Indonezija za početnike (Džakarta 3 – Deo deveti)

Indonezija za početnike (Džakarta 3 - Deo deveti)

Autor: Aleksandra Mijović – Anja

Download 1U 2015. godini, na putevima Indonezije, život je izgubilo 1, 24 miliona ljudi. Od toga najviše motorciklista: 36%, autobuskih putnika 35%, pešaka 21% i vozača automobila 1%. U Indoneziji je registrovano skoro 73 miliona vozila, a od toga 60 miliona su motori... (izvor: Jakarta Globe).

Džakarta je i osvojila titulu grada sa najgorim saobraćajem na svetu!... Milinica.

Najnegativnija stavka, koja je verovatno, i glavni krivac što ne obožavam Džakartu k’o moj Beograd, je saobraćaj. Na indonežanskom čuveni ’’maćet’’. Indonežani uvek i svuda kasne pod izgovorom: Pa, maćet! S tom jednom rečju su sve objasnili, a i vi nema šta da se ljutite. Jer šta će jadan, zaglavio se u saobraćaju. Još kad je kišna sezona, pa ihaj! Onda su putevi večno zakrčeni. Motoristi se spakuju pod nadvožnjak, pa se tu ne može proći. Čitavi autobusi umeju da stanu na sred’ auto-puta, putnici izađu i izvade ćilimčiće i ’ajde molitva. Nema se buniš, baš si naš’o sad da se vozaš. I onda ti treba za 70 km dobrih 5 do 6 sati.

Drugarica Zorana drži rekord: 7h za 3,5 km.

Neko će se zapitati zašto nije izašla, pa krenula peške? E, pa zato što Džakarta nema trotoar. Može se pešačiti po samoj ulici i zaginuti u roku od odma’, jer nijedno vozilo ne daje pet para za pešake. Hteli biste da pređete ulicu na obeleženom mestu? Pa, čekaćete satima da se ulica raščisti. Nema šanse da neko stane. Mogu samo da uspore da bi ovekovečili smorenog Bulea i da bi mu frenetično mahali.

No kako se napravi maćet, tako raznorazne zanatlije pohrle sa svih strana. Uvek se pitam gde su sakriveni kad nema gužve? Kad nema gužve?! Hihi, to još ne doživeh za ovih 7 leta!

Images 1Dakle, ukoliko se nađete priklješteni na auto-putu možete i da jedete, odma’ se tu nacrta vok na dva točka; ako ste žedni, o’ma’ iskrsne cediljka voćki opet na dva točka, a ima i ’ladne vode i toplog čaja; Tu su i prodavci raznoraznih grickalica koje nanižu u kesice i nose na glavama kao kakve šešire-ikebane. Onda, ako vam se đon odvalio, eto ga obućar na biciklu. Malo niže imate i krojača koji na šivaćoj mašini od pre dva veka, očas posla opravi košulju. Tu možete pazariti i detetu poklon, al’ samo ako voli igračke na daljinski. Zatim ako vam je dosadio radio u kolima, možete odslušati i odgledati indonežanske verzije pankera, koji drndaju po sklepanim gitarama i pevaju tako da se to ne zaboravlja, a čim se sledeći put ugleda, daje se gas do daske i bega glavom bez obzira. Ako vas zaboli zub, pa nema brige, tu je ’’dokter gigi’’ (zubar) koji vas upućuje na drvenu kućicu sumnjivog izgleda. ’Nači, sve se na tom putu može završiti. Osim onog najspornijeg, kad vas pritera, e to nema đe. Kako se dosad nisu setili nekog TOTO-a na dva točka, pitam se. Ne može se ni u kukuruze, jer ih nema. No pirinčana polja i sa jedne i sa druge strane. A tamo obitavaju kobre i još kojekakve karakondžule. Pa, ’ajd’ sad, budi hrabar, pa probaj!

Download 2Ali kad siđete sa auto-puta i nađete se u gradu, e onda počinju muke po Sizifu. Ako je totalno neprohodno i ako ste željni avanture, možete izabrati da ne dirindžite na glavnoj džadi, neg’ da uplivate gde lokalno stanovništvo obitava. To su vam takozvani đalan tikusi (jalan-ulica, tikus-miš). Pravi lavirint sićušnih ulica, te ako vozite džip – ugasili ste ga. Ako ne vozite džip, onda upravljajte tranformers vozilom koji može da se šejpšiftuje u čamac. Jer, vidim, zaboravili ste: U Džakarti liju kiše skoro, pa odozdo 6 meseci godišnje i samo najjači džipovi imaju prođu... (ostali se podave). E, ako pitate prolaznika za pravac, a ne tutnete mu neku kintu, e onda može svašta da se desi. Al’ o tome drugi put, iskustvo je taman za usamljenu kolumnu.

