Festivali: Austin City Limits (ACL) 2017

Festivali: Austin City Limits (ACL) 2017

Autor: Vera Vujičić

21681493794 F83954a450 ZMnogima jesen počinje onda kada kalendar kaže da je i poslednji dan leta izdahnuo; nekima jesen stigne sa prvim hladnjikavim vetrom, kada vide da lisje žuto dole veće pada. A meni je znak da od leta nema više ništa, kada  ponedeljkom, posle vikenda provedenog na festivalu ACL, vozim kući, nazad iz Ostina.

To bude negde sredinom oktobra, pa iako sunce prži i znam da će biti još dana sa temperaturom preko 30 stepeni, ipak – gotovo je. Nema više. Bar ne za ovu godinu, u ovoj hemisferi. Sezona letnjih festivala je gotova.

Čim je u maju objavljen lineup, to jest spisak ovogodišnjih učesnika, odmah su pale kritike. Razvila se žučna diskusija, jer su mnogi bili nezadovoljni. Naravno, svako želi da čuje što više onoga što voli, a sa druge strane, ne treba baš terati jedno te isto.

Ako u toku godine idete na više festivala – kao što su Lollapalooza, Free Press Summer Fest, ACL, Coachella ili Bonnaroo – šanse da se susretnete sa manje-više istim bendovima su poprilične. U eri kada muzičari zarađuju više na festivalima, nego od prodaje albuma, a sezona festivala traje oko pola godine, učestalost pojavljivanja jednih istih imena, iako alarmantna, prestaje da nas čudi.

Međutim, što se mene tiče, nemam ništa protiv da često slušam one koje volim. Ponovo Red Hot Chili Peppers? Nema problema, samo napred!

Srećom, na velikim festivalima ima jako mnogo učesnika, od svima poznatih, do onih za koje niko nije čuo. I to je dobro.  Nije sve u velikim imenima, koja kao zvezde festivala nastupaju poslednja, na kraju festivalskog dana.

Festival se održava u prekrasnom ambijentu Zilker parka, smeštenog u samom centru Ostina.

Kao i svake godine, za tri dana, na osam pozornica je nastupilo oko 150 izvođača. Zbog toga je važno ,,uraditi domaći zadatak", unapred se informisati i spreman stići na festival. Logično, mnogi nastupi koje želite da vidite, se preklapaju u vremenu, a bine mogu biti jako udaljene. Ne može se tek tako brzo premestiti s jednog mesta na drugo. Posebno, ako uzmemo u obzir veliki broj posetilaca, oko 80.000 ljudi, koji se neprestano kreću u svim pravcima.

Uvek se potrudim da svakog festivalskog dana vidim i čujem neko, za mene, novo ime. Iako su prvog dana glavne zvezde, da ne kažem, hedlajneri, bili Jay-Z, Martin Garrix, The xx, Ryan Adams, Foster the People, Bonobo i Crystal Castles, ja sam bila fokusirana na dve tačke: Lukas  Nelson i The Lemon Twigs.

I nisam pogrešila. Oba nastupa su bila izvanredna. Lukas Nelson je polako ali sigurno izašao iz senke svog velikog oca, Vilija. Potpuno je svoj na svome. Odličan gitarista, odlično izgleda. Visokooktanskim nastupom ostavio je snažan utisak. 

https://youtu.be/SbmHwuiVtmw

Zbog toga su ovakvi festivali interesantni, jer pored naših starih ljubimaca uvek otkrijemo neki novi bend, ili bar za nas nov. Svojevremeno, pre 7-8 godina, sam tako zavolela The Black Angels, a još više, Cage the Elephant. Ja sam uvek u potrazi za novim talentom, jer život ide napred; ne možemo večno slušati samo Coldplay i Radiohead.

Ovog puta sam prvi put čula  klince iz benda The Lemon Twigs, dva brata D'Addario, od 18 i 20 godina.Tačno sam znala da će mi se svideti. Kao i ova dva benda, koja sam pomenula, i ovi momci imaju fantastičan nastup, energičan, dali su sve, baš sve, od sebe. Kako se to kaže, ostavili su dušu na bini. To cenim!

Posle prve pesme, primetila sam da nekoliko novinara i starijih rokera izlazi iz VIP lože, privučeni onim što su izdaleka mogli da vide i da čuju. Probili su se u prve redove i na jarkom suncu u 3h pomno pratili, zviždali, tapšali i oduševljeno pozdravili mlade kolege. Zaslužili su.

The Lemon Twigs malo podseća na Bitlse i rani rok iz šezdesetih. Ima tu svega, od indi roka do baroknog popa, malo glam, malo psihedeličnih momenata i naravno, ponešto sasvim originalno.

https://youtu.be/xQ4nqnVOfMo

Ovogodišnji ACL je bio posvećen Tomu Petiju, koji je iznenada preminuo samo par dana uoči festivala. Skoro svi izvođači imali su bar jednu njegovu pesmu na svom repertoaru.

