NATAŠA

NATAŠA

Autor: Jelena Milenković Mladenović

3968057893 D2a01bc80d ZZašto, Nataša?

Mi smo obukli tople jakne, pravili grudve od snežnog paperja, pričali o Onazisu i nismo primetili da kasniš. Na uglu Skadarske i Cara Dušana, prljalo se kasno prepodne i ljudi su žurili, vukli bakaluke, navlačili kape dublje na čelo, duvali u promrzle prste. A nama je bilo lepo, Miša nas je ubeđivao da se popnemo do Kneza, a Milica i ja smo htele u nepoznat kafić sa velikim izlogom u kome možda služe kuvanu rakiju. Smejali smo se, znaš li, Nataša? Ti si uvek kasnila, znala si da ti nećemo zameriti. Sećaš se kako smo te čekali po čitav školski čas, jednom ispred tvoje zgrade, drugi put ispred Stevine, kad smo mu kupili pola cvećare za rođendan i hteli da banemo svi odjednom, grupno. Steva je voleo cveće al' ga bilo sramota da kupuje. Momci su se krstili, nama je bilo simpatično. A jednom smo te čekale Milica i ja ispred robne kuće u koju nas je mrzelo da ulazimo. Čekale smo te više od sata, jedva udisale upaljeni avgustovski beogradski vazduh i onda, onako pijane ni od čega osim od mladosti vikale: „Natašaaa!“ Kao da ćeš nas čuti! I smejale se, ignorišući stroge poglede zrelih dama, sve dok nisi došla i pitala glasom pravedne profesorke:“Zašto me blamirate?“ Zašto, Nataša? Baš tog januarskog prepodneva, baš tada kad se nikud nije žurilo, baš kad smo bili na zimskom raspustu i svakodnevno skitali po gradu koji se raspadao pred našim očima, baš onda kad nismo mogli da pojmimo koliko kratko ćemo biti mladi, mi, iz poslednjih generacija pionira, bez titovki i zakletvi, što smo se ložili na „Led Zepellin“, na Roberta Planta i Džimija Pejdža. Mi, tek zakoračili na merdevine do neba. To si ti govorila, sećam se. Kao što se sećam ljubičastog kaputića i nordijsko plave kose. Užurbanosti, rasejanosti, cike. Tvog dede koji je svirao violinu. Tamno-crvenog laka za nokte preko linije života na tvom dlanu koji nismo uspele da skinemo običnom vodom i papirnim maramicama. I  uvek je bilo razloga da se smejemo. Ti si ih donosila sa sobom, kad god bi istrčala iz taksija, iz susedne ulice, sa zadnje platforme autobusa... “Izvinite što kasnim!“ Zašto i tada nisi kasnila? Samo pet minuta, i tvoja kosa ne bi bila rasuta po pločniku već po nečijem jastuku, ne bi zaustavila saobraćaj ruku raspuknutih po kolovozu već gracioznošću kojom si milovala ulice. Samo pet minuta, i pijani tip u prosečnom automobilu pokosio bi nalet hladnog vazduha umesto tvog struka. Zašto, Nataša? Šta je baš tada bilo toliko važno, toliko tačno, osim sudbine? Mi smo opet u toplim jaknama, svako za sebe pravi grudve od snežnog paperja, al' nikada više nismo stajali okupljeni na uglu Skadarske i Cara Dušana. Ponekad te čekamo, prilikom retkih susreta po gradskim kafićima, kad istrošimo priče i piće. I smejemo se, ne zameri. Ti si uvek donosila razlog za smeh. Tu smo, tapkamo u mestu, pa koraknemo, sporo, oprezno. Naučili smo da ne žurimo, čak i kad nas dugo čekaju. Zašto baš  tebe, Nataša?

 

Photo credit: mk is Watoo via Foter.com / CC BY-NC-SA

Sledeće

Ružan kao lopov

Sun Jan 8 , 2017
NATAŠAAutor: Jelena Milenković MladenovićZašto, Nataša?Mi smo obukli tople jakne, pravili grudve od snežnog paperja, pričali o Onazisu i nismo primetili da kasniš. Na uglu Skadarske i Cara Dušana, prljalo se kasno prepodne i ljudi su žurili, vukli bakaluke, navlačili kape dublje na čelo, duvali u promrzle prste. A nama je […]

Preporučujemo...