Ajša – mrtva žena

Ajša - mrtva žena

Autor: Nataša Spasojević

Green- Asselamy 3aleykom, a banat! Kideyrin? Lebess 3elykom? (Mir sa vama, cure! Kako ste? Je li sve u redu?), vrištim sa vrata dok upadam kao uragan u stan drugaricine mame.

- We 3aleykoma selam, a benty! (Mir i sa tobom, kćeri), odgovara mi kroz smeh dok širi ruke da me zagrli, - Yalla, dkholi! Christine et Aïcha sont là (Hajde, ulazi! Tu su Kristin i Ajša). 

Živahna Kristin već je nasula čaj i servirala kolačiće, usput proklinjući tesnu žlabu (jer pobogu, "smršala" je 15 kg od poslednje nedelje) na "seljačkoj" dariži koju je naučila živeći na selu u okolini Kazablanke nekoliko godina sa suprugom i njegovom mnogobrojnom porodicom. Sem plave kose i poneke otegnute kanadsko-francuske reči koju bi ubacila u govor, ništa drugo je nije odavalo da je "gauriya"(strankinja)... Naizgled, bila je prava marokanska snaja! Sa Anom, mojom jugoslovenskom mamom u Africi, davno se upoznala dok je živela u svojoj domovini: obe su svoju (ne)sreću našle uz šarmantne severnoafričke Arape i nastavile ispisivati knjige svojih života u ovom delu sveta.

-Bonjour, Lalla Aïcha ! Comment allez- vous ? (Dobar dan, gospođo Ajša! Kako ste?), ljubazno joj se obraćam dok sklanjam Anin himar (dugački hidžab) sa crvene fotelje.

- Je suis très bien, ma chérie. Merci beaucoup ! (Jako dobro, draga. Hvala puno!), odsutno će Ajša nakon nekoliko minuta.

Sedela je pored prozora i zamišljeno gledala u jednu tačku, potpuno ignorirajući smeh i šale koje su njena snaja Ana i Kristin zbijale. Povremeno bi elegantnim pokretom ruke prinela šoljicu toplog čaja od mente svojim nakarminisanim, tankim usnama i odmah zatim nastavila gledati u daljinu. Iako je nosila običan džins i nemarno vezala maramu oko vrata, Ajša je i dalje bila prava buržoaska dama: uredno ofarbana kosa u tamno crvenu boju, način na koji je sedela u fotelji i francuski kojim je govorila ostavljali bi utisak na sve ljude koji bi je upoznali. Oni koji su znali njen život, uvek bi osetili  gorčinu i tugu pri svakom susretu sa njom.

Da sam pre pola veka bila u ovom gradu, ali i državi, ne samo da ne bih prepoznala grad i njegove stanovnike, već bih sigurno čula za njenu porodicu. Stara trgovačka porodica visokih i plavookih andalizijskih Arapa, bila je samo jedna od mnogih koje su nakon oslobođenja napustile rodni Fes i nastanile se u Kazablanci u potrazi za još boljim poslovnim prilikama. Te porodice nisu samo bile specifične po svom fizičkom izgledu, već i po načinu života i obrazovanju. U svemu su mogle parirati Francuzima, tim prokletim okupatorima koje su sa ponosom nastavile oponašati: ogromne vile obložene u najbolji mermer i duborez, svilene zavese preko visokih prozora što su gledali na ogromne andaluzijske vrtove sakrivale su kristalne lustere, srebrne escajge i porcelansko posuđe što je prava mala armija posluge postavljala na stolove sa najboljim đakonijama i najskupljim vinima. Zvuči neverovatno? I meni je dok nisam videla slike. U tom njivom svetu pedesetih godina, muškarci su se bavili poslovima, žene ulepšavanjem i ogovaranjem a decu su čuvale francuske guvernante dok ne odu u internat kod časnih sestara. Jedina tradicija koju nisu smeli prekršiti bio je nedeljni ručak u velelepnoj viili kod njihovog dede - tada je cela mnogobrojna familija morala biti fina i nositi žlabe, čak se ni razmaženoj Ajši nisu smele videti gaće.

