LJEPOTA PAŠTROVSKA (Deo prvi)

LJEPOTA PAŠTROVSKA (Deo prvi)

Autor: Vladimir Jovanović

2009 Porsche Cayenne Diesel 8„Viđi, bratski, znaš'i da u našu famelju nikad nije bilo ni kurve ni lupeža! E, časti mi, tako ti je vazda bilo u Paštroviće! Bogufala, nećeš ih nać da lukave, no uvjek na poštenje! Prije će sebe zajebat, no učinjet kakav kaliž, da se narod sprda!“, reče ponosno, moj brat od tetke Luka Miković, zvani Mikeli, verovatno najveći živi mediteranski galeb-presretač, čija je zona operativnih dejstava bila uglavnom Budvanska rivijera, ili da budem još precizniji, onaj čarobni potez „ od Kufina do Babina vira“. Vidno raspoložen, naklapao je kao najgora torokuša sa autobuske stanice, gledajući me onim svojim pogledom večitog dečaka, koji se skriva ispod blago povijenih veđa i gustih, raščupanih, skoro pa spojenih obrva starog morskog vuka, za koje se nikako nije moglo utvrditi da li tu  predivnu, švalersku, divlje izbledelu nijansu duguju davno izdatoj krštenici ili talentovanom nebeskom slikaru, koji je desetlećima unazad svoju kičicu umakao isključivo u paštrovsku „grku“ so, pesak s Male plaže, beličasti sedef polomljenih lumpara, poslednji, predsutonski, sunčev odsjaj iznad Paljeg brda,  i ultramarin neba nad Pržnom. Još od jutros, kad me je pokupio u Tivtu, sa „zornjaka“ Montenegro Erlajnsa imao sam utisak da statiram u nečijem tuđem filmu. Mirisao je na Altravajolet, smejao se kao „naduvan“, ne dozvoljavajući mokasini Bruno Malji, da papučicu gasa svog novog Porše kajena, stavi ni u jedan drugi položaj, osim onog prikovanog za patos. Nije se mnogo uzbudio ni kad nas je drumska, hajdučka patrola iznenadila iz busije kod Radanovića, tvrdeći da smo išli sto šezdeset i da ih čudi kako do sad već nismo nekog usmrtili.

„Đe si, drug moj!“, obratio se ležerno, mlađem od dvojice drugova organa sa naherenom, uglastom šapkom, koji je verovatno u ovoj podeli bio gud kap i iz meni nepoznatog razloga nije nosio brkove.

„A, nemo' mi to činjet... samo sam taka pedalu, bez tebe osta! Česovu prijavu za ovo, ne zajebaj? Viđi, to ti je munja nebeska... mene ona idu u garažu osamdeset, jadan ne bio, đe neće na ovu pravinu...“

Moram priznati da bi mene u sličnoj prilici već izvukli iz vozila i najverovatnije streljali pored puta, ne čekajući formalnosti oko zapisnika i lokalnog sudije za prekršaje. On se, međutim, izvukao uz upozorenje da ipak malo prikoči, jer je par kilometara dalje kolega  kome je mali pao na godinu, a, i upravo se razvodi od žene, pa verovatno neće biti toliko tolerantan.

„Još mi nešto nampade. Sjećam se da mi je đede Špiro priča', da su on, brat mu Savo, Baćko Kažanegra i Vaso Pero Anđus, neđe između dva rata, sa  gumna Dabkoviće, podno Veljeg brda, gledali drito u Italiju, đe bijeli konji vršu šenicu... eee, časti mi!“

„A to je, kapiram,  bilo izvodljivo samo za lepa vremena! Zakuni se, keve ti! Što volim ove vaše La Montenegrinove basne...čuj beli konji! Mora da su i oni bili na belom horsu!“ rekoh, ne prestajući da se kliberim.

„Možebit su se zajebavali... štozna' ja!“

„To je onda druga stvar... A što mi prodadosmo Velje brdo, kad je takav istorijski lokalitet?“

Tu ga malo zbunih, te u prvi mah stade da razmisli  ali se pribra i mrtav ozbiljan odgovori:

„A  kako će, stručnjak moj, golf da uljegne u Crnu Goru, ako ne napravimo terene?“

***

Život je stvarno žešće nepredvidiva stvar, a postoji i ona poslovica o Bogu i misterioznim putevima, ali je nikad nisam naučio napamet i nisam ni siguran da umem da je upotrebim u suvislom kontekstu. Bilo kako bilo, još do pre par dana, bio sam samo Miloš Krstić, četrdesetineštogodišnji ekonomista, nezaposleni drkopiš, pokušavač svega živog što bi mi vratilo dostojanstvo, bivši panker, napadni pesimista, uzorni sin Svetozara-Laleta, i Dušanke, rođene Dabković, Milicin leća, i, nekad mi se čini, nezasluženi i ničim izazvani suprug magistarke vajarstva Milene, od čijeg privatnog obdaništa živim i u kome kuvam, majmunišem se, razvozim klince i džabalebarim, skupljajući, ljudskom oku jedva vidljive, poslednje mrvice samopoštovanja.

