ALEKSANDAR TIŠMA – VERE I ZAVERE

ALEKSANDAR TIŠMA – VERE I ZAVERE

Gost autor: Dragana Janjušević

Vere I Zavere Aleksandar Tisma Slika O 65505019… Vojvodina …. Nepregledna, široka, pitoma. Volim je. U njoj sam se rodila,  odrasla i živim već dobranih četr’est leta. Odmara mi oči kad putujem,  dok  posmatram njena ustalasana žita i glave suncokreta žute kao sunce. Miluju. Maze. Tepaju. Salaši na severu Bačke, pa ogromni, nepredvidivi Dunav. Svaki njen deo ima svoju draž i ako me neko proglasi autonomašicom jer sam Vojvođanka,  marim ja. Nju volEm i to je fakat. Ono što joj daje šmek jeste multikulturalnost,  njena mešavina vera i naroda. Što bi rekao Mika Antić, opisujući upravo Panonsku niziju : „Pevaj mađarski , totski , racki, rusinski , srpski, romski“… I ona upravo tako i peva. Na svim jezicima i dijalektima.

Pošto živim u kićenom Sremu,  gde je sremačko selo malo,  a okolo ravnica i u kojem ima ne jedan,  već stotine kućeraka,  ne mogu a da ne primetim da je većina tih kućeraka nekada pripadala Nemcima koji su činili većinsko stanovništvo. Oni behu starosedeoci. Gde su ti ljudi nestali posle drugog svetskog rata? Gde su im potomci? Zašto se u mešavini tih različitih jezika ne čuje nemački? Ostao je samo naziv „švapske kuće“  i po koje,  vrlo retko,  nemačko prezime. Da istoriju pišu pobednici opšte je poznato, pa tako posle Drugog svetskog rata komunisti napisaše svoju. A šta je zaista bilo sa folksdojčerima? Njihovu sudbinu nam otkriva Aleksandar Tišma u svom romanu  „Vere i zavere“.

Pisac posleratnog perioda,  veći deo svog života proveo je  u Novom Sadu, pa  otud njegovo poznavanje Vojvodine i folksdojčera . Diplomirao anglistiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Po završenim studijama, radio kao novinar u „Slobodnoj Vojvodini“ u Novom Sadu, a zatim u izdavačkom preduzeću „Matica Srpska“. Uređivao „Letopis Matice Srpske“.  Pored novinarstva, bio je i  veoma plodan pisac novela,  putopisa i romana. Dobitnik je mnogih nagrada za književnost,  između ostalih Ninove nagrade,  Andrićeve nagrade i nagrade za životno delo Društva književnika Vojvodine. S obzirom da je i sam učestvovao u ratu,  ne čudi da je rat česta tema njegovih dela. Kod njega nećete naći borbe,  juriše i bojne pokliče,  već ono što ostaje od čoveka posle rata. Razorena psiha, otupelost osećanja i ljudsko bitisanje svedeno na biljku. Uništeno dostojanstvo. Zato njegova dela šalju snažnu anti-ratnu poruku o besmislu svakog rata, u kojem stradaju i žrtve i dželati.U „Verama i zaverama“ Tišma prati sudbine tri novosadske porodice neposredno pre izbijanja Drugog svetskog rata : Rudić,  Patak i Šultejs. Srbi,  Jevreji i Nemci na istom prostoru, sa zajedničkom mukom i nevoljom – kako preživeti zver koja je razjapila usta i preti da ih proguta. Živopisni i realni Tišmini opisi o zajedničkom životu ovih naroda, stvaraju kod čitaoca sliku o multinacionalnoj Vojvodini,  a priča o njihovom međusobnom prijateljstvu jasno stavlja do znanja da je Vojvodina pre rata bila jedna šarena lepeza različitih običaja,  verovanja i navika. Događaji su ispričani kroz retrospektivu glavnog junaka Sergija Rudića,  srpskog intelektualca iz ugledne zubarske porodice koja je imovinu stekla komunističkom nacionalizacijom nemačkih stanova. Spletom životnih okolnosti  ’60-ih godina pojavljuje se poslednja živa naslednica nemačke porodice i traži svoju imovinu nazad.

