Naizgled sretna ljubavna priča

Naizgled sretna ljubavna priča

Autor: Nataša Spasojević

22656449 1639284669425441 520168711 NEva je veselo igrala u kuhinji kada je oko ponoći umoran stigao s poslovnog puta. Nije ga videla, leđima okrenuta, laganim i elegantnim koracima igrala je valcer verovatno zamišljajući da umesto listova zelene salate i malog kuhinjskog noža u rukama dodiruje partnera za igru. Lagana bela haljina sa žutim cvetovima verno je pratila svaki njen korak, tek s vremena na vreme lukavo otkrivajući  oble butine.

„Na-na-naa, na-na- naa“, imitirala je taktove muzike sa laptopa, smejući se samoj sebi na detinjarijama. Crna kosa na brzinu pokupljena u punđu bila je savršeni kontrast beloj koži, nežnoj poput bisera. Naizgled i Eva je bila takva, ali su je krupne, kestenjaste oči i odavale; gotovo skakoga bi bezobrazno pozivale da poljubi njene pune usne ispod orlovskog nosa. Nije bila naročita lepotica, štaviše bila je prosečna i sam nos bi katkad krivio sliku o njoj; njen pogled bez ikakvog stida i karakter pun suprotnosti bi gotovo svakom muškarcu privukli pažnju.

„Prokleta veštica!“, mrmljao bi u sebi svaki put kada bi je ugledao.  Mrzeo je sebe zbog nje. Nikada ranije ni jedna žena nije uspevala da ga kontrolira kao ona: svaka  misao, pokret i reč činili su mu se kao da su od nje komandovani. A ona se nije ni trudila da ga zavede niti zadrži, imala je svoj svet u kome je daleko više uživala nego pričajući sa njim uz cigaretu posle strasnog seksa. Kakav kliše, nikada ni to nije voleo! Cagareta nakon seksa... koja glupost! Zar ne bi bilo bolje ostati zagrljen u krevetu, mirisati njenu toplu kožu i biti povremeno iznerviran zbog njene duge kose koja ga je gušila? Ne, evropska seljanka uvek želi cigaretu na prozoru! Gotovo naga, naslonjena na metalnu prozorsku rešetku sa odsutnim pogledom ka ulici dok uvlači dim smrdljivog, belog Davidoffa. Uvek se pitao da li je možda neki lokalni seljak gleda sa mračne ulice, daje li mu znak da joj sutra dođe u krevet kada ode na posao baš kao što je i njemu davala pre skoro deceniju sa prozora male dvospratnice u smrdljivom sokaku u Toledu.

„Bože, šta mi je to trebalo! Mrzim ovu odvratnu kučku“, bile su reči koje bi skoro svake nedelje  izgovarao u sebi sa sklopljenim rukama na misi u katedrali „Svetog krsta“, nestrpljivo čekajući kraj propovedi. „Da, oče, znam: grešan sam i trebam se ispovediti, ali izvini me još samo ovaj put. Eva me čeka kod kuće, još nije ustala iz kreveta! Još uvek je topla i snena, samo za mene.“, uvek bi mrmljao isti izgovor sam za sebe dok bi se žurno kretao ka izlazu.

