Šri Lanka – treći deo: Hajtem, pijani Englez i ‘kraj sveta’
Autor: Gordana Babić
I konačno kasno uveče stigli smo u Potuvil, gradić na istoku zemlje. Odseli smo kod jednog Engleza koji sa suprugom drži kompleks malih bungalova na obali okeana. Dobrih nekoliko sati, nadopingovan pivom, pričao nam je priču svog života, o tome kako nema nameru da se vrati u ‘bloody England’, kako će starost dočekati na ‘ovom predivnom ostrvu’, (verovatno po ugledu na svog daleko slavnijeg zemljaka Artura Klarka). No Englez se nije proslavio ponuđenim smeštajem, koga je i precenio. U sobi AC nije radio, nije bilo mreže za komarce, i jedno i drugo je nedopustuvo u zemlji tropske klime, kreveti su bili neudobni... No šta je tu je, jedna je noć bila u pitanju. Sutradan, dok je Englez još spavao, ili se lečio od mamurluka, ko će to znati pošto ga nismo videli, uputili smo se ka centralnom delu zemlje, u gradić po imenu Velavaja (Wellawaya). Vozili smo se prvo tuk-tukom, a onda smo se prastarim autobusom iz šezdesetih, odmakli od obale i krenuli ka visoravni na čijim je obroncima Velajava. Bio je još dan, kada smo stigli. Posle jare Potuvila, prijala je svežina okolnih brežuljaka na kojima su prostrane plantaže čaja. Da, ovaj kraj je poznat po poljima čaja, a posto su Englezi nekada dovodili Tamile da rade kao berači, oblast je naseljena uglavnom Tamilima Hindu veroispovesti.
Elem, Velajava je više selo nego grad, sastoji se od dugačke ulice i niza kuća sa strane. Činilo se da u njoj nema nečeg posebno zanimljivog, osim prelepe okoline i blizine velikog nacionalog parka Horton Plains, zbog koga smo i došli u ovaj kutak zemlje. Prvo smo se vrteli naokolo u potrazi za hranom i smeštajem. U lokalnoj prodavnici smo kupili neke užegle, ljute lepinje, i voće, drugog izbora nije bilo. Mislila sam da se u zemlji čaja, čaj može popiti na svakom koraku. No ništa ni od čaja ni od kafe, jedino je na raspolaganju čaj ukuvan sa mlekom sa ukusom karamela. Kako nismo videli bilo kakav motel, a noć je već padala, prišli smo grupi tuk-tuk vozača, pošto su oni u ovoj zemlji devojke za sve, i zamolili ih da nam pomognu da nađemo smeštaj za dve noći. Jedan od njih, koji se predstavio kao Hejtem, nas je poveo malo van grada, u bungalov, čiji je vlasnik bio jedan nasmejani čikica. Soba je bila užasna, ali smo imali terasu sa koje se pružao predivan pogled na okolna polja čaja.
Kada smo se smestili, pošli smo sa Hajtemom do grada u kome je počela hindu procesija u čast hindu božanstva Šive. Procesija počinje sa sumrakom, traje cele noći, i tako nekoliko dana. A sve zapravo podseća na karneval. Učesnici povorke nose maske. Svaka maska simbolizuje neki od Šivinih avatara. Ljudi donose ponude – voće i vence od lotosa. Deca nas veselo zovu da im se pridružimo. žene nam prilaze i nude nas voćem. Svi nas gledaju sa nekom naivnom radoznalošću. Hajtem kaže da je ovo glavni događaj u mestu, što smo i pretpostavljali.
Nudimo Hejtema cigaretom.
“Hvala ali ne bih, ne ide da na ulici pušim, ovo je malo mesto, znate…’
“A devojke? Kako stoji stvar sa devojkama”- pitam Hajtema malo u šali
“Devojke, hm, Još koja godina, pa će mi otac naći verenicu. Obično su majke za to zadužene, ali majka mi je umrla.”
“Ne smeta ti sve to, mislim na taj običaj aranžiranih brakova?”
“Pa ne, tako je to kod nas.”
Ispričao nam je još da mu je san da ima svoj tuk-tuk, pošto sada vozi iznajmljeni, a ta vozila su bezobrazno skupa za prosečnog čoveka.
Bila je već skoro ponoć, pa smo krenuli u naš bungalov. Sutradan rano ujutru Hajtem nas je povezao do Horton Plainsa. Voziti se tuk-tukom do takvog mesta je pravi podvig. Inače Horton Plains je veliki nacionalni park lociran na visoravni od 2375 metara nadmorske visine, pokriven divljim travnjacima, džunglom, filigranskim vodopadima i maglovitim jezercima. Iznenađujuća raznovrsnost pejzaža podudara se sa širokim spektrom faune, iako se mnoge od životinja ne mogu baš uvek lako videti. Pešačili smo satima i satima. Prošli smo pored čuvenih Bejkerovih vodopada, a onda konačno stigli do takozvanog World’s End-a, po kome je Horton Plains takođe poznat. To je u stvari litica na 1500 metara nadmorske visine ispod koje se skupljaju oblaci, pa kada čovek gleda s litice, ima utisak da je ispod velika mlečno bela praznina, da je to kraj. Otuda i naziv ‘Kraj sveta’. Jedan od najveličanstvenijih prizora koje sam videla. Jedno od onih mesta na kojima su bogovi pali na teme. Zastrašujuće na momente. Kako nije bilo mnogo šetača i turista tog dana, sve vreme sam se pitala da li je moguće da je ovo bajkovite mesto tako slabo posećeno. U ovu zemlju treba definitivno doći dok je još netaknuta masovnim turizmom.
Vraćamo se polako, usput smo stali kraj polja čaja i slušali pesmu berača koja se čula iz daljine. Otkinula sam par listića čaja za uspomenu što je Hajtemu bilo smešno.
Kada smo stigli u grad, nova procesija je već pocela. Hejtem nam je pokazao jedan restorančić gde smo jeli prinač sa ananasom, prvi ‘pošteni’ obrok tih dana. Onda smo otišli u bungalovčić natovareni konzervama koka kole. Ako nema čaja i kafe (zbog koje sam još uvek krizirala) koka kole barem ima, pa makar i mlake. Sedeli smo na terasi i posmatrali kako se brda pokrivena poljima čaja, plave u suton. Poželela sam da imam moć pa da zamrznem taj prizor, te mirise, lepotu i mir. Ujedno me je preplavila neka čudna mešavina emocija - radost, tuga, ushićenje, mir…Valjda je to tako kada se čovek nađe na ovakvim mestima.
Rano ujutru Hajtem nas je odvezao na autobusku stanicu. Rastali smo se kao da smo drugari koji se znaju sto godina. On se vratio svojim obavezama i snovima o sopstvenom tuk-tuku, a mi smo krenula ka jugu zemlje. To be continued.
