […]