Skice sa Tajlanda (Deo drugi)

Skice sa Tajlanda (Deo drugi)

Šiva, lejdi bojevi i dugo putovanje u noć

Autor: Gordana Babić

PhimaiBio je pretopli decembarski dan kada smo se nakon nekih pet, šest sati voznje dovezli od Bangkoka do provincije Buri Ram. Elem, hteli smo da tu 2015. odnosno 2558. godinu dočekamo izvan grada, a pre svega da vidimo istorijski kompleks hramova Phanom Rung, koji se nalazi u pomenutoj oblasti, pa odatle gde stignemo.

Prvo malo o Phanom Rungu! Izgrađen je u 10. veku, u vreme kada je Tajland bio deo Kmerskog carstva, i kada je hinduzam bio prisutan u ovom delu sveta i posvećen je hindu božanstvu Šivi. Podignut je na vrhu drevnog vulkana, četiri stotine metara nadmorske visine. I najlepši je kompleks kmerske civilizacije na području Tajlanda, a iako je bio obnavljan, sve deluje autentično. I impresivno. Hramovi su izgrađeni od crvenkastog kamena, sa zidovima izrezbarenim prizorima iz Ramajane, a tako su raspoređeni da obrazuju lotosov cvet. U hinduizmu (a to je kasnije preuzeo i budizam), lotos je simbol čistote, izvire iz Šivinog pupka, a otvaranje latica simbolizuju rast i napredak duše.

Phanom Rung Historical Park Buriram Dancing ShivaPenjemo se uskim, strmim stepenicama (što nije ni malo romantično) do vrha glavnog i najvišeg hrama, sa čijeg se platoa pruža predivan pogled na okolinu. Nirvana. Razgledam uklesane crteže sa prikazima svih Šivinih avatara, tj inkarnacija, stvaranja i razaranja sveta, tu su i prikazi vojevanja, žena obnaženih grudi, simbola koji ukazuju na vođenje ljubavi. Ne mogu da ne primetim da priče o džinovskoj ribi koja je spasila svet od poplava, o zmiji Vasuki koja je proizvodila otrov besmrtnosti ili o lukavom demonu Asuri Bali, neodolijivo podsećaju na mitove drugih naroda, prvenstveno na antičke mitove. Pokušavam da zamislim kako je sve ovo izgledalo u vreme kada su nastajale ove građevine, ko su bili ljudi koji su ih gradili, ali… vreme je da se vratim u sadašnjost.

Tih dana se u mestu održavao neki festival, pa je u parku, pored hramova, bio koncert tradicionalne tajlandske muzike. I bilo je puno sveta. Seli smo na travnjak, i uz lokalni specijalitet - prepeličija jaja koja se sluze na bambusonom listu, slusali jednolične i p0malo dosadne ritmove muzike. Primećujem da smo mi, jedini ‘faranzi’ (stranci) u gomili. U stvari ne, bio je tu i jedan vremešni farang u svojim šezdesetim, poazijaćeni zapadanjak sa svojom duplo mlađom tajlandskom suprugom i njenom porodicom. Ovakvi prizori ovde nisu retki.

