Mama

Mama

Autor: Snežana Novaković

Heartbreak1Fine su škole pozavršavali moji roditelji posle onog rata koji ih je, osiromašene i povređene, obogatio saznanjem o sebi samima, o ličnim vrednostima, ambicijama i željama, da bi ih, tako odškolovane i osvešćene, poslao u jedno malo, daleko mesto do koga se, kroz tesne tunele i duboke kanjone putovalo onim uskopružnim ćirom koji je danas kremanska atrakcija, a onda se, sa one strane Drine i čuvene ćuprije, čekalo na neki autobus, ili eventualno kola koja bi, u retkim prilikama, kroz taj deo zemlje prošla.

Generacija za generacijom đaka dolazila je i prolazila kroz njihove dnevnike, mnogo je vode proteklo neobuzndanom Drinom tokom tih decenija njihovog ukorenjavanja, odrasla sam i otišla i ja, bez ikakvih planova da se vratim. Oni su gajili moju sestru čekajući da i nju isprate, kad na to dođe red, pa da onda ostanu u svom mirnom, predpenzijskom i onom posle, ustajalom provincijskom životu na koji su se već navikli i kako su vazda roditelji ostajali.   

Ali, ne bi tako. Puče puška, jedna pa druga, pre nego što moja sestra poraste dovoljno da ode sama, prirodno, te oni opet preko one ćuprije, pa nazad, sa sestrom i jednim koferom, polupraznim, baš onako kako su i došli. Osiromašeni i povređeni u jednom, pa trideset i kusur godina kasnije, isti takvi, i još izbegli, u drugom smeru.

Sve je tih ranih devedesetih bilo kako je bilo, ničeg dobrog tu nije bilo, bilo je samo muke, izbeglištva, ljudske bede i siromaštva. I opet sam ja otišla prva, bez planova da se ikada vratim, samo ovog puta ne sama, već s njim i s njima dvema, malima, da manje nisu mogle biti. Neko je morao, a mi smo bili podobni - mladi, porodični, profesionalci. Posle smo doveli i njih, jer nisu imali ni gde, ni od čega. Bukvalno. Ali, ostala je moja sestra. Nju nismo mogli da dovedemo. Kažu, punoletna je, mora sama. Ali, nema gde da živi. Nema veze. Ali, nema od čega da živi, izbeglica je. Nema veze. I ostade ona tako, zahvaljujući jednom maminom školskom drugu.  

Onda je došla ta godina, to proleće.

U početku bi samo čutala, punila se jadom i otrovom, pa kad u nju više ništa ne bi moglo da stane, u momentu bi pocrvenela, a onda prsla, raspukla se, eksplodirala, baš kao ona bomba koja je padala i koju je gledala na nekom snimku. Rasprsla bi se uz tresak, otvarajući pod sobom krater u koji smo, ne merivši štetu i ne brojeći povređene oko sebe, upadali i ona i svi mi. Dok je moja sestra bila u Beogradu. Mlada. Sama. Izbeglica. Bez mesta boravka. Bez para. Bez telefonskog broja. Bez silnih aplikacija koje nas ovih dana, razbacane preko bela sveta, kao, zbližavaju.

p.s. U međuvremenu je stigla i sestra. Al’, krater, k’o krater. Zjapi. 

Sledeće

Ništa im nije sveto!

Tue Apr 4 , 2017
MamaAutor: Snežana NovakovićFine su škole pozavršavali moji roditelji posle onog rata koji ih je, osiromašene i povređene, obogatio saznanjem o sebi samima, o ličnim vrednostima, ambicijama i željama, da bi ih, tako odškolovane i osvešćene, poslao u jedno malo, daleko mesto do koga se, kroz tesne tunele i duboke kanjone […]

Preporučujemo...