Azra

Azra

Autor: Zoran Plećević

048182b5785e5bf23b5dc5f88040f1faZaustio sam da mu odgovorim, već mi je bilo na usnama. Da mu kažem da nemam brata, nigde, da sam jedinac, da znam kuda idem. I ne samo sada, da uvek znam kuda idem, da imam jasne ciljeve u životu, da znam šta hoću, da nemam nikakvih nedoumica, ali kada sam sve to nabrojao i u sebi počeo da ponavljam, da se preslišavam, posumnjao sam. Nimalo nisam bio siguran u sve te tvrdnje, u neke manje, u neke više i dok sam se presabirao i razmišljao šta da mu odgovorim prekide nas galama.

Na nekih pedesetak metara od nas se nešto dešavalo, svi su u glas vikali i trčali u tom pravcu. Kao da je bila tuča, ali to meni nije ličilo na pravu tuču, kao da su glumili, nevešto, kao u jeftinim predstavama na vašarima.

Zbog daljine i prašine, zbog dubine u koju sam zaronio u samog sebe podstaknut onim što mi je rekao mali Fijuk nisam mogao najbolje da vidim i da shvatim šta se tamo dešava. Svi su bili u jednoj gomili i vrteli se u krug. Iz gužve su izašla dva ciganina i trčeći zamicali za krivinu, jedan je na ramenu nosio mladu cigančicu a drugi mu je štitio odstupnicu.

Nisam bio siguran da li se otimala, nisam bio siguran ni da li je bila mlada, ali ko bi otimao matore ciganke, zaključio sam prenuvši se iz misli.

„To je moja žena, to je moja žena“, vikao je treći učesnik koji se izdvojio iz gomile pokušavajući da ih stigne.

U toj nameri ga je vešto ometao četvrti koji je bio tu najverovatnije samo da bi mu smetao, da mu ne dozvoli da se zatrči, zaleti i sustigne begunce. Onaj treći ga je udarao, gurao, grebao, vukao a on se samo izmicao, kao bokser i trudio se da samo smeta. Bio je vešt u tome i uspeo je da ga onemogući da krene za njima.

Požurio sam za Fijukom koji je naravno hteo sve izbliza da vidi i odmah je odjurio, za njim sam potrčao i ja, hteo sam sve da vidim.

A sve je ličilo na jeftinu vašarsku predstavu, farsu, na dečju igru najviše. O čemu se tu radi, šta se dešava? Je li to neka neslana šala iz njihovog miljea?

Ništa mi nije bilo jasno.

Dva ciganina, jedan sa otetom cigančicom na ramenu, trkom su zamicali iza krivine i više nismo mogli da ih vidimo. Ispratili smo ih pogledom i vratili se na ovu dvojicu koji su se gurkali na putu.

„To je moja žena, to je moja žena“, i dalje je vikao onaj treći ciganin i pokušavao da se probije.

Četvrti je i dalje bio tu, ćutao je i smetao mu da se zatrči, zbog njegovog podrugljivog osmeha sve je ličilo na dečju igru.

Zadihan, stigao sam na mesto događaja i stao pored Fijuka, morao sam da navalim na njega, da ga ispitujem, meni i dalje ništa nije bilo jasno.

„Šta se dešava? Zašto su ona dvojica otrčala niz put, zašto su nosili devojku na leđima? Zašto se onaj čovek toliko dere, zašto se onaj drugi podrugljivo smeška i ne da mu da se zatrči?“

Besmisleno i kao bez daha sam ispaljivao pitanja a on je gledajući šta se događa, kao da ima dvesta godina smireno odgovarao:

 „Onaj tamo, koji se dere i udara onog što mu smeta, to ti je Zuko, onaj koji je ukrao Azru i noseći je na ramenu pobegao, to je Miralem. Onaj koji smeta Zuki da se zatrči i stigne begunce, to je Hamzo, Miralemov brat, a onaj koji je otrčao sa Miralemom i Azrom, ne znam ko je, nisam dobro video, ali ću da se raspitam.“

„Ko su oni, ko je Azra, ko je Miralem?“

Nije stigao odmah da odgovori.

„Vratite mi ženu, to je moja žena, vratite mi ženu.“

Nije odustajao Zuko od pokušaja da stigne otmičare i vrati svoju ženu, trčao je za njima i vikao, a onaj koji mu je do malopre smetao da se zatrči dok je bilo vremena da ih sustigne, sada kada je uspešno obavio zadatak i begunci već bili bezbedni ostao je da stoji po strani i pravio se da gleda svoja posla.

„Vratite mi ženu, to je moja žena.“

Ništa mi nije bilo jasno, video sam šta se dešava, šta je ko uradio, video sam da je Miralem oteo Azru, video sam kako je Hamzo smetao Zuki da se zatrči i da ih stigne, ali zašto i koji je uzrok svemu tome, to mi nije bilo jasno.

