Srećan

SREĆAN

Autor: Goran Stojičić

HqdefaultKoliko sam puta želeo da se ubijem? Bezbroj. Ne mogu da se setim svih pokušaja. Mada... svi su bili samo u mojoj glavi. Nikada nisam držao pištolj u ruci, nikada konopac nisam vezivao za kuku od lustera, žilet sam koristio samo za brijanje, ne znam ni kako izgledaju tablete za spavanje. Nisam prilazio ivici krova zgrade - plašim se visine. Ipak... toliko sam puta poželeo da me nema.

Prvi put je bilo u poslednjoj godini tinejdžerskog perioda. Voleo sam je do izbezumljenosti. Voleo sam je kao što zelena boja voli plavu i žutu. Ne znam ko je od nas dvoje bio koja od njih, ali nikada se nismo pomešali. Nije želela. Hteo sam da nestanem, ali nisam znao kako. U stvari, razmišljao sam samo o tome koliko bi moja majka bila nesrećna do kraja života. Zbog nje sam odustao. Ubrzo se razbolela i umrla. Makar, spašena od patnje za mnom.

Drugi put, posle hiljadite doze ubrizganog heroina, kupljenog od poslednje stvari iz kuće koja je mogla da se proda. Dušek, jedini predmet u sobi, prljav od mojih đonova koji su prethodno pokupili sve pljuvačke sa ulice, krvav od rupa sa mog raspadajućeg tela, ulepljen od ostataka svega i svačega, nije mi jednog jutra dozvolio da razmišljam o smrti koju sam toliko prizivao, probudio je taj minijaturni deo mozga koji je još bio čitav i trzajem svog poslednjeg ostatka elastičnosti, odbacio me negde, negde gde sam se nalazio nekada. Između poslednjeg poljupca i prvog šprica. Ne znam kako, ni kojom snagom, ali ja sam ponovo izabrao - život.

Trećeg, četvrtog, petog se ne sećam. Poslednji pokušaj se desio prvog dana u kojem nije bilo moje dece. Tog dana ih je odvela. Male, divne, najdivnije, moje, obožavane... uplakane. Rekla je da je tako najbolje za sve. Kada je izgovorila „sve”, mislila je na sebe. Nisam rekao ništa. Gledao sam u kvaku sa unutrašnje strane vrata, slušao njihov plač u hodniku zgrade i razmišljao o dva para majušnih patika (pitajući se da li su im pertle dobro vezane) kako nevoljno nabadaju stepenice i odlaze iz mog, mislio sam, najzad, divnog života. Tada sam bio najbliži odluci. Čvrsto rešen da najzad učinim - to. I opet se nije desilo. Te dve duše su me volele. Znao sam. Ostatak života ću posvetiti njima. Kako? Ne znam. Teško, a Teško je uvek bilo moje srednje ime, na ovom mom malom, malom, plutajućem ostrvu od života.

Od tog dana više nikada nisam pomišljao na samoubistvo. Osećao sam ih u svakom udahu, osluhu, pogledu, mirisu... razmišljajući godinama o brojevima njihove obuće, koji rastu iz godine u godinu. Bez mene. Nisam više pio. Vodio sam zdrav život onako kako niko nije. Znao sam da će se pojaviti jednog dana, makar čekao veoma dugo. Želeo sam da me tada vide. Dobrog, njihovog , srećnog, i da me odmah prepoznaju.

 ***

  • Rekao je da je ovih trideset godina živeo zbog nas. Samo da bi nas video.
  • Da, i video nas je.
  • To je poslednje što je izgovorio pre kome.
  • Sa osmehom.
  • Umro je srećan.
  • Srećan.
  • Gde su sveće.
  • Kod mene.
  • Upaljač?
  • Imam.

Sledeće

Oh, izvinite

Thu Mar 2 , 2017
SREĆANAutor: Goran StojičićKoliko sam puta želeo da se ubijem? Bezbroj. Ne mogu da se setim svih pokušaja. Mada... svi su bili samo u mojoj glavi. Nikada nisam držao pištolj u ruci, nikada konopac nisam vezivao za kuku od lustera, žilet sam koristio samo za brijanje, ne znam ni kako izgledaju […]

Preporučujemo...