Nikada nije uspeo da shvati čime ga je to vezala za sebe. Bilo bi glupo govoriti o njenom umeću u krevetu; impresivna je ljubavnica ali svakako da je imao i daleko boljih. Znala je da vrišti i da se uvija, da ga grebe crvenim noktima dok lažira orgazam koji bi retko kad doživela; znala je strastveno da ga ljubi i govori mu da je najbolji. Znala je klišee. Nije bila ni naročita kuvarica: tek ponekad bi napravila neko egzotično jelo i danima nakon toga naširoko pričala o istom. Prave lovačke priče! Mrzeo je curry piletinu i ćuretinu sa ananasom, jastoga nije moga da vidi očima ali mu je ipak bio draži od proklete salate koju bi svaki dan imao na stolu. Gomila raznog povrća sa tunjevinom iz konzerve... hoće li ikada u toj kući pojesti stek ili hamburger! Pokondirena tikva, imala je turskog porekla- mogla ga je bar nekada udostojiti dobrog kebaba! „Mon Dieu, quelle sauvage! No, chérie, ce n’est pas bon pour la santé!(Bože, kakvo divljaštvo! Ne, dragi, to nije dobro za zdravlje!)“  odgovarala bi na hrapavom francuskom na svaki njegov prigovor. I taj jezik je, čini mu se, govorila ponajviše da bi ga izluđivala kao što je nekada radila ubogom Alfonsu. Iako ga je znala odlično govoriti i čitati, imala je užasno težak izgovor istog; grubo „R“ iz njenog maternjeg uvek bi pokvarilo utisak. Taj jezik joj je služio za kritiziranje drugog i ismejavanje njegovih mana;  tek ponekad kada je jako dobre volje pričala bi glupsti na njemu ispred ogledala dok stavlja crveni ruž na usne. Oh, taj njen karakter i dobra volja... nekada bi dani prošli dok joj ne vidi osmeh na licu. Njeni napadi melanholije i destruktivnih misli ubili bi i najvećeg optimistu. Tada bi se potpuno povukla u osamu, ne bi želela nikoga da vidi. Potpuno raščupana u najgoroj kućnoj haljini provela bi dane u zamračenoj sobi, lijući suze kao malo dete uz taktove depresivne muzike. U retkim trenutcima bi slikala, nervoznim potezma četkice razmazivala bi crne i crvene nijanse po platnu pokušavajući na taj način da otera ružne misli i osećanja; možda je tako brže napuste. Mrzeo je sebe u tim trenutcima... Nije osećao sažaljenje niti gađenje, već pravu empatiju za koju nije ni znao da postoji dok nije počeo živeti sa njom. Uspela ju je probuditi kod njega, poslednja stvar koja ovom proračunatom i strogom gospodinu treba! Ne može se reći da nije uživao u razgovorima sa njom, voleo ih je iako je bila očigledno inteligentnija i obrazovanija od njega. Znala je i razumela daleko više stvari, te iako su im se stavovi često razlikovali, za razliku od mnogih žena koje su stekle obrazovanje na poznatim univerzitetima, Eva se nije ni ponosila niti stidela toga... a ni njega. Njoj je sve bilo prirodno, sve tako normalno i nimalo vredno dokazivanja. Bilo je trenutaka kada bi se nasmejao njenom idealiziranju realnosti i dosadnim pričama o ljudskim pravima i jednakosti, oh pobogu pa nije bila takmičarka za izbor za Miss Sveta, ali je sasvim siguran da se i ona ponekad složila sa njim ne želeći da povredi njegova osećanja. Ipak, Eva je znala da se ljuti. Oh, i te kako! Ne,  nikako dečije i naivno, u retkim trenutcima besa pretvarala bi se u najgoru goropad. Njenu vrisku i uvredljive rečenice sigurno je bar pola grada čulo! Znala je da je fizički slabija, šamarala i ubijala je rečima. Tada bi odlazio od kuće, bežao bi kao da izlazi iz samog pakla. Odlazio bi bilo gde, bilo kojoj... samo da je ne vidi. I vraćao bi joj se. Njoj, toj prokletoj goropadi što pije čaj u 5 popodne dok čita neku dosadnu knjigu klasične književnosti  u turskom sedu na fotelji u uglu malog salona. Evi koja je na bar pet jezika znala mu reći da ga voli, i dokazati na hiljadu i jednom kada bi joj samo malo više osećanja i razumevanja pokazao. Ženi koja bi ga sa tužnim pogledom punom krivnje bosonoga sačekala na verandi njihove kuće,dajući svoj oproštaj za prevaru u zamenu za njene uvrede.

Privukla mu je pažnju pogledom i glasnim smehom, zaintrigirala venčanim prstenom na ruci i osvojila humorom jedne večeri uz belo vino u kafeu Senor Fernanda. Trebalo je biti ništa više do neverne supruge, iste one koju je Lorka opisao u istoimenoj pesmi. Prolazna avantura dok je tu. Postala je nešto drugo, ali nije se nadao da će vremenom postati njegov dom, luka u koju se vraća i bez koje ne može a koju nikada nije želeo sa takvom ženom. Bila je savršeno nesavršena, neobično obična; jednostavno je bila njegova- takva žena.

Naizgled skladan par bez dece: ugledan poslovni čovek sa druge strane Atlantika i evropsko- azijska domaćica. Naizgled sretna ljubavna priča dvoje stranaca na ostrvu. Naizgled mirna, kolonijalna kuća na brdu iznad grada. Stvarnost je bila nešto drugačija.

Sledeće

JUŽNA STRANA SEVERA

Sun Nov 5 , 2017
Naizgled sretna ljubavna pričaAutor: Nataša SpasojevićEva je veselo igrala u kuhinji kada je oko ponoći umoran stigao s poslovnog puta. Nije ga videla, leđima okrenuta, laganim i elegantnim koracima igrala je valcer verovatno zamišljajući da umesto listova zelene salate i malog kuhinjskog noža u rukama dodiruje partnera za igru. Lagana […]

Preporučujemo...