Džez orkestar

Džez orkestar

Autor: Zoran Plećević

3062872 LKasnili su, poprilično. To samo muzičari sebi mogu da priušte. Voditelj programa se vrpoljio kod vrata, gledajući na sat i provirujući svaki čas kroz njih. Onda, kada više nije imao kud, po drugi put je stao pred publiku, izvinio se u njihovo ime, ponovio da kasne zbog problema sa kolima, ali da je sada sve u redu i da će uskoro biti tu. Osmehnuo se neubedljivo i vratio se na svoje stražarsko mesto, kod vrata. Mi smo sedeli i čekali, šta smo drugo mogli.

Najzad su stigli. Ulaze u salu, mi ih sačekujemo mlakim aplauzom i gledamo kako unose instrumente. Ponašaju se nehajno, kao da su stigli pola sata pre početka koncerta i imaju vremena da se natenane raspakuju. Voditelj programa je vidno odahnuo, ruke su mu se opustile niz telo i počeo je da pokreće vrat. Ponovo je stao pred publiku, najavio orkestar najnormalnije što je mogao, a jasno se videlo koliki kamen mu je pao sa srca.

Oni ne obraćaju pažnju na njega, štimuju instrumente i navaljuju. U poslednjem trenutku primećuju da su zaboravili nešto u kolima, nešto bez čega se ne može i klarinetista sa sve klarinetom trči da to „nešto“ donese. Smeškaju se i čini se kao da su zadovoljni kvalitetom klavira koji ih je stidljivo čekao u uglu sale. Srdačni su i razdragani, kao da nisu imali nikakvih nevolja na putu, kao da im je posebno drago što je sala poluprazna i slabo akustična. Utom se vraća momak koji je otrčao po zaboravljenu stvar, naravno da je i on nasmejan i više ih ništa ne sprečava da počnu.

Trombonista je šef orkestra, pucka prstima, broji, je`n, dva, tri i najavljuje prvu stvar. Klarinetista je zadihan, ali je olizao pisak na vrhu svog instrumenta i još uvek mljacka jezikom. Basista sa prvim taktovima pada u vatru, isteže vrat, vuče žice na sve strane i lupa levom nogom po podu. Gitarista je za razliku od njega potpuno miran, pomera samo šake i prste, ne mlati glavom ni kada ima solo deonicu. To umesto njega i dalje radi basista koji je sada sasvim istegao vrat i mlati glavom negde na sredini sale. Nikome nije jasno kako izbegava paučinu koje na toj visini ima poprilično.

Klarinetista je završio sa mljackanjem, rukavom obrisao usta i uključuje se u svirku. Šef orkestra ostavlja trombon na spesijalni stalak i iz torbice sa poda uzima konzervu, stvarčica koja je bila zaboravljena u kolima. Podiže je, na njoj se jasno vidi etiketa hrane za pse, u njoj je pesak pažljivo odabrane granulacije. Ponovo broji, pucka prstima i počinje da mlati sa njom, najpre lagano, skoro stidljivo, a onda punom snagom i brzinom. Ubrzo stiže i do basistine glave, ne obraćajući pažnju na paučinu. Ostatak orkestra je u transu, naravno svi osim gitariste, on je i dalje nepomičan. Kao da je ukočen i ima problem sa kičmom. Možda je zbog nečega ljut ili mu je večerašnji nastup prvi sa tim orkestrom.

Bubnjar i klavijaturista su se razmahali, sviraju i nogama i rukama. Basista im je uzor i oni ga oduševljeno podržavaju i podražavaju, ali ne mogu toliko da istegnu vratove ili im se možda ne dopada paučina.

Šef sale stoji kod vrata i zabrinut je za sudbinu klavira koji je vlasništvo hotela. Sa zebnjom u srcu posmatra momka koji iz sve snage lupa po njemu i pribojava se da će se nešto polomiti.

Dok trubač široko raširenih nogu duva iz sve snage trobonista pored njega ima kratku pauzu i koristi je da pročita upustvo sa etikete. Slova su sitna, osvetljenje prigušeno i teško mu ide, ali nema šta drugo da radi. Kada je pročitao uputstvo na svih pet jezika čvrsto je odlučio da nabavi psa. To ipak nikome nije rekao, samo se osmehnuo publici i sve pucketajući prstima ostavio konzervu sa peskom. Sa stalka je ponovo uzeo trombon koji ga je tu verno čekao. Iz one zaboravljene torbice je izvadio gumu kojom se otčepljuju slivnici i dok je svirao s vremena na vreme je gurao tu gumu u vrh trombona izmamljujući neobične zvuke. Ponosan je na svoje muziciranje, posebno na odluku da nabavi psa, sve se to jasno vidi dok su mu obrazi napeti do pucanja. Ne znam da li je to njegov izum ili kopira nekog, ali mu publika oduševljeno aplaudira, a basista mu se sa sredine sale osmehuje i podstiče ga.

Klavijaturista se popeo na klavir čim se guma pojavila iz torbe. Odsvirao je deonicu koju je moguće izvesti samo na taj način i posle jednog salta koji je izmamio nevericu i uzdahe u publici ponovo seo na stolicu, kao da se ništa nije dogodilo nastavio da svira.

Šef sale više nije mogao da izdrži. Lice mu je bilo kao krv crveno i to nije bilo samo od obilnog ručka. Iz džepa je izvadio ključ i otišao do svoje kancelarije po pištolj. Klavir je bio vredniji od cele sale sa sve kristalnim lusterom i direktor mu je to nekoliko puta naglasio. Nije se plašio da će ukrasti koju dirku, pažljivo ih je prebrojao pre koncerta. Zapisao i sada je tačno znao koliko ima belih i koliko crnih, strepeo je da ne polomi neku. Nije više imao specijalnog lepka koji je bio jako skup, zadnje kapi je iscedio posle poslednjeg koncerta.

Ne sluteći ništa orkestar nastavlja svirku u koju je već uključena i publika svojim pljeskanjem u pogrešnom ritmu. Šef orkestra se gadno ljutio zbog toga i frktao je iz sve snage, ali je oklevao da upotrebi kratež koji je bio u zaboravljenoj torbici pored stalka.

Publika je frktanje doživela kao deo koncerta, kao snažnu i vrlo uspelu improvizaciju i odmah se osetila prozvanom da zapljeska još jače.

Kratež i pištolj su još uvek ćutali kao zaliveni, nisu padali u vatru. Strpljivo su čekali svojih pet minuta.

 

Sledeće

NATAŠA

Fri Jan 6 , 2017
Džez orkestarAutor: Zoran PlećevićKasnili su, poprilično. To samo muzičari sebi mogu da priušte. Voditelj programa se vrpoljio kod vrata, gledajući na sat i provirujući svaki čas kroz njih. Onda, kada više nije imao kud, po drugi put je stao pred publiku, izvinio se u njihovo ime, ponovio da kasne zbog […]

Preporučujemo...