Kako čoveku u oči da pogledam

Kako čoveku u oči da pogledam

Autor: Zoran Plećević

10539 Shutterstock 387372610Onomad, pre nekoliko godina zima je bila jača nego ove. Napadali su veliki snegovi, a mraz stegao i okovao sve i tada niko od nas nije verovao da će ikada okopniti, da može i proleće da dođe. E, te zime, koja je za nezaborav, vozio sam neku kršinu od golfa koja nije htela da čuje da upali na tolikom mrazu.

Nikakve vajde nije bilo od guranja pa sam morao da se bacim u trošak i kupim nov akumulator. Izvadio sam stari i za svaki slučaj ga stavio u podrum. Neka ga, „zlu ne trebalo“.

Stavljao sam novi, tek kupljeni i dok sam zavijao poslednji šraf primetio sam da se onako nov i čist ne oseća baš najbolje i da mu nije prijatno u prašnjavom i zamazanom društvu. Ali, niko ga ništa nije pitao, a ni ja nisam imao nameru. Zalupio sam poklopac, seo za volan i okrenuo ključ. Sačekao sam da se dizne zagreju i kresnuo. Upalio je iz prve. Ponovio sam sve još nekoliko puta da se sasvim uverim da akumulator odrađuje svoj posao kako treba i nisam žalio pare koje sam dao za njega.

Komšije oko mene su muku mučile svako jutro. Ustajali su po sat vremena ranije nego što je trebalo, uzalud gurali i na kraju drhteći od zime, prespajali kablovima. Odmah sam upao svima u oči, ustajem kao i obično, sedam u auto i odmah idem na posao. Jedan od komšija me pitao; Imaš li problema sa paljenjem? Nemam, odgovorio sam. Kupio sam nov akumulator od mnogo AMPERA, bio je skup kao vatra, ali se isplati. Pali kao mina.

Prošlo je nekoliko dana, već sam zaboravio na taj razgovor i negde sam zaradio gadan virus, temperatura je skočila i morao sam u krevet. Ustajao sam samo da decu odvezem do škole. Nigde nisam mrdao i osim sa omiljenim ujakom, ništa ni sa kim nisam pričao o akumulatoru ni pre, ni posle krađe. Samo su deca znala, bili su svedoci kada sam ustanovio da ga nema dok sam nemoćno zurio u prazno mesto gde je nekada stajao. Pozvao sam taksi, deca su otišla u školu, a ja nazad u krevet.

Čujem da su ti maznuli akumulator, reče mi taj isti komšija nekoliko dana kasnije dok sam prolazio pored njegove kuće pešice. Pogledao sam ga u oči i odmah video da mi je on ukrao akumulator.

„Ko ti je to rekao?“

Pitao sam ga, a on je vrdao i glavom i pogledom, mrmljao je da se ne seća, a ja sam mu se uneo u lice i besno nastavio:

„Onaj ko ti je rekao, e taj mi je ukrao akumulator.“

Bio sam jako besan dok je on i dalje vrdao pogledom. Pomislio sam da odmah odem u policiju, da ga prijavim. Malo vremena je prošlo i nisam uspeo da po običaju zaturim račun i garanciju.

Ali, kako da ga posle u oči pogledam? Cinkaroš, drukara! I ja njega i on mene? Kako čoveku u oči da pogledam kad bude prolazio pored moje kuće, a mora, nema kuda na drugu stranu? Pili smo kafu zajedno, i rakiju smo pili, samo dve kuće nas dele. Svraćao sam u njihovu kuću uvek.

Prošlo je puno vremena, stiglo je i proleće, sneg je okopnio, a ja i dalje ne mogu u oči da ga pogledam. Nije to više zbog akumulatora, nego sam počeo svaki dan da svraćam na kafu kada on nije kod kuće.

Uvalio sam mu se u kuću i polako se svetim, natenane.

 

 

Sledeće

Naličje abortusa

Sun Jan 29 , 2017
Kako čoveku u oči da pogledamAutor: Zoran PlećevićOnomad, pre nekoliko godina zima je bila jača nego ove. Napadali su veliki snegovi, a mraz stegao i okovao sve i tada niko od nas nije verovao da će ikada okopniti, da može i proleće da dođe. E, te zime, koja je za […]

Preporučujemo...