Ruke moje bake

Ruke moje bake

Autor: Ivana Gajić

BakaRadmila Todorović, rođena Pavlović, u Beogradu 1913. godine, u rano leto; žena sa najlepšim rukama na svetu. Kako da vam opišem te ruke koje su bile snaga mog detinjstva i sva njegova nežnost? Kako da opišem ruke ujedno snažne i nepokolebljive a delikatne i sve od milovanja?

Moja se baka rodila sa rukama belim i glatkim iz kojih su iznikli dugi prsti, ženstveni i čulni, koji su odmah, još u detinjstvu, pokazali želju, a zatim i umeće, da klizeći po klaviru stvaraju najlepšu muziku. Ti nemirni prsti umeli su da osete ono što se rađalo u njenoj duši i da to na najtananiji način prenesu u napete strune klavira. Nedugo potom, ti isti prsti, otkrili su kičicu i boje i počeli da u minuciozne detalje prenose život na platno, pamuk belo poput njenih ruku. Njene su damske ruke rasle u belim rukavicama, uvek negovane i zaštićene. Umele su te ruke i da vezu i da pletu i da traže najlepše rečenice po tomovima literature, a ja ih zamišljam kako nestrpljivo i čulno zadrhte kada pređu preko nekog stiha, pa njegovu snagu i lepotu, impulsom pošalju u njeno srce. A volela je da čita sve i mnogo i da posle  o tome priča najlepšim jezikom koji ste ikada čuli. Umela je sa rečima; volela je reči i priče koje iz njih nastaju i radovala im se kao dete. Tako je, zahvaljujući svojim čudesnim rukama, od oca na poklon dobila klavir, štafelaj i sopstvenu biblioteku 100 srpskih pisaca, upakovanu u jednu lepu vitrinu koja danas živi u mom domu. Čitala je ruske i francuske pisce, koji su u njeno doba smatrani za neprikosnovene klasike, ali pošto je bila žena vanvremenska, vlasnica začaranih ruku, njena biblioteka se polako punila američkim i engleskim piscima tog toba - oh, kako je to moderno i napredno bilo za ono vreme! Ali šta očekivati od žene čiji prsti u sebi drže magiju. Tim belim rukama je prvi put pozdravila mog dedu, Božidara Todorovića, rođenog u Beogradu, 1907. godine, u istoj ulici u kojoj se rodila i ona. Mogu da zamislim taj dodir između dve ruke jednako snažne a potpuno od pene. Jer, ona je svirala klavir a on violinu, a oboje su slikali, ne zna se ko bolje. Dve ruke koje su se pronašle u istosti, u snazi, u nežnosti i ljubavi. Vrlo brzo je njegova ruka na njenu stavila prsten a njena u naručju ponela prvog sina, pa zatim i drugog. I sada su te njene negovane ruke u belim rukavicama, nabrekle od ljubavi i radosti, letele još lepše po dirkama, šarale još strasnije po platnu i milovale još nežnije sa još većom predanošću i svrhom. Život je polako odmicao, usporenim tempom savršene sreće ali mu nije bilo suđeno da potraje. 1941. on je, kao oficir kraljeve vojske, uzeo pušku u svoje ruke a njene su ruke ostale prazne, zaleđene u zagrljaju koji se više nigada neće dogoditi. Deda je bio zarobljen u Aprilskom ratu i poslat u logor iz koga su njegove ruke pisale i slale pisma ispunjena ljubavlju i žalom a ona je svojim dugim prstima cepala koverte i preletala preko njegovih reči pronalazeći između redova očaj i jed čoveka kome je oduzeto sve, a imao je toliko mnogo. Tim istim rukama je grabila vazduh između železničke stanice i Čubure, kada je 1945. saznala da se njen muž više nikada neće vratiti kući, da je proglašen za neprijatelja novog režima. Istim tim rukama se uhvatila za gušu dok je pretrčavala, u nastupu očaja i panike, ogromno parče svog grada u kome je sada bila izbeglica, samo sena, samo telo bez duše i bez srca koje je tuklo na nekom drugom, udaljenom mestu. Pala je u avliji svoje kuće, držeći se onim belim prstima za gušu iz koje je virila deformisana tiroida veličine jabuke. Od stanice do kuće, dobila je gušavost od stresa i bola.  