„O čemu se ovde radi?“

Češkao se po glavi i nije znao odakle da počne.

„Miralem je pre pola godine kupio Azru, nije pitao za cenu i platio ju je suvim zlatom, onda je istog dana, tek što je on sa njom stigao kući došla milicija i odvela ga u zatvor, mislili su da je on ubio poštara. Dok je on bio u zatvoru Azru je otac ponovo prodao, opet za debele pare, Zuki. I Azrin otac i Zuko su mislili da je Miralem ubio poštara i da će godinama trunuti u zatvoru, ali nije, sada se vratio i stalno im kvari računicu, barem jednom svake nedelje otima Azru, a ovi koji su mu pomagali, to su mu braća.“

„Au“, ote mi se.

„Šta kažeš?“

„Kakav je to otac, zar nije mogao da sačeka suđenje?“

„Trebale su mu pare.“

„Zar su mu toliko trebale da nije mogao da sačeka nekoliko meseci, zar nije uzeo od Miralema debele pare?“

„Uzeo je ali mu nije bilo dosta.“

„I prodao je ćerku još jednom?“

„Svi smo mislili da je Miralem ubio poštara, pretio mu je pred svima.“

„Ko je kome pretio, Miralem poštaru?“

„Da, trebao je da mu donese neke pare.“

„A poštara je ubio Bajram?“

„Nemoj da te neko čuje, to niko ne zna.“

Pogledao je oko nas da vidi da li je možda neko čuo i kada se uverio da nije nastavi:

„Nemoj to više da pominješ.“

„Neću“, rekao sam i pogledao niz put da vidim šta se dalje dešava.

Sada je cela grupa pohrlila napred ili se vraćala nazad da izbliza vide šta će dalje da se događa, da li će mlada cigančica promeniti vlasnika, to jest muža. Zuko ili Miralem? Da li će muž da povrati ženu i ko je muž, to jest vlasnik? Nijedan nije pitao za cenu, obojica su je suvim zlatom platili.

„To je moja žena, vratite mi ženu, vratite mi ženu. To je moja žena“, trčao je i vikao kao bez duše Zuko.

Sada kada sam znao sve, zanimale su me i druge stvari.

„Kako će ovo da se razreši?“

„Kako, pašće krv.“

„Krv?“

„Nego šta, biće krvi, do kolena.“

„Čija? Zukina ili Miralemova? Mora li da padne krv, zar ne može drugačije?“

Pogledao me je prekorno i to je značilo; ništa ti ne znaš pod milim bogom, pod kapom nebeskom a to je, moram da priznam, bila čista istina.

„Mora, a čija? To se nikad ne zna.“

„A Azrin otac?

„On će prvi da plati glavom, to je sigurno, ubiće ga jedan od njih dvojice, Zuko ili Miralem, onaj koji ga prvi pronađe taj će mu doći glave.“

Je l' Zuko kadar da ubije?

„Kako ga već nisu našli?“

„Kad su Miralema pustili iz zatvora njemu je neko odmah javio i pobegao je u Makedoniju, ali naći će ga.“

I mi smo, kao bez duše trčali, zajedno sa Zukom, niz prašnjavi drum i videli smo, iza krivine je Miralema, pomagača i otetu Azru čekao stari opel rekord, letnja verzija, bez vrata, bez vetrobrana, spreman, sa upaljenim motorom. Miralem prvo ugura Azru, ubaci je kao džak unutra a onda i njih dvojica uskočiše, vozač spremno dade gas i utekoše prašnjavim drumom. Točkovi su proklizavali od silne brzine i već su zamicali iza sledeće krivine a za njima je ostao samo oblak prašine, miris loše sagorelog benzina i nesrećni Zuko koji sada, u očajanju svom snagom potrča za njima, kao da tako može do kraja sveta, ali i pre krivine posustade, uspori i najzad, klonu na kolena.

„Ne daj da te jebu, ne daj da te jebu!“

Nije više mogao da trči, klečao je, ali za vikanje je još uvek imao dovoljno snage i urlao je koliko ga je grlo nosilo. Znao je on da više nisu mogli da ga čuju ni otmičari, ni Azra, bilo je to urlanje iz očajanja, iz besa, a Zuko je sada bio više nego očajan i besan. Bacao se na zemlju i ronio po prašini, ustajao, potrčao nekoliko koraka, viknuo, opet potrčao i na kraju je sasvim posustao. Bacao je kamenje u njihovom pravcu, u oblak prašine koji nije odlazio nikuda da bi kao i miris loše sagorelog benzina podsećao kuda su otišli otmičari.

