U SUSRET NOVOJ 2017.

U SUSRET NOVOJ 2017.

Autor: Aleksandra Saša Kivela

Best Happy New Year Pictures"Tajna života je, čini se, u prevazilaženju štete i lakoći s kojom se nose ožiljci. Ali, u stvarnosti nema srca koje ostaje nezasečeno. Sam život je isuviše stvaran."
D. Stil

Ako ćemo po ožiljcima, onim na telu i onim drugim, figurativnim, ne ponovila se ova 2016. Bila je teška, surova čak. Ne tako davno, naučila sam da nam je u životu dato samo onoliko koliko možemo da izdržimo. Ni manje, ni više. Kada sam to shvatila, čini se, lakše plivam kroz ovo što se zove život. Sve sam pretresla, sva pitanja, zašto, kako, zbog čega…

Ko je kriv, politika, društvo, ja? Horoskop, ćoroskop, sudbina, karma, sarma?! I odgovora nema. Ovaj moj život misli da sam ja izdržljiva k’o mazga. Samo me testira.

Pa kad je već tako, guram. Dakle, 2016. je bila teška godina. I to bi bilo skoro sve što bih o njoj želela da kažem.

Ono što je težinu ove godine na izmaku činilo podnošljivom jesu Prijatelji. Ti divni ljudi   učinili su da i dalje verujem da je život lep. “U dobru i u zlu”, bili su uz mene, pružali ogromnu podršku, davali snagu kad sam posustajala.

Zato, za kraj ove godine najpre želim da kažem Hvala. Hvala životu na Prijateljima.

A sad, odluke. Nisam odolela, priklonila sam se tradicionalnom donošenju novogodišnjih odluka. Najpre, odlučila sam da  prestanem da verujem u Deda Mraza. Nije što mi ne donosi poklone. Donosi. Nego uvek donese  nešto što nije na spisku, a spisak ignoriše. To me jako asocira na pojedine muškarce. One koji misle da bolje od mene znaju šta meni treba.

Ovu odluku je poljuljala žučna svađa sa sestrom da li zaista postoji Deda Mraz. Danima sam razmišljala, a danas sam konačno i definitivno odlučila da  mu pružim još jednu šansu. Verovaću još malo u Deda Mraza, ali mu neću pisati pismo. Nek' donese šta on misli da meni treba, a ja se neću nervirati oko toga.

Svake godine odlučim da ću u narednoj biti bolja prema sebi. Znam tačno kako to treba da izgleda, ali nekako nikad nemam dovoljno vremena da tu odluku sprovedem u delo do kraja. Pa sam odlučila da u narednoj ponovo pokušam.

Odlučila sam da za mene Nova godina počinje, na dan kada sam rođena, u julu,  te da ću do tada preispitati sve opcije i odlučiti koje ću odluke doneti i kako ću ih sprovesti. Za kraj, odlučila sam da ću novoj 2017. smršati. Kakva bih ja to žena bila, ako ne želim da smršam?

Nadam se da će 2017. biti bolja od prethodne. To uopšte ne bi trebalo da bude teško. Toliko o nadanjima.  O očekivanjima ne bih da govorim. Prevelika očekivanja ili očekivanja uopšte donose razočarenja. Ili nevolje. Dosta mi je nevolja.

Želje? Imam jednu, dve, tri… želje. Neke bih zadržala  za sebe. Da ih zamišljam i želim uz jutarnju kafu, u tišini, pre nego se zahukta dan. Ono, zdravlja, sreće, para, ljubavi svima nama, se podrazumeva. Mir u svetu takođe. Svom sinu bih poželela lakoću življenja, koliko je to moguće. Sebi, mnogo nerava i strpljenja za njegovo odrastanje. Ljubavi  i razumevanja imam na pretek,  želim da on to zna!

Prijateljima želim da ostanu takvi kakvi jesu- najdivniji na svetu. Želim da znaju da sam tu za njih kao što ja znam da su oni tu za mene. Želim da svakoga dana nađemo bar dva tri razloga za smeh.

Želim  i sebi i svima vama da budemo neprestano zahvalni na svemu dobrom što nam se dogodilo. Ali tu se moje želje ne završavaju. Volela bih da naučimo da budemo zahvalni  na razočarenjima i udarcima koji nas snađu i učine nas sposobnijim da rastemo, napredujemo. Da stalno pobeđujemo prepreke pred nama.

Iz perspektive odlazeće godine ja jasno vidim da se ne uči samo iz pozicije lagodnosti, mira i radosti. Lekcije koje nude brige, prepreke, realne tuge i strahovi nisu za zanemarivanje. Ne postoje bolje lekcije za brzo učenje od njih! Neke godine pamtimo kao lake a druge kao teške. Ali svaka od njih nudi  ono malo mudrosti koja nam je potrebna da bi smo koračali dalje. Previše lepog nekad nas uspava. Previše lošeg nas blokira. Život je divan, neponovljiv i od nas traži da mu se predamo potpuno. I kad je sunce i kad je kiša. Da naučimo da su nam potrebna oba. Da naučimo da učimo. Da prihvatamo i lepe i teške lekcije. U tom prihvatanju je naš život. Živimo ga s radošću.

Za kraj, čika Tolstoj je rekao nešto što mi se dopalo :

– Ono što je prošlo više ne postoji, ono što će biti još nije došlo.

Zato želim da pokušamo da uživamo u trenutku. Ovom sada. Svako na svoj način.

Kako najbolje znamo i umemo.

Sledeće

Jesmo li svi psiholozi?

Tue Jan 3 , 2017
U SUSRET NOVOJ 2017.Autor: Aleksandra Saša Kivela"Tajna života je, čini se, u prevazilaženju štete i lakoći s kojom se nose ožiljci. Ali, u stvarnosti nema srca koje ostaje nezasečeno. Sam život je isuviše stvaran."D. StilAko ćemo po ožiljcima, onim na telu i onim drugim, figurativnim, ne ponovila se ova 2016. […]