Magnificient MekongKrenusmo dalje ka istoku, prema Laosu i reci Mekong, čije mi je ime uvek zvučala egzotično, verovatno zbog kultnog filma Indokina. Vozimo se opet dobrih šest, sedam sati. Uz put se smenjuju pašnjaci, pirinčana polja, kaučukove šume, pa onda naseljena mesta sa hramovima i ogromnim kipovima Bude koji blješte na suncu. I čoporima uličnih pasa koji svi izgledaju isto, svačiji su i ničiji, a svi ih hrane. Ovaj deo zemlje je poznat po grnčariji i raznim stvarčicama koje se prave od bambusovog pruća, pa se tako mogu videti žene kako usput prodaju pletene korpe, stolice, razne figure... I naravno popularne grickalice: rolnice od bambusovog lista koje se pune pirinčem, pa se griluju. Zanimljivo je to što se po onome što se prodaje uz put, može, između ostalog, videti po čemu je neka regija karakteristična. Negde na pola puta smo povezli jednog sveštenika koji je stopirao, nismo na žalost mogli da mnogo pričamo zbog jezičke barijere, a i zato što je skoro pa prespavao vožnju, ali smo skapirali da ide u posetu svojima, i da ima tri brata, od kojih su dvojica takođe sveštenici. Inače, za budističke sveštenike važe stroga pravila, pre svega ne primaju nikakvu novčanu nadoknadu, oslanjaju se na ono što dobiju od drugih, počev od hrane pa do ostalog (prevoz, recimo), pošto se samo tako mogu duhovno razvijati. Ima logike…Odvezli smo našeg sveštenika do cilja, mi smo nastavili put, a noć je već odavno pala. Stigli smo do nekog no-name gradića, na usću reka Mekong i Mun, tek kasnije smo saznali da se zove Kong Chiam, ni manje, ni više. Jedva smo našli sobu kod jednog simpatičnog dekice i to po preporuci nakon što smo obišli ceo grad u potrazi za smeštajem. Navodno je sve bukirano, Nova godina je. Kada smo se smestili i došli k sebi, shvatili smo da je 31. decembar. Pa nećemo valjda Novu godinu dočekati u ovoj sobi u kojoj nema ni televizora. Na sreću, pošto je mali grad u pitanju, na nekih desetak minuta hoda nabasali smo na gradski park, tik uz obalu, u kome je novogodišnja zurka bila u punom jeku. Kao da se ceo grad smestio u park. Ljudi sede na travi, neki su razapeli šatore (za svaki slučaj), deca trčkaraju, neka su već zaspala, odrasli slušaju muziku, sede, jedu i sve zalivaju pivom Chang i domaćim brendijem Hong Thong - narodnim pićima. Program je klasika – prvo izbor za lokalnu miss, koji smo propustili, onda koncert tradicionalne muzike, na koji smo takođe zakasnili, i na kraju rock muzika, uz koju đuskaju naravno većinom mladi, ali i stariji. I na kraju na binu se penju lejdi bojevi sa svojim odličnim performansom. Koje iznenađenje. Zbilja, nisam očekivala njihov nastup u nekom provincijskom gradu, čije sam ime jedva zapamtila. Sa Mekonga vetar donosi svežinu, pa je malo hladnjikavo, sa bine se čuje neka tradicionalna, praznična pesma i - tadaaa!. Ponoć je. Stigla je i ta 2558. Nema pucanja iz vatrenog oružja i petardi, ali ljudi puštaju u nebo svetleće lampione od pirinčane hartije i bambusove trske, prizor od stotinu raznobojnih lampiona iznad reke Mekong deluje pomalo bajkovito. Pomislila sam kako je mojoj mami rođendan prvog januara, pa sam se raznežila. Prilaze nam neki mladići i devojke i uzvikuju: “sa-wat-di boi mai!’ Srećna Nova godina svim ljudima sveta!

Sutradan nova duga vožnja do granice sa Laosom, noćenje u pograničnom gradu Nong Khai, zatim prelazimo takozvani most prijateljstva koji povezuje dve zemlje, i stižemo u Vientian, glavni grad republike Laos, miran grad u kome sam te 2558. godine, na nekoliko mesta videla uživo jedan, za nas relikt prošlosti - zastavu sa srpom i čekićem.

Sledeće

NEĆU!

Tue Mar 21 , 2017
Skice sa Tajlanda (Deo drugi)Šiva, lejdi bojevi i dugo putovanje u noćAutor: Gordana BabićBio je pretopli decembarski dan kada smo se nakon nekih pet, šest sati voznje dovezli od Bangkoka do provincije Buri Ram. Elem, hteli smo da tu 2015. odnosno 2558. godinu dočekamo izvan grada, a pre svega da […]