Ogledalo

Ogledalo

Autor: Ivana Gajić

Download

 

Pre nekih desetak godina imala sam neke probleme sa kičmom (koje i dalje imam), pa sam išla dva puta nedeljno na fizio-terapeutske masaže na Obilićevom vencu, svakog utorka i četvrtka, u 17 časova. S obzirom da su gužve ispred garaže uvek bile velike i da se čekalo i po pola sata, ako ne i duže, na ulazak u garažu, ja bih pristigla na Obilićev venac već oko pola pet u uredno stala u  dugačku kolonu automobila. Koloni vozila koja čeka da uđe u garažu, redovno su prilazile dve osobe da prose. Jedan mladić sa dugačkim dredovima, prljav i mršav, samo senka od čoveka, i potpuno drogiran, van sebe pod uticajem nekog narkotika, ja bih rekla heroina; i jedna musava devojčica plavih očiju koje su blistale kao dva sunca na njenom tamnom licu. Bože, koliko se samo slojeva prljavštine nalazilo na tim malenim rukama; koliko je tanak bio onaj plavi džemperić koji je ni malo nije štitio od hladnoće; koliko li je teško bilo hodati u onim pocepanim cipelama iz kojih su virili prstići koji su ih prerasli.  Jadranka. Tako je rekla da se zove.

- A ti?

- Ja sam Ivana.

- Ja ću da te zovem teto.

- Ok.

- A znaš zašto?

- Zašto?

- Zato što moja baka kaže da nije lepo da deca odrasle zovu po imenu.

Knedla u grlu.

Baka je za to vreme sedela na betonu, pokraj ulaza u pasaž i motrila na Jadranku. Pocepana i pobeđena, stara i zaboravljena, još uvek se držala za neki ideal vaspitanja. A šta je drugo i mogla da podari svojoj unuci, kad ništa drugo nije ni imala?

- Tvoja baka je u pravu. A ja ću tebe da zovem Jadranka. A je l' znaš zašto?

- Zašto?

- Zato što se tako zoveš, blesavice.

- Smešna si.

- To mi svi kažu.

I tako, dala bih joj koji dinar, žvaku, bombonu...

Pošto su moji odlasci na Obilićev venac bili redovni i trajali mesecima, tako smo Jadranka i ja postale neobične drugarice, sagovornice na nekoliko minuta ili pola sata, i ubrzo sam saznala da Jadranka nema roditelje, da joj je majka umrla a da oca ne zna, da ima samo baku. Ja sam joj pokazala slike svoje dece, svog psa, a ona im se divila rečima: "Kako su lepe tvoje ćerke! Je l' ih mnogo voliš?!"

- Mnogo. Najviše.

Nisam je pitala gde živi, da li tu, na ulici,  i da li ide u školu; ni kako je moguće da deca poput nje propadaju kroz čvrste prste sistema, da ih niko ne primećuje, da su prepuštena slučaju i ulici, da su senke... ni jedno od tih pitanja na koje ona ne bi ni imala odgovor je nisam pitala. Uostalom, to nisu pitanja za malu decu. 

Jednom prilikom, bio je četvrtak, Jadranka me je pitala da li ću biti ovde sledeće srede, na šta sam joj odgovorila da neću, jer dolazim utorkom i četvrtkom, nikad sredom.

- Ali meni je u sredu rođendan. Ako ti ne dođeš, ja onda neću imati rođendan.

- Kako nećeš? Ako ti je u sredu rođendan, onda ti je u sredu rođendan, sa mnom ili bez mene.

- Ali neću imati goste.