Pamtim je sa ogromnim ožiljkom preko vrata gde joj je tiroida kasnije bila izvađena. I šta će sada sa onim rukama koje nemaju koga da miluju? Šta će sa prstima koji su stvoreni da stvaraju lepe stvari u ovom ružnom vremenu? Da podiže dva sina, eto šta. Uposlila je svoje nežne ruke najtežim poslovima. Nikada više nije sela za klavir niti uzela četkicu u ruke. Radila je u fabrici, u Mlinsko-pekarskoj industriji, mesila od jutra do mraka a noću šila do u sitne sate uz slabu svetlost prigušene lampe. U njenoj kući su sada živeli i njeni roditelji, sestra, dva sina i cela jedna porodica koja je tu bila prisilno naseljena zbog "viška prostora", pa je svetlo moralo da bude prigušeno kako bi drugi mogli da spavaju dok ona neumorno šije po celu noć. Nikada se nije požalila ni na šta. Niti jednom rečju. Nikada. Niko nije mogao da čuje od nje da joj je teško. Njena muka, najgora od svih muka, već se polako udaljavala od nje i onaj događaj sa železničke stanice se pretvarao u samo neki trenutak iz prošlosti o kome se nije govorilo. Sve druge muke su bile bleda senka u odnosu na tu najveću njenu. U odnosu na to, sve drugo je bilo ništa. Ubrzo je počela da slepi, valjda od silnog šivenja uz prigušenu svetlost.  Njene oči su postale dva plavetna neba sa ugaslom zvezdom u sredini iz koje više nije dopirala nikakva svetlost. Njene ruke su opet preuzele na sebe sav teret. Pipale su oko sebe pokušavajući da u oko razuma prenesu oblike i sadržaje. I sve su opet mogle te njene ruke. I da kuvaju, i da čiste, i da miluju i da mese i da šiju već sasvim napamet, jer je taj pokret postao deo njenog bića. Ali pre nego što je izgubila vid, njene su ruke uspele da odgaje i unučiće, da ih miluju onim nežnim dodirima, da im kuvaju i da se sa njima igraju (od nje smo naučili da se borimo jer nas nikada nije pustila da pobedimo ni u jednoj igri), da štirkaju najbelju i najudobniju posteljinu koja može da se zamisli, da mese rođendanske torte, da kuvaju džem i slatko, da okreću stranice romana i tomova poezije koje bi onda njene još uvek neoslepljene oči isčitavale a njen glas prenosio čaroliju do naših ušiju. Umele su te ruke i da nose cigle i cegere, da cepaju drva i da rmbaju kao ruke najsnažnijih fizikalaca, ali su nekim čudom ostajale neizmenjeno negovane i lepe. Koža na njima je bila prozirna i glatka, ispod nje su se videle plavičaste mreže vena a nokti su uvek bili jednako manikirani i damski. Ako postoje čuda na ovom svetu, onda su upravo te ruke jedno veliko čudo, tako pošteđene i nedirnute u svojoj lepoti. Tim istim rukama je pokrila lice i gorko jecala bez utehe i kraja kada je 1981. stigla vest da je deda umro. Tolike godine čekanja i nadanja, vernosti i ljubavi. To je ujedno bio i jedini put kada sam je videla da plače. Ja sam tada imala jedanaest godina i pamtim da ničem strašnijem od toga do tada nisam bila svedok. Moja baka je, inače, bila žena sa najlepšim osmehom. Taj osmeh je nikada nije napuštao, ni u momentima najveće tuge i najstrašnijeg mučenja. Uvek osmeh. Smejala se očima i svojim prelepim, belim zubima. Moj deda je u jednom pismu svom sinu, mom stricu, tražio da mu se kaže: "Da li moja Radmila još uvek ima najlepši osmeh na svetu?" A bila je duhovita i, mada sitna sa svojih metar  pedeset i kusur visine, sušta energija. 1997., nedugo nakon rođenja moje ćerke Sofije, koju je takođe videla samo rukama koje su nežno, milujući opipale lice mog deteta, moja je baka pala niz stepenice. Moj muž ju je na rukama odneo u Urgentni centar, jer bila je perce, a tamo su konstatovali da su oba kuka slomljena, jedan tog dana a drugi verovatno godinu dana ranije. Ona je godinu dana išla slomljenog kuka a da se nikome nije požalila. Iste, 1997., sklopili smo te predivne ruke preko njenih grudi. I dalje su bile najlepše ruke koje je čovečanstvo ikada videlo. Te njene ruke koje su bile sama ljubav.

Sledeće

TERASA ZA VIŠAK LJUBAVI

Tue Nov 28 , 2017
Ruke moje bakeAutor: Ivana GajićRadmila Todorović, rođena Pavlović, u Beogradu 1913. godine, u rano leto; žena sa najlepšim rukama na svetu. Kako da vam opišem te ruke koje su bile snaga mog detinjstva i sva njegova nežnost? Kako da opišem ruke ujedno snažne i nepokolebljive a delikatne i sve od […]