Ponovo je povikao za njima, iste reči. Bilo je to sve što je mogao da uradi a lagani vetrić je napokon počeo da gura oblak prašine koji je ostao za otmičarima, čas niz drum kuda su otišli, čas ga vraćao na Zuku, prekrivao ga i tada smo mogli samo da ga naziremo, da čujemo vapaje, molbe ili zahteve koje je poručivao Azri.

Samo je klečao, nije više pokušavao da potrči, rukama se uhvatio za glavu i savio se do same zemlje. Sa mesta odakle sam gledao i kroz zavesu prašine izgledalo je kao da mu je lice sraslo sa zemljom.

„Ne daj da te...“

Nije imao snage da prevali preko usta, da zahteva, da izgovori jasno, više je šaputao nego što je govorio.

„Ne daj...“

Potpuno nemoćan, slomljen, svom dužinom se opruži po drumu, tu gde se zatekao, nije birao a baš je tu bilo oštrog kamenja koje štrčalo i kao sečivo mu se zarivalo u ruke. Mi se nismo pomerali, prelazio sam pogledom preko okupljenih, niko, čak i dok im je prašina išla u oči nisu dizali ruke da ih zaštite, nisu nijednom trepnuli, ni kada im je prašina ulazila u širom otvorena usta nisu ih zatvarali. Gutali su i gledali.

„Ne daj...“

Napokon, najbliži do njega su se pribrali, protrljali oči, zatvorili usta i pritrčali da ga podignu sa zemlje.

„Ustani, Zuko.“

„Neću, neću.“

„'Ajde, ustani.“

„Neću.“

Morali su na silu da ga podižu, četvorica krupnih i jakih ljudi su ga dizali, a on je, bio kao mrtav, bezvoljno opušten, mlitavo je držao ruke a noge nije hteo ni da pomeri.

„'Ajde, ustaj.“

Podigao je glavu tek toliko da mu lice više ne bude u prašini, pramen kose se još uvek vukao po njoj a ona četvrica su ga držala tako, da bi nekome ko nije video šta se neposredno dogodilo pomislio da povraća. Dvojica za ruke i dvojica preko stomaka. Kada su ga vukući ga da ustane nakosili još više izgledalo je kao da će da poleti i da njih četvorica strasno u to veruju, da je sada tako opušten samo da bi skupio snagu i da će se svakog trenutka vinuti u nebo

Pogledao ih je svu četvoricu ponaosob i koliko je u tom trenutku bio besan na otmičare i prezirao ih, toliko je a možda i više prezirao ove što su mu pomagali i nas koji smo samo posmatrali. Mržnja mu je izbijala na oči i ona mu opet dade snagu, ote im se i opet svom snagom potrča drumom.

„Ne daj da te jebu!“

Trčao je, dozivao, zapomagao i kako je gubio snagu počeo je da zaostaje i da se zanosi, teturao je još dvadesetak metara niz drum sve ponavljajući isto, sada već kao molbu upućenu Azri i onda se ponovo skljoka u prašinu ne prestajući da viče, da moli, sada skoro tiho, bez glasa, samo za sebe, otvarao je usta ali iz njih ništa nije izlazilo, ništa nije izgovarao i najbliži do njega nisu mogli da razaberu da li nešto govori, a ona četvorica su ga, kao da im je to bila dužnost opet dizali sa zemlje.

„Ne daj Azra, ne daj...“

Opet je pokušavao da se otrgne, cimao je i rukama i nogama, ali lenjo, slabo, bez volje i snage, odmah se videlo da mu to i nije više bila namera ako je on u ovom času mogao da ima neke namere. Samo, nije mogao sebi da dozvoli da sedi skrštenih ruku, nešto je morao da radi, da koliko toliko prikrije sramotu koja je sada stajala sasvim ogoljena i nimalo se nije skrivala. Da je mogao da propadne u zemlju, siguran sam da ni trenutka ne bi oklevao, ovo je za to bio idealni trenutak u njegovom životu.

„Miraleme“, podiže glavu iz prašine i pogleda u nebo. „Dabogda ti zmije oči popile i sveta nikada ne video više, dabogda noge polomio i svetom nikad više ne hodio. Dabogda ne video ni noć ni dan, dabogda niko nikad s tobom ne stao reč da progovori. Miraleme, dabogda ti bog nikad ne oprostio“, proklinjao ga je ali sve je to više ličilo na molitvu i zapomaganje. „Pobiću vas, sve ću da vas pobijem!“, prodera se na kraju.

 

Sledeće

Skice sa Tajlanda (Deo drugi)

Fri Mar 17 , 2017
AzraAutor: Zoran PlećevićZaustio sam da mu odgovorim, već mi je bilo na usnama. Da mu kažem da nemam brata, nigde, da sam jedinac, da znam kuda idem. I ne samo sada, da uvek znam kuda idem, da imam jasne ciljeve u životu, da znam šta hoću, da nemam nikakvih nedoumica, […]

Preporučujemo...