NEĆU DA KUVAM!

NEĆU DA KUVAM!

Autor: Jelena Milenković

Young girl is watching sunset over Tokyo in Odaiba.

Davnih dana, na žurci kod dobrog druga, našao se i izvesni Miloš, stranac čija je jedna jedina rečenica izvršila trajan uticaj na mene. Naime, Miloš je bio na korak od ženidbe. Na pitanje nekog od prisutnih: „Zna li snajka da kuva?“ , Miloš je odgovorio: „Ne znam i ne interesuje me. Ja se ženim ženom koju volim, ne kuvaricom.“ Miloš i „snajka“ imaju sjajan dvadesetpetogodišnji brak, gde niko ništa ne mora a svi rade sve. Kad i koliko mogu i žele. Što je retkost, mada ne bi trebalo da bude.

Elem, od raznih podela  kojima robujemo, jedna je posebno iritantna, imajući na umu način današnjeg života.

Podela  na „prave“ i „instant“  domaćice.

Prvo, termin „domaćica“  je krajnje istrošen i retko nepotreban. Čim imaš dom, samim tim si i domaćica.  Treba to uređivati, čistiti, prati veš, posuđe, zavese, stepenište, glancati, spremati, kuvati.. .Kao sastavni deo svakodnevnice bilo koga ko ima dom. (Primetićemo da uglavnom žene mehanički izgovaraju: „MORAM da usisam, MORAM da skuvam ručak...“, te nije loše razmisliti šta nam to podsvest poručuje). Isticati to što si „domaćica“ ravno je isticanju činjenice da imaš desnu nogu.

Zatim, „prava“ i „instant“ domaćica! Pa, crći ću od smeha! Prave su  valjda ove što po ceo dan kuvaju, mese, peku papriku, rakiju, dočekuju, ispraćaju; prvo deca, muž, svekar, svekrva, deda i kum iz komšiluka, pa za njih ako pretekne.  „Instant“  su, kanda, ove što  malo i na sebe misle, pa osim tog kućevnog zadovoljstva pronađu još ponešto: posao, hobi, naučni rad, obilazak sveta, čitanje u tišini, blejanje sa prijateljicama, izlasci, ulepšavanja... Ili ih, jednostavno, mrzi.

Šta je tu loše?

Svako ima pravo da organizuje ovu trubku života kako mu odgovara i to je floskula koji mnogi pominju ali malobrojni primenjuju.

Ja sam „instant“ domaćica. Radim kao sumanuta da bih obezbedila svojoj deci što bolje uslove za život.  Trčeći s posla, obožavam da svratim kod  frizera. Kupujem knjige. Provodim svaki momenat koji ugrabim u razgovoru sa svojom decom. Volim da se povremeno vidim sa dragim ljudima. Potrebno mi je da se s vremena na vreme izolujem, resetujem, napunim baterije, napišem nešto. Kad tačno da stignem da guram ruke u pinđure, testa, sarme i slično?

Volela bih ja da  ’ladim  kolena po ceo dan, pa da smišljam recepte i davim ukućane u lenjoj piti al’ ne pada mi na pamet da se iscrpljujem, samo da ne bih bila „instant“.

Kad god imam para, kupim sve što „prave“ naprave. Na kraju, neću da kuvam ako mi se može! Ne hvalim se time, ali ne vidim ni jedan jedini razlog da  svoju decu lišavam šetnje po jesenjem suncu, svoje prijatelje pažnje koju zaslužuju,  život kvaliteta koji postižem isključivo  svojim krvavim radom i znanjem. Samo da bih umesila kiflice koje mogu da platim.

U novonastaloj tranziciji mentaliteta, kad se bespotrebno trve nekadašnje i sadašnje vrednosti a življenje kao takvo zarotiralo se  bez naše volje, najteže je živeti među ljudima kojima ne valjaš čim nisi kao oni.

Ne hvalim se time, ali neću da kuvam! Osim kad moram ili kad me baš u’vati da hoću.

Ja sam majka, inženjer, ćerka, sestra, piskaralo, fantasta, emotivac, samoborac bez „leđa“,  a za nas, ovakve,  „instant“ domaćica je gratis uspeh, koliko god  nam „prave“ pretile prstićem, sveže izvučenim  iz poluumućenog testa.

Sledeće

Skice sa Tajlanda (Deo osmi, 2)

Wed Sep 20 , 2017
NEĆU DA KUVAM!Autor: Jelena MilenkovićDavnih dana, na žurci kod dobrog druga, našao se i izvesni Miloš, stranac čija je jedna jedina rečenica izvršila trajan uticaj na mene. Naime, Miloš je bio na korak od ženidbe. Na pitanje nekog od prisutnih: „Zna li snajka da kuva?“ , Miloš je odgovorio: „Ne […]

Preporučujemo...