Drugog dana, negde oko 19h, dok smo čekali da se na Miler Lite bini pojave Spoon, odjeknuli su zvuci pesme Free Fallin' i na velikim monitorima se pojavio arhivski snimak sa ACL 2006. na kome Tom Peti, sa kaubojskim šeširom na glavi, završava svoj set baš ovom pesmom.

Naravno, svi zapevasmo, nas nekoliko desetina hiljada ljudi.

Odjednom, začuo se jedan horski uzdah, koji se talasao, pojačavao i utišavao.Svi su gledali u nebo...  Iz aviona je je iskočilo nekoliko padobranaca, koji su ostavljali neki svetleći trag za sobom, demonstrirajući slobodan pad.

,,Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!"

Ovaj snimak ni izdaleka ne može da dočara lepotu prizora, niti snagu emocija.

Bilo je bar hiljadu puta lepše. 

https://youtu.be/nhVwjHV-3Uw

Kraj drugog dana pripao je veteranima, Red Hot Chili Peppers. Bili su fantastični. Atmosfera fenomenalna, svi oduševljeni, staro, mlado, svi znamo svaku reč svake njihove pesme; dim marihuane se vijori iznad naših glava (mora da sam i ja bila naduvana, jer disati se mora), svi pevamo - čuj, pevamo, deremo se - i usred pesme Dani California, primaknem se uhu moje ćerke i upitam je:

Je l' znaš da Deni više nije živa?

Ona se okrene, pogleda me, kao što samo deca mogu da pogledaju roditelja, kad misle da ovaj priča skroz bez veze, pa kaže:

Mama, Dani je fictional character!

Fikšnal, nefikšnal, živa nije! I Ana Karenjina je fikšnal karakter, pa svi dobro znamo da je skočila pod voz - mrtva je.

Ne predaje se lako moje dete. Odmah iz džepa izvadi telefon, vidim guglira, sad će da mi crno na belo dokaže!

Gleda, gleda... okrene se ka meni i kaže:

Ti stvarno nisi normalna!

https://youtu.be/Av1FVn2F3Ww

Anthony Kiedis je jednom rekao da je Dani iz njihovih pesama u stvari mozaik, sastavljen od mnogih devojaka sa kojima je on bio u vezi. Prvi put se pominje u pesmi Californication: ,,teenage bride with a baby inside..", a zatim, u By the Way.

Rodjena je u Misisipiju, živela je kratko, brzo i opasno, i na kraju tragično završila. Ubijena je u Severnoj Dakoti, na putu ka Minesoti...

Završnog dana festivala bilo je prijatnih iznenađenja i ostvarenih očekivanja. Standardno dobri Portugal. The Man i Milky Chance, za ljubitelje hip-hop muzike, Run the Jewels, Gorillaz, švedski folk duo, First Aid Kit, lepa Karen Olson, ranije poznata kao model i supruga Džeka Vajta, sada kantautorka, čije balade predstavljaju mešavinu njenih engleskih korena i folk muzike Nešvila, u kome odavno živi.

https://youtu.be/_BmUkGl4ytg

Vance Joy, odličan, a njegov globalni hit, Riptide, se ni posle četiri godine i preko 200 miliona pregleda na youtube nije izlizao, niti dosadio. Svi smo pevali sa ovim simpatičnim momkom.

https://youtu.be/fcjLyaZxlmA 

I na samom kraju, The Killers. Koncert su počeli pesmom Toma Petija, American Girl, a odmah nastavili svojim najvećim hitom, Mr Brightside.

https://youtu.be/7AQ8uAx0ZU8

S obzirom da je bend iz Las Vegasa, Brandon Flowers nam se usred pesme obratio, rekavši da je najlepše momente svog života doživeo na koncertima, u publici, a sada i na bini. A onda je uzviknuo:

“Nemojte nikad da dozvolite da vas bilo ko spreči u tome da radite ono što volite!”

Naravno, mislio je na užasan masakr, koji se dogodio pet dana ranije, na jednom muzičkom festivalu. Tragedija je ogromna, ali ništa nas nije sprečilo da se okupimo u ogromnom broju i da slušamo muziku koju volimo.

I opet ćemo.

Sledeće

LJEPOTA PAŠTROVSKA (Deo drugi)

Wed Nov 8 , 2017
Festivali: Austin City Limits (ACL) 2017Autor: Vera VujičićMnogima jesen počinje onda kada kalendar kaže da je i poslednji dan leta izdahnuo; nekima jesen stigne sa prvim hladnjikavim vetrom, kada vide da lisje žuto dole veće pada. A meni je znak da od leta nema više ništa, kada  ponedeljkom, posle vikenda provedenog na festivalu […]

Preporučujemo...