O precima ili kako ja ispado’ ovak’a

O precima ili kako ja ispado’ ovak'a

Autor: Aleksandra Mijović – Anja

Peacock A DiyPo srpskom medijskom prostoru stalno provlače iste žvake: „Kako su naše bake imale teške živote, muževi ih zlostavljali, atmosfera patrijahalna, vremena zatvorena...“ Kad god naiđem na te izvikane rečenice, mogu samo da se prevrnem sa stolice od smeha. Patrijarhat?! Mojim babama neko i da pomisli da naređuje?! Pa, to bi bila naučna fantastika s popriličnim primesama horora. Moje babe su bile feminiskinje, što mu dođe, da su mi i dede bili feministi. Slična situacija je i jedno koleno unazad. Dakle, i prabake i pradeke su bili mnogo ispred svog vremena. Interesantno je, da je prabaka Danica oblačila mlađeg brata mog deda Jace u haljinice, jer je patila što nema devojčicu. Najranije fotografije deda Jace i deda Đoleta – jedan dečačić u mornarskoj košulji i jedna preslatka devojčica u haljinici s karnerima. I šta je falilo deda Đoletu? Ništa, izraste u ljudinu, posta fizičar, oženi lepu Ilinku iz Kraljeva i dobi Kseniju i Nikolu. Ove, današnje babetine bi pale u nesvest, „Ju, muškom detetu si obukla roze, ju, muško dete da se igra s lutkama, ju!“

A deda Jaca? Nadimak mu je dala moja starija sestra. Zvao se Aleksandar, po njemu sam ja dobila ime. Kako mi je sestra jedva govorila, tako umesto deda Aca, postade deda Jaca. E, taj deda Jaca je bio pravi šmeker, bio baš zgodan dasa. I za ono vreme, a bo’me i za ovo. Svašta je preturio preko glave, od bekstva na putu za nemački logor na početku Drugog svetskog rata, do hapšenja i zatvaranja na Goli Otok. Na samotno ostrvo stigao je među prvima, a pustili su ga s poslednjima. Nema zapisa ili svedočenja, a da ga neko od sapatnika nije pominjao. Tamo su ga prozvali „Reditelj“. Verovali ili ne, na tom turobnom mestu, on je osnovao pozorište i režirao predstave da kolegama, Tiletovim neistomišljenicima, pomalo olakša postojanje iza rešetaka. Povrh toga, dobio je najviše batina, nije hteo da pogazi svoja uverenja, zarad prolaska kroz iglene uši. Na Golom Otoku život je ostavilo 413 ljudi, a svi od posledica prebijanja i mučenja. Deda Jaca je preživeo, ali je ostao svoj do kraja. Jedan crnogorski starina, kog sam upoznala u Budvi, pričao mi je da je zahvaljujući Reditelju imao snage da ne pogubi pamet. Svi su tamo preživljavali torturu, al’ ih je vadilo saznanje da mogu da izdrže, kad to Reditelju polazi za rukom. Odveli su ga kad je moja mama bila beba, a vratio se kad je ona već uveliko išla u školu. Baba Marija mi je pričala i ta scena mi se često vraća. Došao je na vrata, mama je sedela na terasi. To su bile one stare zgrade, gde se preko terase ulazilo u stan. Mala Jasna je ugledala nekog ispijenog, izgladnelog neznanca i doviknula: „Mama, traži te neki čovek!“ Taj isti čovek ju je tada gledao kao da je ona najdivnije stvorenje na svetu i kad joj se majka pojavila na vratima, pao je na kolena i zaplakao. To je bio i jedini put da se slomio, samo tad. Tolike godine bola, krvi i znoja su ništa u poređenju sa spoznajom da te rođena ćerka ne poznaje. Al’ ubrzo su se upoznali i bio je tata za primer. Baba Marija mu nikad nije oprostila, što je zarad svojih uverenja, svoje devojke ostavio toliko dugo na milost i nemilost teškim vremenima i ubrzo su se raskantali. Nije ni njoj bilo lako, mogu misliti, jer je bila Nemica. Zamislite, prezrive poglede okoline: Em Nemica, em joj muž voli Staljina i neće da popusti. Pitanje je kakva su sve došaptavanja stizala do nje kad se šetala gradom.

