Jedan sasvim običan suživot

Jedan sasvim običan suživot

Autor: Aleksandra Mijović – Anja

8b6681122f4d0b7e7324751d50be4d05

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Jednog sasvim običnog dana u septembru

-Šta ću ti ja?!-

-Aaa, ne opet!-

-Ne prevrći mi očima, razbiću te!-

-A-ha, kad bi mogao da me stigneš... Njaoo, ne gledaj me tako, uf!-

-Hehe, dođi ovamo... Ako nastaviš da bežiš, izlupaću te!

Režanje. Kikot. Vriska.

Jednog sasvim običnog dana u decembru

-Hej.-

-Šta hej? ’De je „zdravo čoveče mog života“ ovo ono?

-Zdravo, konju mog života.-

-Ups, pms, a?-

-Daj, pusti me, nadrkana sam, ona krava iz pisarnice mi je ponovo skakala po živcima.-

-Evo, idem da je razbijem!-

-Samo mi se skloni, nervozna sam, KAŽEM!-

-Okej.-

-Pa, kuda ćeš sad?-

-Sklanjam ti se... Idem do Malta na pićence... Šta je sad?-

-Klasika!-

-Pa, čekaj, jesi rekla da ti se sklonim? Ne razumem, što si ljuta?-

-Gde je tu podrška?! Ti si neko ko treba da je tu. Sad. Dođem kući povređena, nikakva i šta? Podvijaš  rep i bežiš? Sram te bilo!-

-...-

-Šta me gledaš k’o tele u šarena vrata?!-

-...-

-’Ajde, idi! Samo nestani! Prava si konjina!-

Zabezek. Ljutnja. Teški koraci. Lupanje vratima... Plač.

Iste noći u decembru

Mrak. Škripa ulaznih vrata. Komešanje. TRAS!... Svetlo.

-Mico, jesi li ti to pao?-

Nerazgovetno mrmljanje, podseća na tiradu psovki.

-Je l’ si dobro? Nisi se jako udario? Daj da vidim... Uf, al’ bazdiš na brlju. Što si se toliko napio?-

-Pa, napio sam se.-

-O, dušo mooojaaa! Ja sam se drala na tebe.-

-Bila si zla prema meni.-

-Jesam. Izvini, ljubavi, malo sam bila nervozna.-

-... Malo...-

-Dođi ovamo.-

Zagrljaj... Mmm, njuau, uhh... Uzdah. Režanje. Još uzdaha. Odeća na podu.

Nešto kasnije.

-Trebalo je da pustiš Beri Vajta.-

-A ne! Uz ovo ide Rejdž Agenst D Mašin!-

-Hahaha, kako si luda!-

-Ja?! Onda si ti opičen!-

-Hehe, volim te, ludajo jedna!... Auč! Pa, mislio sam pozitivno luda, ej!-

-Hihi, znam, samo te zezam.-

Jednog sasvim običnog dana u martu

-Šta je bilo ono?-

-Koje?-

-Ne izigravaj cvećku! Zašto si bio neljubazan s Veljkom?-

-O, sad smo prešli na lična imena, nije više simpatični kolega Savić sa trećeg.-

-Ne mogu da verujem, pa ti si ljubomoran!!! Potpuno si poludeo! Nemam reči.-

-Mislim ’ajde ono što flertuješ, kao to svi rade. Al’ što mrtva ’ladna očijukaš preda mnom, to...-

-Kako misliš „flertovanje – to svi rade“?! Čekaj, čekaj malo! Eeej, ’de si poš’o!-

-Ne znam ni ’de sam doš’o.-

-Kako, molim?! S kim ti to flertuješ?-

-Ja?!-

-Pa, je l’ si sad rekao da je to sasvim normalna stvar!-

-Nisam to rekao. Izvrćeš. I ne vrdaj sad i ne svaljuj krivicu na mene.-

-A ne, ne. Sad ćeš lepo sve da priznaš. S kim ti to sasvim normalno flertuješ?-

-A, bre, ženo, ti si poludela!-

-Ja poludela?! Ponašao si se kao neandertalac pred mojim kolegama. Blam me pojeo.-

-Šta si ona koji q sa mnom, ako te je sramota, a?!-

Nos visoko. Okret na peti. Teški koraci. Tresak vratima.