Kroz zaplete, pisac odlično gradi likove, prikazujući sva njihova unutrašnja previranja i moralne dileme i trileme. Sergije ima izrazito filozofsku crtu karaktera, jer ga izjeda stid zbog nepravde koju je njegova porodica učinila Šultejsovima. Duboko je svestan da je istorijski trenutak taj zbog kojeg je njemu upala kašika u med, i da na taj stan nema nikakvo moralno, ni ljudsko pravo. To je breme koje on nosi kroz život i stvara mu osećaj krivice . Da bi sa sebe sprao prljavu ljušturu stida, priključuje se mladim komunistima, jer smatra da jedino tako može da se iskupi. Prinosi žrtvu Justiciji, da  bi se iskupio za roditeljski greh.  Pored njega, izuzetan lik je Eugen Patak, pola Mađar, pola Jevrejin, siromašan kao crkveni miš koji živi od tuđe milostinje. Između njega i Sergija stvara se duboko prijateljstvo. Dva potpuno suprotna sveta, jedan drugog neodoljivo privlače. Sergije, iako bogat, duboko nezadovoljan životom i Patak, na ivici egzistencije, potpuno srećan i spokojan. Patak svoju sreću pronalazi u knjigama i čita bukvalno sve što je ljudska ruka ikada napisala. Ne samo što čita, on naizust zna svako delo koje je pročitao u originalu. Zahvaljujući svojoj strasti prema knjigama zna nekoliko evropskih jezika. Samouki Jevrejin koji svrdlanje praznog želuca nadoknađuje hranjenjem mozga,  svoj život podnosi bez roptanja i kukanja  i bogati intelektualac koji kao Kalimero viče : „To je nepravda“ i mrzi sebe.  I samo prezime Patak – asocira na geganje patke, nespretno, smešno, prosto da se čovek sažali. Kad ono, ne lezi vraže, pred čitaocima izrasta duhovna i intelektualna gromada. Tako pisac, kroz njihovo prijateljstvo spaja nespojivo, gradi mostove preko ponora, a dopušta različitost. Njih dvojica jedan drugog nadograđuju. Pored upečatljivih i pomalo uvrnutih likova i ovog čudesnog prijateljstva, ono što potresa onako  „do koske“  jeste  sudbina Nemaca  nakon Hitlerovog napada na Jugoslaviju.  Nemci su opisani kao jedan izuzetno vredan,  pošten i pronicljiv narod,  ali njihova pronicljivost je zatajila. Nesvesne opasnosti i naivno verujući da će im srpski sugrađani pomoći,  nemačke porodice dočekuju rat potpuno mirno. Kad shvate da Hitler gubi i da  će ih Srbi i komunisti pobiti,  iako vekovima žive na tim prostorima,  nastaje panična i neorganizovana bežanija. Kolone i kolone nemačkih izbeglica beže ka Nemačkoj koja je isto tako poharana ratom. Ono što im se na tom putu dešava,  ravno je egzodusu Srba u Oluji ili današnjih migranata iz Sirije. Pljačkaju ih,  siluju žene,  promrzli su i gladni. Imovina koja im je ostala u Novom Sadu je naravno zaplenjena i u njihove stanove useljeni su komunisti. Njihovi dotadašnji sugrađani mirno posmatraju kako je taj isti , doskorašnji,  čestit svet,  koji je samo svojim radom stekao kapital,  odjednom postao najveći neprijatelj i kriv  je samo zato što je pripadnik Adolfove nacije. I to ravnodušno posmatranje dojučerašnjih komšija, takođe potresa, čak i više nego scene o proterivanju Nemaca. Prodrma te negde duboko u stomaku. Jer, i nečinjenje je zločin. Ako gledaš nepravdu,  a ništa ne delaš da je sprečiš, onda si saučesnik u istoj. Kao kad se u Kafkinom „Procesu“ samo podigne i spusti zavesa dok na ulici ubijaju čoveka.

„Hrane je bilo sve teže naći,  prodavali su zlato za kilogram krompira  koji su potom delili na njih osmoro. To njihovo bekstvo utopilo se u sveopšte bekstvo,  koje kao da je zahvatilo svekoliko čovečanstvo i postalo samo sebi svrha. Shvatili su da beže ispred neizbežnog, te da je svejedno dokle će i kada stići. “ Jedan ruski vojnik izgovara monstruoznu misao: „Za vojnika pobeda nije osvojena teritorija i broj ubijenih neprijatelja. Pobeda je onda kad neprijatelja poniziš tako što mu oskrnaviš žene“.  Ovo je samo deo Tišminih opisa o stradanju Nemaca i svedočanstvo o tome da su i oni i te kako bili žrtve Hitlerovog bezumlja.    

I tako se pred čitaocima otkriva jedna surova istina,  druga strana medalje,  ona istorija koje nema u udžbenicima. Ali, svako ko hoće da je sazna,  neka zakopa malo dublje. Problem je u tome što je malo onih koji hoće. Nakon čitanja romana ta Vojvodina sa početka ovog teksta ne izgleda više tako pitoma i tolerantna. Svaka švapska kuća pored koje prođem šapuće : „Ja sam oteta.“

Sledeće

Ne se pritisnjavaj. Sićko ke bde dobrej! ili Drugo porađanje Sofije

Wed Nov 1 , 2017
ALEKSANDAR TIŠMA – VERE I ZAVEREGost autor: Dragana Janjušević… Vojvodina …. Nepregledna, široka, pitoma. Volim je. U njoj sam se rodila,  odrasla i živim već dobranih četr’est leta. Odmara mi oči kad putujem,  dok  posmatram njena ustalasana žita i glave suncokreta žute kao sunce. Miluju. Maze. Tepaju. Salaši na severu […]

Preporučujemo...