Deda Jaca se odselio i počeo je da radi kao novinar. Njegova pisana reč se daleko čula. Bio je otac, kakav se samo poželeti može, a potom je preuzeo i titulu fenomenalnog dede. Kako grane sunce, u proleće, tako moju sestru i mene, deda Jaca odvede na Krf i tamo bismo ostajali, dok nam se roditelji ne pridruže u septembru. Bila sam mala, ali se dobro sećam da, pre nego što krenemo u novu grčku avanturu, svaki bogovetni dan, prvo mene posadi na nošu, i izvodi kerefeke dok me ne natera da obavim pos’o.

Druga baba, zvali smo je Maka, bila je žena-zmaj. Prva generacija Medicinskog fakulteta u Beogradu i kao takva bila vrlo važna, pozivana na sve moguće beogradske svetkovine i događaje. Važila je za arambašu i retko ko bi poželeo da joj se zameri. A volela je da se svađa, joj! Kad god bismo nekuda išle zajedno, pad’o bi mi mrak na oči od boravka nam u prevozu. Ta bi uvek našla neku zamerku međ’ putnicima i urlala bi na njih u toku cele vožnje. Rek’o bi čovek, ovo je neka nadžak-baba. Al’ nije, prema nama je bila nežna i puna topline. Prozvala me je Njuka, vodila me je na zimovanja u Opatiju. S nama je išlo celo njeno društvo, volela je da se zabavlja, da pleše i da peva. Celo detinjstvo sam provela u njenoj kući na Crvenom Krstu. Obožavala sam da se zaglavim u ostavi i njupam šećer. Moja prababa Njanja skupljala je te kesice šećera, ko god je nekuda putovao, donosio ih je (kao sad recimo magnete). Cela jedna polica bila je prepuna najveselijih kesica. Ko zna koliko su bile stare, često pomislim. Al’ eto pretekoh, šećeru očigledno decenije ne mogu ništa. Ta kuća imala je jedno od najlepših dvorišta u Beogradu. Sadašnji vlasnik ju je opasao visokim zidinama, a baštu s prelepim ružama sravnio je s zemljom da napravi letnju kuhinju. Tako to ide, je l’. Al’ da se vratimo Maki. Udala se za mladog etnologa, koji bi samo čitao knjige. Vazdan. Često mi padne um i znam na koga mi je starije dete, pričala je Maka: Stigne ugalj, treba ga ulopatati u podrum, a deda Zeka leži i bistri pisanu reč i ne može sad. Tako i junior-praunuk, kad se dohvati knjige, može i zemljotres da se dešava – ne može da prekine.

A deda Zeka je radio posao koji voli, pisao knjige zbog kojih su „neki“ autori ovog portala i izabrali etnologiju za svoj poziv, upravljao Etnografskim muzejom, a bio i super-deda. Nervirao nas je, kad nam priča dobro poznate bajke, al’ izmeša karaktere i završetke, al’ je isto tako bez pardona glumio Kunta Kinte-a i dopuštao mi da ga vodim po kući u improvizovanim okovima. Imao je dve sestre, Cicu i Olgu, koje se nikad nisu udavale. Cici je sve bilo teško i stalno se prenemagala. Držala mi je časove francuskog i kad god čujem taj jezik, setim se njenog unjkavog glasa. A Olga je bila pravi gotivac. Predavala je solo-pevanje u muzičkoj školi i često bi zapevala na sred’ ulice, kad joj dođe. To sam od nje nasledila. Stan joj je izgledao kao da je bomba pala, al’ nije marila. Umetnička duša, sve joj je dozvoljeno. Dođe po nas, decu i odvede nas u „Kortinu“ na klopu, a dok idemo ka piceriji na sav glas se dere: „Idemo na piiicu!“, i umire od smeha.

A deda Zeka je uvek išao kontra, razbijao stare tradicije i radio po svom nahođenju. Sećam se scene, pošto je poklonio potpuno opremljen stan svom sinu, snajki i nama, deci, da je Cica izjavila da sad mi svi treba da osećamo duboku zahvalnost za tako human čin. A deda Zeka je rekao: „Ne, to su moja deca, a oni će isto tako to darovati svojoj deci.“

Čini mi se da mi je genetski potencijal na zavidnom nivou, zar ne? Biće od mene nešto.

Sledeće

LEPTIRIĆI U ABDOMENU (Deo prvi)

Tue Dec 12 , 2017
O precima ili kako ja ispado’ ovak'aAutor: Aleksandra Mijović – AnjaPo srpskom medijskom prostoru stalno provlače iste žvake: „Kako su naše bake imale teške živote, muževi ih zlostavljali, atmosfera patrijahalna, vremena zatvorena...“ Kad god naiđem na te izvikane rečenice, mogu samo da se prevrnem sa stolice od smeha. Patrijarhat?! Mojim […]