20140912 Jakartatraffic 0Najopasnija grupacija učesnika u maćetu su motoristi. Ima ih k’o žutih mrava. Voze k’o muve bez glava. Izleću sa svih strana i upravljaju motorima kao prave kamikaze. To se ne gleda kud se ide, da l’ bi neko skren’o il’ kogod nailazi. Cenim da rezonuju: Moj život je u Alahovim rukama, ak’ mi je suđeno da zaginem, će zaginem. Interesantno je da se čitave porodice (mama, tata i troje dece) spakuje na jedan motor. Još interesantnije je da roditelji nose kacige, a deca jok. Šta se sve može prenositi na motoru, pa toga niste svesni. Bajker se ponekad i ne vidi od naslaganih kutija. Dosad nam se motor samo dva puta zakucao u auto. Srećom oba puta bez posledica.

Džakarta nema gradski prevoz. Sva prevozna sredstva su privatna. Prva opcija je taksi. Međutim, taksista često kad vas vidi tako belog, a samim tim i naivnog (čitaj deo o ’’Buleu’’), ima poriv da vas navoza za sve pare. Često baš i ne uključi mozak dok vas voza. Jedared sam se vraćala kući. Put kojim smo išli se ne račva, jedan je jedini, no malo zaokreće ulevo. Pravo je travnato ostrvce sa nekakvim žbunovima. Taksista pita kuda, ja reko’ ’’trus’’(nastavi), a on se nasukao na ostrvce. Pa, ’de ćeš tu, aman?! Pa, mister, jeste rekli da nastavim. Kao i svi takstisti na svetu, pa i ovaj indonežanski voli da ćaska sa mušterijama. Engleski mu je k’o moj indonežanski, pa se onda sporazumevamo rukama i nogama. ’’Odakle ste?’’ ’’Serbia.’’ ’’Syberia?’’ ’’No, Belgrade, Serbia.’’ ’’Aaa, I know, I know, Baghdad, Syria!’’... Oni malo stariji znaju, jer Tito & Sukarno, dva drugara stara. Taman se oduševim što je neko locirao oklen stižem, kad sledi pantomimski performans ’’bum, bum, beng, beng, bam, bam’’. Joj, drž’ se ti volana, ratove preživeh, a sad ću da skončam na ’vaki način! Noću se više ne vozim s njima. Kad je kakva žurka, onda vala prespavam kod domaćina. Milion puta se dešavalo da mi taksista zaspi u toku vožnje. A, ne, ne. U taksi samo kad sija sunce.

Drugo prevozno sredstvo je ’’ankot’’, maleni mini-bus. Unutra se brat bratu spakuje desetak Indonežana. Međutim, ja ’vako krakata zauzmem pola prostora. Ankoti posebno živciraju vozače, jer em nisu baš vični, em umeju da zakoče bez najave i stanu na sred ulice ne bi li primili još putnika. Samo sam se jednom vozala istim i dosta mi je za života.

Motor-taksi ili ’’ođek’’(ojek) je, čini mi se, najpopularniji međ’ lokalcima. Vrlo je moguće motorom probiti  se kroz iglene uši džakartanskog maćeta, ali hvala, ja ne bih. Ako bih i preživala jurnjavu u stilu kamikaze, mislim da bih umrla od strave na pola puta.

20110610161416051I još tu je ’’bećak’’, zaštitni znak indonežanskih ulica. To vam je bicikleta sa prikolicom. Na bećaku klaj-klaj idete mic po mic, a u glavi pevušite: Hej, haj, baš nas briga...

E, sad, molila bih da zastanete i zamislite ceo ovaj haos. A onda za volanom jednog vrlo temperamentnog Balkanca. A? Veselo mi je, zar ne?

Nastaviće se...

Sledeće

Lovac na miševe

Fri Dec 2 , 2016
Indonezija za početnike (Džakarta 3 - Deo deveti) Autor: Aleksandra Mijović – Anja U 2015. godini, na putevima Indonezije, život je izgubilo 1, 24 miliona ljudi. Od toga najviše motorciklista: 36%, autobuskih putnika 35%, pešaka 21% i vozača automobila 1%. U Indoneziji je registrovano skoro 73 miliona vozila, a od […]

Preporučujemo...