I danas sam, takođe, i  Miloš i sin,  otac, muž, „ulični hodač“, taksista, polu-Paštrović, luzer i ko zna šta sve ne još, jedino što na računu imam cifru, odnosno imaću je za petnaestak minuta, od koje mi radi guza ko meduza, pulsiraju očne jabučice, suše usta, a koju me je strah da glasno izustim da se ne bi raspršila u paramparčad ili da mi ne bi zazvonio budilnik i poslao princa u pičku materinu, maćehu i sestre na odvikavanje od alkohola, cipelicu kod šustera, miševe kući, a bundevu kod keve u kuhinju, da od nje pravi čorbu ili još bolje pitu bundevaru.

Mikeli je pored mene,  vrpolji se i briše pandurske rejbanke krajem tamno zelene Ralf Loren polo majice, na kojoj je silueta konjanika toliko velika da mi se čini da se gotovo uopšte ne razlikuje od pravih dimenzija igrača pola, sa sve konjem ili magarcem, šta li je.

On nije nervozan, barem ne koliko i ja, ali ne bih rekao da mu je svejedno. Doduše, njegova cifra je, kako mi se sam izlanuo, dva i po puta veća od moje, iako je plac koji smo tapnuli podeljen na ravne časti, u razmeri dva prema jedan, u njegovu korist.

Ne razmišljam uopšte o onom „i po“, valjda je imao nekih dodatnih troškova.

Kako bih mogao išta da mu zamerim, jer on je moj brat, moja krv,  neko na koga sam uvek bio slab i želeo da ličim i čije sam savete gutao bez provere i sumnje. Urađeni primer iz zbirke matematičkih zadataka, u koji treba samo da stavim druge brojeve i eto ti rešenja.

Desetak godina stariji, ali dovoljno autoritativan da me nauči da se cica na svetostefanskoj plaži ne prska vodom i ne „gađa kršima“ kako bi joj se privukla pažnja, a  kako je pisalo  u svim tadašnjim udžbenicima „Put do ženskog srca“, već joj se na početku samo zagonetno smešiš, udaraš čežnju, zatim je pitaš na engleskom šta sluša ili čita i pozoveš je diskretno na noćno kupanje, uz flašu vina i vokmen koji ima adapter za dva para slušalica i u kome je zaglavljena njegova borbena, jebačka kaseta TDK-metalka, sa nasnimljenim dijarejama-Hotel Kalifornija, Ju ar d sanšajn ov maj lajf, Filings, Houplesli divoutid tu ju i Hau dip iz jor lav.

Mada, da ne grešim dušu, nije da se nije znalo posrećiti i to više puta!

Naučio me je  i da se makljam,  da ne budem „pičkica beogradska“, da se ne bojim čak ni jačih od sebe, već da koristim staru džibersku foru kao, „neću da se bijem“ ili „'ajde da  se pomirimo“, pa kad se siledžija najmanje nada „pešću, posred turina“.

Ne, nema šanse da bih ikad mogao da se naljutim na njega!

„Zar mi nisi rekao da idemo u  Kreditnu?“ upitah da prekratim neugodnu pauzu.

„A, ne, đaole, ja sam sve pare prebačio u ovu novu, Adriatik Biznis Banku! Imaju masa dobre, te razvojne kreditne linije... evo, odobrili su mi aranžman za Kajena, jebi mi oca ako sam čekao petnaest minuta. Mnogo su mi poslovniji... a i šefovica ekspoziture im je jedna mala Crmničanka, oli da te upoznam... viđećeš je... perverzija! Veleee, oćemo li otvarat banku... evo, mrče!“ povika Mikeli, kucnuvši blago na staklena vrata, uočivši unutra lepoticu da namešta frizuru i popravlja karmin ispred ogledala.

 „Đe si mi ti ljepoto paštrovska... e nema te u svijet! Jedno jutro ustaneš prije deset ura i odmah mitinguješ!“

„Nije Vesna, obraza mi, imam posla, ne znam đe udaram! Možemo li završit ono...? Došo mi je burazer Mišo iz Beograda!“

„Vesna Srzentić“, odgovori nadmeno i hladno mi pruži ruku.

„Aok lele mene... kako su ti paljivi ovi brci... biće da sam zaboravila...“ reče, poljubivši se s Mikelijem, uhvativši ga pokroviteljski ispod ruke.

„A, da čuš... kako nećeš zaboravit... ne javljaš se... kuliraš me...“, reče joj vragolasto u pola glasa,   „A i onaj tvoj te ne pušta bez pratnje da iskočiš u grad, ma ni na „Dane širuna!“

„'Oćete li me sačekat minut u kancelariju! Samo da vidim ove čizmice što ih je koleginica Andrijana kupila jučer u „Donatelo“, na rasprodaju!“

„Ima' sam ih i ja, u radnju...“,javi se Mikeli, ne mogavši da odoli profesionalnoj deformaciji.

„No su mi pasali veliki brojevi. Koji ono bi... četres' jedan, je li jes'?“

„Mak se tamo, nemoj mi dodavat! Nije četresjedan no četrdeset i po... imaš'i još koju?“

„Ne, da đaolju!“

Nastaviće se...

Sledeće

ALEKSANDAR TIŠMA – VERE I ZAVERE

Tue Oct 31 , 2017
LJEPOTA PAŠTROVSKA (Deo prvi)Autor: Vladimir Jovanović„Viđi, bratski, znaš'i da u našu famelju nikad nije bilo ni kurve ni lupeža! E, časti mi, tako ti je vazda bilo u Paštroviće! Bogufala, nećeš ih nać da lukave, no uvjek na poštenje! Prije će sebe zajebat, no učinjet kakav kaliž, da se narod […]

Preporučujemo...