-Tako je, idi! I ne vraćaj se! Idi kod tog pacera, mamu mu... Šta će ti pećinski čovek, koji moj!-

Nešto kasnije.

-Ja neandertalac?! Ja? A onaj gmaz koji joj se ’ladno upucava na moje oči?! On je fini gospodin, iz dobre kuće, plava krv, bre! Ja sam majmun, je l’? I ode. Bolje joj je da se ne vrati. Jer ako se vrati, ima da...-

Nešto kasnije.

-Koji sam ja zajeb. Nema je da dođe. Gde je sad? Tako mi i treba kad sam idiot! I bolje joj je bez mene.-

Nešto kasnije.

Tipkanje po telefonu.

-Ljubavi... gde si? Izvini, bio sam kreten! Nisam ono mislio. Nisi ti ništa kriva, nemoj da se ljutiš. Molim te. Vrati se kući... Gde? Ispred vrata?-

Škripa ulaznih vrata. Zabezek.

-Krenula sam ka kući i pre nego što si me zvao.-

BAM! – ispade telefon iz ruke. Zagrljaj... Mmm, njuau, uhh... Uzdah. Režanje. Još uzdaha.

-Ne cepaj, jes’ lud, bre? Viktorija sikret, konju!-

-Kasno, iscepao. Jebeš gaće!-

-Pa, jesi normalan, još ih nisam otplatila!-

-Otplatila?! Koliko su? Čekaj, sad... (mrnjau, mmm, ljub-ljub, argh)... Stani, ne zamajavaj me, kol... (mrnjau, mmm, ljub-ljub)... Auh, šta mi radiš!-

Jedne sasvim obične noći u aprilu

-Aaaa! NE DIRAJ JE! DOSTA! Ne mogu, ne mogu, NE MOGU!-

-Ljubavi, hej, dušo, probudi se.-

-Šta... Šta je ovo... Gde sam?-

-Hej, sve je u redu, imao si košmar. Kod kuće si ljubavi, ššš, dođi ovamo.-

Zagrljaj.

-Uh, sav si se preznojio... Ššš, sve je u redu. Tu sam. Ne dam te. Ja te čuvam, spavaj.-

Jedan sasvim običan dan u junu

-Daj otkaz! Dosta te je maltretirala. Idi sutra i oteraj je u tri lepe!-

-Ne mogu, kako ćemo?-

-Uh, da je muško, pa da je ukantam za sve nevolje u koje te je uvalila!-

-Ne vredi, šta je tu je, moram da istrpim. Ne nerviraj se, dušo. Daj bar da kod kuće bude mirno.-

-Ne. Daj otkaz. I kreni sa onim što si oduvek želela.-

-Pa, kako? Ne možemo, rata za kredit je...-

-Zajebi kredit, biće puno posla ovog meseca, dva velika projekta zasigurno. A ako i ne bude dosta, radiću sa Tikom. Snaći ćemo se. Okej? Sutra idi i reci joj da je gadna kučka koja svoje frustracije leči na vama. E, pa na tebi više neće. Gotovo je... Šta, ’oćeš ja da joj kažem?-

-Hihi, ne. Ne bih da te vadim iz ćuze što si mi udavio šeficu.-

-E tako. Sutra je oteraj tamo odakle je došla i pokreni konačno svoju ideju, a o lovi ne brini, okej?... Šta me gledaš tako?-

Zagrljaj.

-Volim te!-

-I ja tebe.-

Jedno sasvim obično jutro u septembru

-Dobro jutro, cico, jes’ mi skuvala kafu?... Šta je bilo? Šta ti je?-

-Kaži dragička.-

-Pič...-

-Ne to! Sad ćeš morati da paziš na jezik... A? Dve crtice... Hej! Jesi normalan, diši! Alooo!-

Lagani šamarčić.

