Bori se dok ne bude kasno za sve

Bori se dok ne bude kasno za sve

Gost autor: Aleksandra Sandra Tomašević

Powerful Low Key Shot of a Sad Young Blonde Child

"Ličiš na moga oca,

na sceni mog detinjstva,

najlepšeg crnog labuda,

zbog kog se svetla gase,

zavesa nade pada,

iz prošlosti nemam nikuda..."

                              (M.Tucaković)

 

Nisam ljubitelj narodnjaka neki ali...

Prvi potres mozga. Brat je imao šest meseci, a ja tri godine, leto 1984. Bacio me je sa jednog kraja sobe na drugi, zato što sam se previše drala. On, moj otac. Živeli smo još s njegovim roditeljima. Nisu dali da se zove policija, centar za socijalni rad... niko... to je SRAMOTA, obrukaćemo celu porodicu! To se ne radi! Mama je tada završila na podu, kao i uvek...

Prolazile su godine. Ništa se nije promenilo.  Osim što smo dobili stan od firme u kojoj su oboje radili, na kredit. Imala sam oko sedam godina kada joj je slomio četiri rebra zato sto je otišla na službeni put. Trezan je uvek bio manji od makovog zrna. Horor se dešavao dok je bio prosto rečeno - mrtav pijan. Naravno, trezan se ničega nije sećao. Trčao je da i za zadnji dinar kupi bratu i meni sve sto zna da želimo misleći da će nas time potkupiti da zaboravimo... a zaborava nema. Nikada.

Kada smo se preselili u naš stan, tu je vec počela da dolazi policija - komšije su ih zvale.. .Celu 1991. je išao na lečenje od alkoholizma.  U bolnici  “Dr Laza Lazarević” je provodio po nekoliko sati... Napio se prvi dan po završetku terapije. Šta reci? Kada bih sve popisala ovaj tekst bi postao knjiga...

Bio je 03.01.1998. Mama i on su bili kod kuće, brat i ja napolju. Ušla sam u zgradu i čula vrisak. Znala sam da je mama. Nikada se nisam brže popela uz stepenice. Svakog detalja se sećam, nažalost previse dobro. Mama je ležala na podu kuhinje, krvarila. Preko nje je pao mali kuhinjski ormarić iz koga je curilo ulje... Ne znam s kojom sam snagom  gurnula prvo ormarić, pa nju... Nisam znala koliko je povređena, svejedno, morala sam joj pomoći... Kako sam čučala dok sam je pomerala, šutnuo me je u glavu pa sam pala. Bio je u crnim vojnickim cokulama. Nastavio je da me šutira gde god je stigao, najviše u stomak. Mama je uspela da pozove policiju i hitnu pomoć. Prestao je da šutira kada je čuo: "Policija otvorite ili ćemo razvaliti vrata!" Ne znam koliko je sve to trajalo. S poda me je na krevet preneo policajac. Stigla je i Hitna u međuvremenu. Policija je pisala izveštaj. Njemu je to bila jedanaesta prijava. Odveli su ga. Čim sam, ne znam kako, ustala, bacila sam novogodišnju jelku kroz prozor. Počupala sve ukrase po kuci... Nikada više nije kićen stan. Niti ce biti. Gledala sam u lampione dok me je šutirao...

Već ujutru je bio u stanu. Rečeno nam je da imamo ista stanarska prava kao i on i da ne možemo da ga izbacimo. Rekoše, ne može po zakonu. A mi nismo imali gde...

Previše je i pominjati koliko smo povreda imale nas dve... srećom više ja, mama je već tad bila srčani bolesnik. Brat, koji je imao manje od petnaest godina, dohvatio je kuhinjski nož da ga ubije... Otela sam mu ga iz ruke i objasnila da mi koljači nismo.

Otac je ostao da živi s nama. Što i ne bi? Njemu je sve svakako bilo potaman... Naterala sam ga da sedne za sto (do kog sam jedva došla) da razgovaramo. Objasnila mu da je to bilo zadnje zvanje policije jer očito da pomognu - ne mogu. Rekoh da sledeći put dolaze naši drugari, da dobije istu meru batina kao i mi. Plakao je, plakao i plakao... kukao kako nas voli... Rekoh: "Znam, do sledeće prilike koje se kao i uvek nećeš sećati!"

Godine su nastavile da prolaze. Fizičkog nasilja nije bilo toliko... samo dva puta kada nisam bila kod kuće. Mene se na neki način plaši, kol'ko tol'ko se smiri čim me vidi na vratima. Ostario je... Nije prestao da pije, psihički teror je i dalje tu...

Nebrojeno puta sam je pitala zašto se nije razvela? Uvek je isti odgovor - NOVAC... Lošije ćemo živeti, računi, hrana... Odavno odgovorih da bi radije jela hleb i margarin. Nije vredelo...

Brat se mlad oženio. Nas troje smo i dalje tu, na istom mestu... Imam 35 godina. Nikada se nisam udavala. Nikada nisam živela sa dečkom. Verovatno nikada i neću. Bilo je finih momaka koji su možda i zasluživali to neko čuveno - DA. Samo ja ne mogu da ga izgovorim.

Stariji su ljudi sada oboje, prošle su godine ali ja ne mogu da ih ostavim same... Sebe razumem. Mamu ne razumem, niti ću ikada. Prošle nedelje im je bilo 38 godina braka - KAKVOG?! Zašto se nisu razveli još kada sam imala tri godine? Bilo je jasno sta sledi...

On mi u poslednje vreme stalno govori kako me voli. Rekoh jednom: "I ja tebe, samo ti nikada neću oprostiti!"

Ne postoji razlog zašto se ovako nesto trpi. Opravdanja nema. Posledica ima uvek. Svi znamo da država i zakon moraju da se promene. Ali moraju i žene da se promene. Nije strašno otići s decom ni u garsonjeru na periferiji, ako ćeš imati mir. Psihički mir. To poništava sve bedne razloge protiv rastanka!

Ovo je samo moja priča. Ali će možda nekome značiti da bar razmisli na vreme... dok ne bude kasno za sve.

 

Sledeće

KLINCI

Sun Feb 5 , 2017
Bori se dok ne bude kasno za sveGost autor: Aleksandra Sandra Tomašević"Ličiš na moga oca,na sceni mog detinjstva,najlepšeg crnog labuda,zbog kog se svetla gase,zavesa nade pada,iz prošlosti nemam nikuda..."                              (M.Tucaković) Nisam ljubitelj narodnjaka neki ali...Prvi potres mozga. Brat je imao šest meseci, a ja tri godine, leto 1984. Bacio me je […]

Preporučujemo...