Nisam htela da joj odgovorim, jer nisam bila sigurna da li treba da je uljuljkavam u to da od mene nešto očekuje. Šta ja mogu da joj pružim osim lažne nade i površnog prijateljstva? Šta sam spremna da joj pružim osim onoga što joj već dajem u smislu novca i nekih stvarčica koje su moja deca prerasla. Džemperić tamo, pantalonice ovde, jakna, kapa, rukavice. Međutim, nisam mogla da izbacim njen molećiv glas iz glave. Njene plave okice su me proganjale, turpijale po mojoj savesti i po mom srcu. Čak ni kada smo se ponovo videle u utorak, nisam pomenula njen rođendan, a nije ni ona. U sredu, međutim, otišla sam sa ćerkama na Obilićev venac. Usput smo kupile kolače, smoki, bombone i sok i otišle da proslavimo Jadrankin rođendan. Devojčica je bila van sebe od sreće, ali su je mnogo više obradovala moja deca nego đakonije koje smo donele. Nije mogla da im se nadivi dovoljno. Pustile smo muziku u kolima, poslužile se bombonama, malo smo đuskale, tu, u mestu, i rođendan se završio. Kada sam došla u četvrtak, Jadranka nije htela da uzme pare od mene.

To malo stvorenje, satkano od neke svoje vrste časti i ponosa, nije htelo da uzme novac od nekoga koga je sada već uveliko smatrala za prijatelja. Kada sam ponovo došla narednog utorka, Jadranka mi je poklonila ogledalce. Malo, musavo ogledalo na čijoj je poleđini bila zalepljena nekakva satenska, zeleno - plava, ukrasna podloga.

- Ne mogu da uzmem ovo od tebe.

- Zašto?

- Zato što ti nemaš ništa, a ja imam sve.

- Imam tebe, ti si mi drugarica, a drugarice daju jedna drugoj poklone.

- Ali, to je tvoje ogledalo, ja želim da ga ti zadržiš.

- A ja želim da ga dam tebi. Kad god ga pogledaš, da misliš na mene.

Uzela sam ogledalo i stavila ga u onu pregradu u kolima.

Kada sam došla sledećeg utorka, Jadranke i bake više nije bilo. Obuzela me je panika. Izašla sam iz kola i krenula da je tražim. Pitala sam ženu koja radi u trafici da li zna gde je devojčica, ljude iz kafića, one službenike iz garaže koji naplaćuju parking. Na kraju je čuvar garaže primetio da se nešto dešava, pa mi je prišao. Kad sam mu objasnila o čemu se radi, rekao mi je da je starica preminula prethodnu noć i da je socijalna služba odvela dete. Ne znam šta da vam dalje kažem...

Krajevi su mi se pobrkali u glavi za sve ove godine. U jednom od krajeva, ja pronalazim Jadranku, u opet nekom drugom, Jadranku je usvojila dobra porodica i ona je srećna i nikada, ama baš nikada ne pomisli na mene. U trećem... u trećem sam, oprostićete mi za ovaj prostakluk, govno koje je razočaralo jedno dete.

Istina je, međutim, da sam razgovarala sa nekolicinom stručnjaka, psihologa i ljudi koji se razumeju u rad sa nezbrinutom decom, koji su me svi do jednog savetovali da se ne mešam i da je ne tražim ukoliko nemam nameru da joj pružim trajno rešenje u smislu usvajanja ili zbrinjavanja. I ja sam ih poslušala i nisam je tražila i nisam joj ništa više pružila. Možda zvuči surovo, ali sve drugo bi bilo laž i licemerje. Nisam bila spremna da usvojim dete, da poremetim dinamiku moje porodice, da se na taj način posvetim i obavežem. To nema nikakve veze sa njom. Ona je bila čupava malena sa dva sunčana oka. To je imalo veze samo sa mnom.

Ogledalo

 

 

Još uvek imam Jadrankino ogledalo. Ono mi ne treba da bih je se sećala. Nikad se nisam pogledala u njemu jer me je strah tog odraza i lica koje bi me iz njega pogledalo. Sva druga ogledala su lažna. Samo je Jadrankino ogledalo ono u kome bi se videlo moje pravo lice, da imam  hrabosti da se u njemu oglednem.

Sledeće

Uvaljivači

Fri Dec 22 , 2017
OgledaloAutor: Ivana Gajić Pre nekih desetak godina imala sam neke probleme sa kičmom (koje i dalje imam), pa sam išla dva puta nedeljno na fizio-terapeutske masaže na Obilićevom vencu, svakog utorka i četvrtka, u 17 časova. S obzirom da su gužve ispred garaže uvek bile velike i da se čekalo i […]

Preporučujemo...