-Dušo, sav si ubledeo, je l’ si dobro? Hej, opaliću ti jaču šljagu, kunem ti se!-

-Dve crtice?-

-A-ha.-

-Uvau.-

Arlauk.

-Bićeš tata.-

-Biću tata, jebote.-

-Pst! U ovoj kući nema više ružnih reči, je l’ jasno!-

-Vau, biću tata...-

-A-ha, i to najbolji na svetu!... Kako da mu damo ime?-

-Misliš kako da JE nazovemo?-

-Biće muško. Osećam.-

-Nemaš ti pojma! Devojčica je to.-

-Ja znam, ja sam majka...-

-U je... već si majka! Šta kenjaš?-

-Kako to razgovaraš sa mnom?-

-Pa šta lupetaš, do pre 15 minuta nisi ni znala da si trudna, šta sad kao ono...-

Nos visoko. Okret na peti. Teški koraci. Tresak vratima.

-Ah! Čekaj, ljubavi, stani! Izvini, nisam mislio tako...-

-Ti si najveća konjina koja hoda ovim gradom!-

-Stani, pusti ti mene, znaš kakav sam dok ne uzmem jutarnji srk kafe. Dođi ovamo.-

Zagrljaj.

-Ti znaš da te volim?-

-Ne znam.-

-E, pa volim te!-

-Volim i ja tebe... iako si konjina!-

-E sad sam gospodin konj, otac! Ukaži malo poštovanja!-

Mmm, ljub-ljub, grrr, mljac-mljac...

Nekih sasvim običnih 25 godina posle

-Sutra nam dolazi zet na ručak!-

-Nije on nikakav zet, a leševi ne ručaju.-

-Ponašaj se, molim te. Dečko je zlatan, a gleda tvoju princezu k’o malo vode na dlanu.-

-Naravno da će tako da je gleda da mu ne saspem zubalo u grlo.-

-Nećeš ni da ga pipneš!-

-O, itekako ću da ga skršim, on će moje dete da pipa!-

-Pa i ja sam nečije dete, pa si me pip’o!-

-Baš zato! Znam ja šta je njemu na pameti! Neće da može!-

-Uuu, al’ si seksi kad složiš tu neandertalsku facu!-

Mmm, mrnjau, ljub-ljub, njuau, uhh.

-’Aj’ u sobu!-

-’Aj’!-

Otvaraje vrata. Zatvaranje vrata.

Mmm, mrnjau, ljub-ljub.

-Mamaaa!-

-Zar ovaj nije na fakultetu?-

-Mamaaa!-

-Ššš, ’aj’ se pravimo mrtvi.-

-Ćaleee!-

-Kad će više da se poožene i poudaju, aman bre!-

-Idi vidi šta ’oće.-

-To ti je tvoj sin, ti vidi.-

-Mrnjauu, ljubavi, idi mu daj koju črvenu, sigurno mu to treba, čim ovako zapomaže.-

-’Aj’. Al’ ti ne mrdaj s kreveta i ne menjaj tu pozu.-

Otvaranje vrata... 5 minuta kasnije zatvaranje vrata i skok u krevet. KRC!

-Pa da l’ si normalan, ’ de se bacaš ovako sa svojih sto kila, puče nam krevet!-

-Kasno. Puče. Jebeš krevet.-

-Ti si totalno opičen, nismo ga još ni otpl...-

Mmm, liz-liz, ljub-ljub, mljac, mrnjau.

-Au, konjino, šta mi radiš!-

I tako u sasvim jedan obični beskrajon...

Sledeće

Ostali

Mon Jul 3 , 2017
Jedan sasvim običan suživotAutor: Aleksandra Mijović – Anja          Jednog sasvim običnog dana u septembru-Šta ću ti ja?!--Aaa, ne opet!--Ne prevrći mi očima, razbiću te!--A-ha, kad bi mogao da me stigneš... Njaoo, ne gledaj me tako, uf!--Hehe, dođi ovamo... Ako nastaviš da bežiš, izlupaću te!Režanje. Kikot. Vriska.Jednog sasvim običnog dana u decembru-Hej.--Šta […]

Preporučujemo...