Ajšin nemirni duh se nije naročito dopadao njenoj braći, ali je zato njen rođak bio u potpunosti očaran njome. Jedva punoletna, beloputa "džepna Venera" je tako odlučila da joj bakalorija (matura) najbolje francuske škole ne treba da bi postala njegova žena i uživala u životu kao njena mama. Tako je i bilo oko tri godine, a onda su oboje porasli i shvatili da ne bi bilo loše imati još koje iskustvo. Ajša se nikada nije pokajala zbog ove odluke, ali Ahmed jeste. Zauvek je otišao u Francusku. Vrativši se svom (raskalašnom) životu i izlascima sa drugaricama, bilo je za očekivati da će prosci dežurati ispred njene kuće.. ili spavaće sobe, kako god. Na veliko negodovanje njene porodice Fajsal je u tome uspeo, i uz veliku pompu 25 god mlađa nevesta ušetala je u svoj novi dom krvnim vezama povezanim sa samom vladajućom porodicom. Više od 10 godina uživala je u najbogatijoj kući u Kazablanci, uvek punoj sveta iz visoke klase. Na garderobi i nakitu bi joj i sama Elizabet Tejlor pozavidela, a na životu sa suprugom svaka žena... ali samo dok je trezan. Batine, psihička tortura i nekoliko abortusa bili su sastavni deo njenog  života kada bi se Fajsal napio  ili terao je da ide sa njim u provod. Nikada je nije prevario, ali jedna piksla je bila dovoljna da zatraži razvod i vrati se svojoj porodici, koja se u tom momentu polako ali sigurno počela raspadati. Svađe, razvodi, depresija, verski radikalizam i preterani liberalizam udaljili su je od kuće do 2- 3 meseca pred maminu smrt. Kao i ostali članovi porodice, i Ajša je uzela svoj deo od nasledstva koji nije pripao drugoj ženi njenog oca i živela. Prosci je više nisu interesovali, želela je samo da živi. Kao da (ni)je znala šta će joj budućnost doneti, živela je i osetila svako zadovoljstvo koje su novac, ugled porodičnog imena i sloboda mogli da joj donesu. Tada je uspevala da zaboravi svoje propale brakove, batine, radikalnog brata, sestre udate za daleko starije muškarce kojima su polako postajale negovateljice, maminu brzu smrt usled teške depresije izazvane naprasnim razvodom od njihovog oca i na kraju, sam sunovrat jedne od najuglednijih porodica u državi. Nekoliko godina potom, lala (gospođa) Ajša se jednog jutra našla u malom stanu u predgrađu iznad garažne džamije, kako sama greje vodu za kupanje u turskom wc-u. Nevešto prepečeni tost i malo maslinovog ulja pored šoljice crne kave bili su sve što je jela tog jutra za doručak, i ujedno sve što je znala da spremi. Ajša je počela da živi životom koji nije poznavala. Svet u kojem se odjednom našla za nju je bio preterano stran, običan, svet prostoga plebsa čiji čak ni jezik nije govorila. Taj isti plebs je tih godina stigao iz najruralnijih krajeva u veliki grad u potrazi za poslom usled ogromne suše koja je pogodila kraljevinu. I Ajša je menjala stanove, bilo je nemoguće podneti smrad ljudskog izmeta na cesti jer kupatilo je tom svetu bilo nešto čudno i posve novo. "Svila među svinjama." Njena depresija je postajala sve gora a i ona sa njom. Poslednji put kada je popila punu šaku tableta bila je u oronuloj petospratnici, 10 dana pre nego što će joj Ana naći stan u pristojnoj zgradi sa privatnom baštom u velikom bulevaru u istočnom delu grada.

Ajša i danas tamo živi svojim povučenim, samačkim životom. I dalje sebi ujutru spremi prepečeni tost, maslinovo ulje sada sa zaatar (kao origano) i šolju crne kave. Najčešće popodneva provodi sa prostodušnim devojkama u frizerskom salonu pored njene zgrade, ispijajući čaj i prazno gledajući u mali televizor. Anu ponekad poseti, lekovi za smirenje često joj ne dozvoljavaju da se tačno seti gde je staro jevrejsko naselje u kojem je nekada davno pravila evropske žurke. Sve manje i sporije priča, a polako gubi volju i za oblačenjem; nakit je odavno rasprodat. Jedino njeno držanje, pokreti i francuski govore ono što je bila.

Ajša na arapskom jeziku znači "Ona (žena) koja je živa, ona koja živi".

Ova Ajša je žena, žena koja je mrtva.

One thought on “Ajša – mrtva žena

Comments are closed.

Sledeće

Somers Ajsls očima mahaluše (Deo treći)

Tue Jun 6 , 2017
Ajša - mrtva ženaAutor: Nataša Spasojević- Asselamy 3aleykom, a banat! Kideyrin? Lebess 3elykom? (Mir sa vama, cure! Kako ste? Je li sve u redu?), vrištim sa vrata dok upadam kao uragan u stan drugaricine mame.- We 3aleykoma selam, a benty! (Mir i sa tobom, kćeri), odgovara mi kroz smeh dok […]